Ја верујем у уговоре и имовину. Моју и вашу. И верујем у вековима потврђене принципе и праксу облигационих односа. Не верујем у револуционарну правду. Не верујем у силу. Верујем у разум и право. И не дам своје никоме. О своме преговарам и закључујем нове уговоре својом слободном вољом. Ви са вашим како се вама свиђа.
Била нам два европска министра у посети да нам објасне како ово не треба да важи за наше, да заборавимо да је наше наше, да заборавимо уговоре и прихватимо “реалност” зарад европске будућности. Као да је они држе у својим рукама. А не држе. Наша европска будућност је наша. Није њихова, не зависи од њих, нити их ико о томе ишта пита.
Свака држава постаје држава уговором. Србија је постала држава уговором још од Берлинског конгреса у претпрошлом веку. Косово је по уговору део Србије. Још од балканских ратова. Ова чињеница се само уговором и може променити. Добро смо се огрешили у деведесетим. Разне злочине починили. И уговор по коме је Косово део Србије без ограничења, заменили са новим уговором који се зове Резолуција 1244. И није неки уговор, али је опет уговор. И у њему пише да је Косово део Србије. Ова чињеница може да се промени само новом резолуцијом савета безбедности или новим уговором. Уговором између Косова и Србије који ће онда признати све друге земље света.
Пат позиција у савету безбедности нам користи у смислу да је уговор на снази и да Косово није држава. Он нам не користи у смислу да када се на Косову донесе устав који је у супротности са уговором који имамо, а УН администрација га не поништи, ту ништа не можемо. То исто значи да када косовско друштво почини страшан злочин као на пример марта 2004.године, а УН администрација не реагује, ни ту ништа не можемо. Не знам да ли има ишта удаљеније од европских вредности од игнорисања тог злочина.
Држава Србија више никада неће администрирати са територијом на којој живе Албанци на Косову. То још увек не значи да је Косово држава. То такође не значи да смо изгубили или да треба да изгубимо нашу имовину на Косову. Нити значи да смо изгубили територије на којима су грађани лојални држави Србији.
Дилема ЕУ или Косово је лажна. Имовина и уговори су европске вредности. Они су цивилизацијске вредности. Без обзира на то да ли су две или три или 22 земље ЕУ то, услед тренутне амнезије, заборавили. О елементарним принципима се не да преговарати. Не постоји европски консензус о мојој имовини и мојим уговорима. Нити постоји о њиховој. Немачкој или Британској имовини и уговорима. Уопште ме не интересује шта Немачка и Британија мисле о мојој имовини. О тим стварима нема консензуса. Моја имовина и моји уговори су моји. О њима никада никога нећу питати. Ви са својим како ви хоћете.
И Немачка и Британије крше уговоре које су потписали. Од Берлинског конгреса до резолуције 1244. Рећи да је Косово за њих независна држава је неозбиљно и поприлично арогантно. Јер то није питање њиховог мишљења, већ је питање уговора чији су потписници. А потпис се не да избрисати са новим жељама. Због тога се и толико упињу да нас уплаше да прихватимо и потпишемо нов уговор.
Европски пут Србије неће бити ни убрзан ни успорен тиме што легалним и легитимним, мирним средствима, штитимо нашу имовину и наше националне интересе. Напредовање Србије не зависи од Косова већ од испуњавања европских стандарда. Прихватање или одбијање услова Брисела ништа не мења на послу који морамо да обавимо да би постали уређено друштво. Е ту ме интересују и ставови Немачке и ставови Британије. На том путу су нам савезници.
Колико ћемо брзо напредовати, зависи искључиво од нас. А ту нам иде килаво. Од катастрофалне економске политике, економских аналфабета који воде државу. корупције на свим нивоима, неспособне администрације, партократије, негативне селекције, монопола, картела, Чеде и инстант решења проблема тржишта млека, муфтије политичара/бизнисмена коме бесплатна обданишта угрожавају профитабилан бизнис, СПЦ наводно одвојене од државе, комесара Бошка и реформе судства, комесара Бошка и новог пословника скупштине која треба да доведе у ред разуларене Шабића и Јанковића, до…
Од тога зависи наше напредовање, пут према уређеном друштву у коме владају европске вредности. Укључујући и имовину и уговоре. О томе колико ћемо брзо решавати ове проблеме нико ништа не пита ни Немачку ни Британију. Нити било коју другу земљу. Они су нам савезници у решавању ових питања.
