Ja verujem u ugovore i imovinu. Moju i vašu. I verujem u vekovima potvrđene principe i praksu obligacionih odnosa. Ne verujem u revolucionarnu pravdu. Ne verujem u silu. Verujem u razum i pravo. I ne dam svoje nikome. O svome pregovaram i zaključujem nove ugovore svojom slobodnom voljom. Vi sa vašim kako se vama sviđa.
Bila nam dva evropska ministra u poseti da nam objasne kako ovo ne treba da važi za naše, da zaboravimo da je naše naše, da zaboravimo ugovore i prihvatimo “realnost” zarad evropske budućnosti. Kao da je oni drže u svojim rukama. A ne drže. Naša evropska budućnost je naša. Nije njihova, ne zavisi od njih, niti ih iko o tome išta pita.
Svaka država postaje država ugovorom. Srbija je postala država ugovorom još od Berlinskog kongresa u pretprošlom veku. Kosovo je po ugovoru deo Srbije. Još od balkanskih ratova. Ova činjenica se samo ugovorom i može promeniti. Dobro smo se ogrešili u devedesetim. Razne zločine počinili. I ugovor po kome je Kosovo deo Srbije bez ograničenja, zamenili sa novim ugovorom koji se zove Rezolucija 1244. I nije neki ugovor, ali je opet ugovor. I u njemu piše da je Kosovo deo Srbije. Ova činjenica može da se promeni samo novom rezolucijom saveta bezbednosti ili novim ugovorom. Ugovorom između Kosova i Srbije koji će onda priznati sve druge zemlje sveta.
Pat pozicija u savetu bezbednosti nam koristi u smislu da je ugovor na snazi i da Kosovo nije država. On nam ne koristi u smislu da kada se na Kosovu donese ustav koji je u suprotnosti sa ugovorom koji imamo, a UN administracija ga ne poništi, tu ništa ne možemo. To isto znači da kada kosovsko društvo počini strašan zločin kao na primer marta 2004.godine, a UN administracija ne reaguje, ni tu ništa ne možemo. Ne znam da li ima išta udaljenije od evropskih vrednosti od ignorisanja tog zločina.
Država Srbija više nikada neće administrirati sa teritorijom na kojoj žive Albanci na Kosovu. To još uvek ne znači da je Kosovo država. To takođe ne znači da smo izgubili ili da treba da izgubimo našu imovinu na Kosovu. Niti znači da smo izgubili teritorije na kojima su građani lojalni državi Srbiji.
Dilema EU ili Kosovo je lažna. Imovina i ugovori su evropske vrednosti. Oni su civilizacijske vrednosti. Bez obzira na to da li su dve ili tri ili 22 zemlje EU to, usled trenutne amnezije, zaboravili. O elementarnim principima se ne da pregovarati. Ne postoji evropski konsenzus o mojoj imovini i mojim ugovorima. Niti postoji o njihovoj. Nemačkoj ili Britanskoj imovini i ugovorima. Uopšte me ne interesuje šta Nemačka i Britanija misle o mojoj imovini. O tim stvarima nema konsenzusa. Moja imovina i moji ugovori su moji. O njima nikada nikoga neću pitati. Vi sa svojim kako vi hoćete.
I Nemačka i Britanije krše ugovore koje su potpisali. Od Berlinskog kongresa do rezolucije 1244. Reći da je Kosovo za njih nezavisna država je neozbiljno i poprilično arogantno. Jer to nije pitanje njihovog mišljenja, već je pitanje ugovora čiji su potpisnici. A potpis se ne da izbrisati sa novim željama. Zbog toga se i toliko upinju da nas uplaše da prihvatimo i potpišemo nov ugovor.
Evropski put Srbije neće biti ni ubrzan ni usporen time što legalnim i legitimnim, mirnim sredstvima, štitimo našu imovinu i naše nacionalne interese. Napredovanje Srbije ne zavisi od Kosova već od ispunjavanja evropskih standarda. Prihvatanje ili odbijanje uslova Brisela ništa ne menja na poslu koji moramo da obavimo da bi postali uređeno društvo. E tu me interesuju i stavovi Nemačke i stavovi Britanije. Na tom putu su nam saveznici.
