Финансирање политичких кампања

Финансирање политичких кампања и уопште политичких активности је веома важна тема у сваком демократском друштву. Србија је донела законе и развила систем контроле финансирања политичких организација и тај посао поверила Агенцији за борбу против корупције. Тај систем, као и сви други накарадни системи у Србији, не ваља. Тај систем суштински ништа не контролише и фокус са суштине пребацује на потпуно небитне ствари. То сигурно није случајно. Корумпирана партократија је сама себе заштитила.

Шта би прави систем контроле финансирања политичких организација требао да контролише да је по мери друштва уместо по мери корумпиране партократије? Изворе новца. Одакле су дошле паре, ко их је дао, откуд том ко је дао новац политичкој странци уопште тај новац и шта тражи као противуслугу за новац који је дао. То је суштина. И управо то нико не контролише.

У осиромашеној Србији је допуштено да свако физичко лице донира кампањи максималан износ од 20 просечних плата, односно око 900.000 динара, док правно лице може да донира до 200 просечних плата, односно 9 милиона динара. Тако да ако имате неке прљаве паре, рецимо 1 милион евра, можете да их оперете тако што ћете пронаћи 140 грађана којима ћете дати прљави кеш и који ће за вас, без икаквог питања уплатити новац на рачун. СНС-у су по извештајима које су сами подносили, појединци који примају социјалну помоћ уплаћивали огромне износе донација. То ради свакојака друга партократија, што она на власти, што она у љутој опозицији.

И како онда корумпирана партократија финансира своје кампање, силне билборде, ТВ спотове, митинге, аутобусе, армију ботова и активиста на терену? Чланарине им нико не плаћа. Сви имају рачуне у блокади. Откуд им новац? Новац им долази од прљавог кеш који дају “грађанима” да им уплате за кампању. Новац извлаче из јавног сектора преко намештених тендера, фиктивних уговора, рекета на субвенције, кредите и послове које дају или добију новац директно од криминалних структура. Опозиција често новац добија директно од власти. Квазиопозиција.

Пошто покушавају да оперу што мање кеша да не би било превише сумњиво, странке велики део трошкова крију. Трошкове за армије активиста на терену, њихов превоз, храну, пиће и дневнице ниједна странка не пријављује. Крију трошкове опреме, аутомобила и простора који користе, а ради се о милионским износима. Замислите само колико СНС кошта њихова армија активиста који тероришу сваку општину у Србији за време избора. Ниједан од тих тимова не броји мање од 100 људи. Оно што морају да прикажу су трошкови ТВ и радио реклама и билборда и њих приказују много мањим него што јесу.

Поред извора новца за пријављене трошкове, Агенција би морала да сагледава све трошкове које нека странка није пријавила и да види како су ти трошкови покривени. Да рецимо има своје људе на терену за време кампање, види колико ко има активиста на терену и да онда види у извештајима да ли су ти трошкови пријављени.

Уместо свега овога, око чега се у земљи Србији диже бука? Око тога на шта је новац потрошила политичка опција која је имала само новац из буџета који је од 10 до 100 пута мањи него прљав новац који власт и квазиопозиција користи.

Држава свим политичким опцијама које учествују на изборима даје средства за кампању из буџета. То је новац свих грађана Србије. Тај новац се даје странкама да га потроше по свом избору како би постигле што бољи резултат и порески обвезници не улазе у тај избор. Шта то значи? То значи да ако нека политичка опција сматра да сав новац треба потрошити на организацију једног великог концерта са бесплатним пивом и храном за све посетиоце, има право то да уради. Ако освоји мање од 1% гласова тај новац мора да врати. Пошто се странке боре за што бољи резултат на изборима, нико није глуп да новац баца на глупости, већ га користи најбоље да би остварио резултат. Оно што су дужни да ураде је да поднесу извештај и покажу да је новац потрошен и на шта је потрошен.

А онда СНС користећи “бивше чланове ДЈБ”, преко својих блатоида, али на жалост и Блица, покушавајући да сакрије суштину и свој прљав новац, нападне политичку опцију која једина све трошкове пријављује, којој чланови који су остварени људи са својим фирмама помажу да има што мање трошкове, односно да новац који добију од пореских обвезника покрије што више активности. Онда се људи приме на подметање, па то што неки члан ДЈБ има велико искуство у организовању догађаја, преко своје фирме организује велики догађај за кампању и наплати само трошкове закупа простора, озвучења, људства, обезбеђења, и не узме ни динар за себе, гледају на то као на нешто сумњиво. Или то што члан ДЈБ за време кампање остави свој нормалан посао и за минималну накнаду ради 12 или 14 сати дневно у кампањи, посматрају као сумњиво. А ради се о 500 евра. Исто као и трошкови рада целе организације на терену у 70 општина који су у унешени у поље дељења флајера јер нема приближнијег поља у формулару које описује трошак. И остале бесмислице.

И тако, уместо да се бавимо стварним проблемима прљавог новца и корупције у политици, до грађана долазе само бесмислене приче и подметања о томе како тобоже нешто није у реду са тим како ДЈБ троши новац који је добио од пореских обвезника да троши по свом избору и по закону како би остварио што бољи резултат на изборима.

Није питање зашто ДЈБ има пријављене трошкове рада на терену, дељења флајера, рада на штандовима и друштвеним мрежама, већ зашто их други немају. А имају армије људи који тероришу општине пред изборе у сваком погледу.

Димитрије Мајкић
Члан Главног одбора ДЈБ и председник одбора ДЈБ за Нови Београд