Немачка и Британија се питају само о томе да ли ће нам и када званично дати чланску карту. Чланска карта се даје онима који испуне услове. Рецимо Исланд може пречицом. Јер испуњавају услове. Што се грађана Србије тиче, када испунимо услове, колико ће неко затезати око чланске карте, заисте престаје да буде битно. Нити ће бити одрживо са њихове стране.
Наши врли аналитичари и разни европски душебрижници, и да не заборавим магичног Чеду, говоре како не треба да се супротставимо већ треба да прихватимо. Иначе пропаше европске вредности. Одосмо у мрак. Осовина Војислав и Војислав мисле да треба да заратимо. Шта Тома мисли, то више нико не зна. Вуки сигурно, а вероватно ни Тома.
Не може се бити мало трудан. Или јеси или ниси. Или схватате устав сопствене државе озбиљно или не. Нема између. Ако штите територијални интегритет државе Србије, онда не можете избећи конфликт са Немачком и Британијом које га угрожавају. То са друге стране не значи да су нам Немачка и Британија непријатељи. Они су нам пријатељи, али по другим питањима. По овом питању, угрожавају наше националне интересе.
Треба форсирати решење. Треба штитити наше интересе и интересе наших људи на Косову на сваком кораку и свим расположивим политичким и правним средствима. Имовинске интересе правних и физичких лица на Косову. Егзистенцијалне интересе наших људи на Косову. Стратегија по којој ћутимо и чекамо да видимо шта ће бити је губитничка стратегија. Ђинђић је то први видео. Чеда, његов једини прави истински интелектуални и сваки други наследник, је на том часу вероватно спавао. Или је сањао своје генијално либерално решење за проблем млека у Србији.
Државна спољња политика Србије по питању Косова је исправна. Штитимо своју имовину и своје интересе. Мирним средствима. Политичким и правним средствима. Поштујемо сопствени устав. Политички конфликт са било ким у вези НАШЕ ИМОВИНЕ И НАШИХ УГОВОРА И НАШИХ ИНТЕРЕСА није наша кривица. И од њега не треба бежати. Ако не поштујете себе и своје нико вас неће поштовати. Питање нелегалности једностране сецесије треба форсирати. Ми желимо транспарентну дискусију. Они не желе да се о овоме разговара. Циљ форсирања је улазак у преговоре. И закључење новог уговора. Борба за резолуцију у скупштини УН није ни почетак ни крај. Тек једна степеница.
Са друге стране, наша унутрашња политика је катастрофална. Због ње, због урушених институција система, због комесара Бошка и онога што представља, због корупције, због партократије, постижемо аутоголове. Губимо кредибилност. И ту је и највећа рак рана наше спољне политике: наша унутрашња политика и брзина наших унутрашњих реформи. Због тога нас не схватају озбиљно. Виде нас као проблем, не као решење.
Исто као и у вези са Ираком, где побише преко 100.000 људи у име … већ смо заборавили зашто, и као и у вези са бомбардовањем Србије због влажења председниковог споловила, и као у вези са многим другим дивним пројектима силе и диктаторима по целом свету које су подржавали, тако и у овом случају проблем није у нама. Деведесетих година, проблем је био у нама. Данас, проблем је у њима.
И Америци и ЕУ се треба супротставити аргументима сваки пут када крше цивилизацијске вредности. Исто као што им се треба придружити сваки пут када их афирмишу. Што је много чешће. То је одлика слободних људи. А ја желим да будем слободан. Ви урадите онако како ви мислите.
Ја верујем у имовину и уговоре. И желим европске интеграције не због чланске карте већ због европских вредности. И желим да учествујем и њиховом грађењу, у дискусији о њима. Јер много тога у европској бирократији ми се не допада. Мислим да може и мора много боље. И не верујем њиховим политичарима и њиховој државној апаратури, као што не верујем својој, већ их проверавам. И волим Америку и њене вредности. Али не подржавам све глупости које протура стејт дипартмент. Верујем у принцип који је исти за све. Поштујем друге и желим да ме поштују. И мене и моје. Као слободан човек.
А ви, како год мислите да је исправно.
Саша Радуловић
(блог из 2010. године)
Ubedljivo najbolji članak koji sam pročitao na ovim stranicama! Jasno i glasno! BRAVO Raduloviću!
Ovome se nema sta dodati!
Zaista izvanredno!
Politicar koji ovako misli i deluje treba da vodi drzavu Srbije. I nadam se da ce uskoro zato dobiti priliku!
Ajde sad ga sistemski konkretizuj u ovoj situaciji oko Trepče. Šta je plan DJB???
Када би ДЈБ био на власти и преговарао у Бриселу и позвао се на принцип неповредивости имовине, добио би одговор да је предаја имовине Косову њихов захтев и да ако Србија жели да уопште уђе у ЕУ или да настави да добија кредите, мора тај захтев да испуни.
Другим речима, Запад почива на принципу неповредивости својине, али поштовање тих принципа резервише само за себе. Србију не сматра вредном тог принципа, и жртвује га да би остварио неке своје интересе. Ту исту Трепчу вероватно желе неке западне компаније и државе. Како су они моћнији од нас, ни ви, да преговарате с њима, не бисте могли да промените њихов став. То је реалност спољне политике.
Zapad poseduje znatno imovine u Republici Srbiji, a i na Kosovu* te mi poštovanje principa nepovredivosti imovine svakako znači. DA se ovo desi bilo gde u svetu, bio bi to skandal neviđenih razmera. Čist čin nacionalizacije u stilu komunističkih revolucija prve polovine 20og veka. I povlačio bi recipročan odgovor oštećene strane. Na žalost srbija je u takvoj banani da nema ama baš nikakav odgovor na to. Jedino može da pripreti nacionalizacijom Telenora ili NIS-a ili neke druge kompanije u stranom vlasništvu no ni ovo nije dobro rešenje. Država koja donese takav zakon nije nimalo poželjna destinacija za investiranje. Nijko nije lud da ulaže negde gde ti jednostavnim zakonskim aktom oduzmu ono što si uložio. Jedino nam preostaje vojni odgovor, a i on će morati da čeka neka druga vremena.
Oni gledaju sopstvene interese. Nase je da gledamo svoje interese. Oni se satrase da nam objasne kako to nebi trebali da radimo.
E ovo je već našto drugo i konstruktivno.
Tako treba i DJB zadobiće poverenje ljudi tvrđeg ali sigurno demokratskog opredeljenja.
Ovde se nalaze ljudi sa jasnim stavovima za i protiv, ti stavovi nisu produkt nekog inata uli pak tvrdoglavosti već čvrstog iskustva sazrelog kroz deceniske zablude naivne liberalne propagande posle komunističke diktature.
Setimo se juriša na banke i uzimanja bespotrebnih kradita da bi danas 24% bilo nenaplativo a građani dugiju tim istim bankama 6,5 milijardi evra.
Setimo se zabluda sretnog kapitalizma gde čemo svi biti gazde i ostalih trivijalnih gluposti totalno ignorišući realnost.
Osnovna putanja uspeha je sazrevanje kolektivne misli u realnim okvirima. Politika je veština mogućeg.
Pozdrav
Odlican tekst, narocitu tezinu ima zato sto je iz 2010.godine. Samo, voleo bih da znam da li gospodin Radulovic i danas ima isto misljenje i Kosovu? Veoma je vazno da DJB pokaze zainteresovanost za sve probleme koji su pritisli Srbiju, osim briljantnog ekonomskog programa i borbe protiv partokratije, korupcije,… bitan je nacionalni interes.
Pa nebi objavljivali text da nema isto misljenje.
Danas mozda deluje kao vizionarsko dela a u svati je zarmisljanje jednog slobodnog coveka koji zna sta znaci pravna drzava.
Ne bih se u potpunosti složila sa ovakvim razmišljanjem, ne zato što mislim da nije savšreno logično i “državničko”, već zato što znam da pravo na nešto ne važi u jednakoj meri za onog ko je “jak” i onog ko je “slab”. Jak može da “zahteva”, “pretenduje”, polaže pravo” itd., ali slab to ne može i to je jedina realnost koja vlada ovim svetom. Moraš da imaš “adut”, bilo kakav, da bi mogao da pretenduješ da imaš ista prava kao onaj jači od tebe. Ako zaista želi da brine o dobrobiti građana jedne zemlje (a po meni političari zato postoje a ne da brinu o nekoj imaginarnoj državi neovisno od građana), jedan političar mora da u datim okolnostima iznađe rešenje koje će biti najbolje za građane. Ni manje ni više od toga. Šta vredi reći da se ovaj ili onaj ne pitaju, kad se realno pitaju, i mirne duše su u stanju da ti sruče tovar bombi na glavu. A to smo već videli kako rade, bez poštovanja bilo kakvih međunarodnih pravila i dogovora. Državničko umeće je shvatiti kolika ti je realna snaga u međunarodnim okvirima i delovati u skladu sa tom činjenicom tako da građani budu najmanje oštećeni.
Pa nece biti. Zapadne vrednosti su da je pravo isto za sve. I ako oni to postuju kod kuce onda moraju da postuju i van. Oni to nezele, ali imaju problem. I slabi mogu da traze da se postuje pravo.
“I Nemačka i Britanije krše ugovore koje su potpisali. Od Berlinskog kongresa do rezolucije 1244. Reći da je Kosovo za njih nezavisna država je neozbiljno i poprilično arogantno. Jer to nije pitanje njihovog mišljenja, već je pitanje ugovora čiji su potpisnici. A potpis se ne da izbrisati sa novim željama. Zbog toga se i toliko upinju da nas uplaše da prihvatimo i potpišemo nov ugovor.”
Da nemaju problem nebi se toliko upinjali. Mi tu imamo mnogo aduta samo ovi retardi na vlasti su nesposobni da ih koriste.
Zapadna vrednost da je pravo isto za sve je vrednost koja važi samo na papiru. Sve ostalo je čist idealizam i vi to veoma dobro znate. Uostalom, pogledajte ratove koji se trenutno vode i moraćete da priznate da je upravo tako. Nemamo mi nikakve adute, imamo samo pravdu koja je na našoj strani, ali to nije dovoljno. Adut je kada imate nešto čime možete da ih ucenite, nešto do čega im je toliko stalo da su onda spremni da vam daju određene ustupke. Dobar političar i igrač može i da stvori adut, ništa nije nemoguće, stvar je u tome da ga mi trenutno nemamo. I, da ne bude zabune, ne mislim ja ništa loše o “njima”. Svi bi se, uključujući i nas, tako ponašali da mogu, odnosno da su jači. To je tako otkad je sveta i veka.
E tako, ne može se bežati od ovakvih tema, jer su one realnost. Odličan tekst! Sve čestitke.
“Ili shvatate ustav sopstvene drzave ozbiljno ili ne. Nema izmedju.”
Kako neko moze ozbiljno da shvati ustav sopstvene drzave, kada je oko 2 miliona Albanaca sa Kosova, bilo onemoguceno da glasa kada je taj “ozbiljni ustav” izglasan.
Ovo je ubedljivo najbolji članak koji sam pročitao na ovom sajtu.
1999. je odlučeno da Kosovo nikada više neće biti u pravnom poretku Srbije. Ne shvatavši to, 2007. je Koštunica utro put proglašenju nezavisnosti Kosova, jer je radi političkog opstanka odbio predlog Ahtisarija koji je bio bolji od onoga što imamo danas (taj plan je predviđao decentralizaciju Kosova, kao i da ne bude formalnog proglašenja nezavisnosti). To je realnost.
Međutim, prema rezoluciji 1244 koja je još uvek formalno na snazi, Kosovo je deo Srbije i niko nas ne može naterati da smatramo drugačije. Iako na papiru piše suprotno, ne moramo da pristanemo ni na kakve ucene Brisela po pitanju naše imovine na Kosovu da bismo postali deo Evrope. Možda nećemo moći da otvaramo poglavlja u pregovorima sa EU, ali da li otvaranje poglavlja zapravo znači nešto za nas? Ne, jer bismo, kada bi za to postojala politička volja, i bez njih mogli da sprovedemo reforme koje bi uzdigle našu zemlju do evropskih standarda. Sumnjam da bi Brisel odbio da primi jednu solidno razvijenu zemlju u EU samo zato što ona ne želi da pristane na ucene u vezi sa sopstvenom teritorijom, a čak i kada nas ne bi primio – šta nas briga? Ako oni ne žele nas, ne želimo ni mi njih.
Nažalost, ništa od ovoga nije moguće dokle god se političari i stranke koje su trenutno na vlasti nešto pitaju u ovoj zemlji. Otkad sam video rezultate parlamentarnih izbora 2014. godine ubeđen sam da je za ovu zemlju otišao poslednji voz, ali bih u budućnosti raširenih ruku dočekao nekog ko može da me razuveri.
Sasvim prosta i prirodna stvar koju nikada nisu hteli da sprovedu, jer u suprotnom bi morali da snose odgovrnost, za sve loše odluke, koje su štetile intersu običnog građanina, narodu, državi, a to je da sami urediom SVOJU državu. Onda otvaranje poglavalja neće biti presudno za ovaj narod. Uređenom državamo smo na ulasku u EU ali opet država koja se razvija, koju ne napuštaju najobrazovaniji i najtalentovaniji, država sa stabilnom i razbijenom privredom, država sa dobrim standardnom svojih građana. Bacajući prašinu u oči, o ulasku u EU i otvaranju poglavlja, da su želeli imali su dovoljno vremena da od Srbije naprave modernu, organizovanu i bogatu državu.
Овде је очигледно да иза свега стоје западне земље, које су итекако заинтересоване за сва природна богатства (лигнит, руду из Трепче), енергетику и телекомуникације на Косову. Можемо се опкладити да је главни интересент за Телеком немачки “Дојче Телеком”. До свега овога западне земље ће брзо доћи, јер Косово мора да им то прода пошто су му те исте земље донеле државу. Уосталом, американци већ имају своју компанију која користи српске интересе (Мадлен Олбрајт власник, ако се не варам). Сада је ваљда јасно да је отимање Косова и Метохије било искључиво у интересу западних сила а не “хуманитарне катастрофе и обесправљености албанаца”.
Србија ће тешко моћи да се одупре “међународној заједници” (читај западно европским земљама), и по свој прилици да ћемо изгубити оно што је наше. Ни ЕУ се не оглашава по овом питању (као и раније кад су били актуелни интереси Србије) тако да се с правом сваким даном наш човек пита чему улазак у ЕУ и толика одрицања? Велика Британија је напустила ЕУ, Исланд се референдумом изјаснио против, а ми упорно, не питајући за цену, срљамо на путу ка ЕУ.
Na našu žalost, Zapad je sam sebi, u Srbiji, postavio pregovarače. Ucenjeni ljudi u ime Srbije pregovaraju o nacionalnim interesima. Briga njih za nacionalne interese. Oni hoće da operu savest i biografije, i da se pri tom materijalno obezbede. Vučić je paradigma tog ološa
Imovina i ugovori…to svako moze da razume.Odlican clanak!Drago mi je sto ste ga postavili na sajtu iako je iz 2010.
Principijelno ispravan stav medjutim nisam ubedjen da doprinosi ukupnim interesima Srbije. Da li je veca verovatnoca da ce srpski politicari da provuku zapadne kroz blato zbog nepostovanja civilizacijskih konvencija ili da ce zapadni politicari zarad ostvarenja ‘prizemnih’ interesa odredjenih njihovih interesnih grupa da nametnu Srbiji opciju koja im sluzi/koristi? Ko poseduje medije u Srbiji? Ko poseduje vecinu potrosacke industrije u Srbiji? Ko nije prakticno ulozio dinar u grinfild i tehnoloske investicije u Srbiji a da ne uzima apsolutni profit? Odgovor je jednostavan – “zapad”.
Resursi su relativno bogatstvo. Cene sirovina variraju na trzistu i ne bih se dugorocno kladio na njih. Posebno u svetlu cinjenice da se sve vise reciklira, da sve postaje energetski efikasnije, da je stepen iskoriscenja materijala sve veci, da ne govorimo o novim relativno jeftinim materijalima koji zamenjuju tradicionalne.
Osnovni problem Srbije je katastrofalna organizacija, nepostovanje znanja, pa ako se vec citira Djindjic onda da ga parafraziram..”Neke zemlje imaju naftu i dijamante pa su siromasne, neke druge nemaju pa su bogate, dakle sve je do ljudi, do organizacije..”
Pravo je na strani sile ali veoma često ne i pravda. Od kada je civilizacije pravo i pravda nisu iste kategorije. Ako moćnom odgovara, pridržavaće se i prava i pravde. Ako mu ne odgovara biće mu dovoljno pravo, sile.
Srbija je vojno i ekonomski preslaba. Srbija je šugavo mače koje svako šutne kada prođe pored njega. Kao što je ostala bez dela teritorije (silom oteto) tako će ostati i bez svoje imovine na toj teritoriji. To je jasno svakom iskrenom i razumnom čoveku u Srbiji. Ostalo je populizam zbog političkih interesa. Da uprostim stvari. Kada se muškarac udvara ružnoj devojci govoreći joj da je lepa, ona će mu pokloniti svoju naklonost, mada zna da udvarč laže. Tako je i sa narodom i političarima. U politici uspeva onaj ko govori ono što narod želi da čije. Istina je tu nebitna. Bitna je lepa i obmanjujuća laž. Najuspešniji političa je onaj ko ubedi sebe u ispravnost svojih iluzija jer će onda lako ubediti i druge.
Tako to funkcioniše jer smo nesavršena bića. Nizak nivo opšte, pa samim tim i političke svesti je temelj naših postradanja.
Neverovatna je činjenica da su i veoma inteligentni ljudi podložni manipulacijama. Idu za svojim emocijama ne verujući svom razumu!
Uz svo uvažavanje i poštovanje prema autoru teksata, njegovi stavovi po pitanju imovine Srbije na Kosovu i Metohiji su vođeni emocijama i nemaju utemeljenja u realnosti. Ta Realnost je pravo sile.
Navedeni ugovori nisu obligacionopravni nego medjunarodni. Ovaj “Zakon Kosova“ koji je navodni osnov za fakticku okupaciju je verujem suprotan R.12/44. Eulex (Umnik) su nadlezni za postovanje ljudskih prava, a svojina (“imovina“) je ljudsko pravo. Evropski sud za ljudska prava je instanca pravna, a EU i UN politicka za ovo pitanje. Svaka drzava moze da odlucuje o imovini, moze da podrzavi i Hemofarm i sta hoce, npr promeni ustav i ukine svojinu, ili nacionalizuje privredna drustva u odredjenim delatnosti, drugo je pitanje naknade stete ako postoji.
Zaista izvanredan tekst! Sto rece jedan prethodnik “politicar koji ovako misli treba da vodi drzavu!”. Jedna od stvari koju sam zamerao DJB bila je nejasna nacionalna politika, odnos prema bliskoj proslosti i susedima, ali se u ovom tekstu vidi nacin na koji Sasa razmislja. Preko ekonomije, prava, cinjenica i na kraju krajeva uspravno, slobodno, sa verom u neke vrednosti, zasnivati sve ovo. I ubedjen sam da tu nema greske! Bravo Sasa, samo tako nastavite, ne mogu ovi vecito da nas zaludjuju ideoloskim i retorickim maglicama.