Koliko ćemo brzo napredovati, zavisi isključivo od nas. A tu nam ide kilavo. Od katastrofalne ekonomske politike, ekonomskih analfabeta koji vode državu. korupcije na svim nivoima, nesposobne administracije, partokratije, negativne selekcije, monopola, kartela, Čede i instant rešenja problema tržišta mleka, muftije političara/biznismena kome besplatna obdaništa ugrožavaju profitabilan biznis, SPC navodno odvojene od države, komesara Boška i reforme sudstva, komesara Boška i novog poslovnika skupštine koja treba da dovede u red razularene Šabića i Jankovića, do…
Od toga zavisi naše napredovanje, put prema uređenom društvu u kome vladaju evropske vrednosti. Uključujući i imovinu i ugovore. O tome koliko ćemo brzo rešavati ove probleme niko ništa ne pita ni Nemačku ni Britaniju. Niti bilo koju drugu zemlju. Oni su nam saveznici u rešavanju ovih pitanja.
Nemačka i Britanija se pitaju samo o tome da li će nam i kada zvanično dati člansku kartu. Članska karta se daje onima koji ispune uslove. Recimo Island može prečicom. Jer ispunjavaju uslove. Što se građana Srbije tiče, kada ispunimo uslove, koliko će neko zatezati oko članske karte, zaiste prestaje da bude bitno. Niti će biti održivo sa njihove strane.
Naši vrli analitičari i razni evropski dušebrižnici, i da ne zaboravim magičnog Čedu, govore kako ne treba da se suprotstavimo već treba da prihvatimo. Inače propaše evropske vrednosti. Odosmo u mrak. Osovina Vojislav i Vojislav misle da treba da zaratimo. Šta Toma misli, to više niko ne zna. Vuki sigurno, a verovatno ni Toma.
Ne može se biti malo trudan. Ili jesi ili nisi. Ili shvatate ustav sopstvene države ozbiljno ili ne. Nema između. Ako štite teritorijalni integritet države Srbije, onda ne možete izbeći konflikt sa Nemačkom i Britanijom koje ga ugrožavaju. To sa druge strane ne znači da su nam Nemačka i Britanija neprijatelji. Oni su nam prijatelji, ali po drugim pitanjima. Po ovom pitanju, ugrožavaju naše nacionalne interese.
Treba forsirati rešenje. Treba štititi naše interese i interese naših ljudi na Kosovu na svakom koraku i svim raspoloživim političkim i pravnim sredstvima. Imovinske interese pravnih i fizičkih lica na Kosovu. Egzistencijalne interese naših ljudi na Kosovu. Strategija po kojoj ćutimo i čekamo da vidimo šta će biti je gubitnička strategija. Đinđić je to prvi video. Čeda, njegov jedini pravi istinski intelektualni i svaki drugi naslednik, je na tom času verovatno spavao. Ili je sanjao svoje genijalno liberalno rešenje za problem mleka u Srbiji.
Državna spoljnja politika Srbije po pitanju Kosova je ispravna. Štitimo svoju imovinu i svoje interese. Mirnim sredstvima. Političkim i pravnim sredstvima. Poštujemo sopstveni ustav. Politički konflikt sa bilo kim u vezi NAŠE IMOVINE I NAŠIH UGOVORA I NAŠIH INTERESA nije naša krivica. I od njega ne treba bežati. Ako ne poštujete sebe i svoje niko vas neće poštovati. Pitanje nelegalnosti jednostrane secesije treba forsirati. Mi želimo transparentnu diskusiju. Oni ne žele da se o ovome razgovara. Cilj forsiranja je ulazak u pregovore. I zaključenje novog ugovora. Borba za rezoluciju u skupštini UN nije ni početak ni kraj. Tek jedna stepenica.
Sa druge strane, naša unutrašnja politika je katastrofalna. Zbog nje, zbog urušenih institucija sistema, zbog komesara Boška i onoga što predstavlja, zbog korupcije, zbog partokratije, postižemo autogolove. Gubimo kredibilnost. I tu je i najveća rak rana naše spoljne politike: naša unutrašnja politika i brzina naših unutrašnjih reformi. Zbog toga nas ne shvataju ozbiljno. Vide nas kao problem, ne kao rešenje.
Isto kao i u vezi sa Irakom, gde pobiše preko 100.000 ljudi u ime … već smo zaboravili zašto, i kao i u vezi sa bombardovanjem Srbije zbog vlaženja predsednikovog spolovila, i kao u vezi sa mnogim drugim divnim projektima sile i diktatorima po celom svetu koje su podržavali, tako i u ovom slučaju problem nije u nama. Devedesetih godina, problem je bio u nama. Danas, problem je u njima.
I Americi i EU se treba suprotstaviti argumentima svaki put kada krše civilizacijske vrednosti. Isto kao što im se treba pridružiti svaki put kada ih afirmišu. Što je mnogo češće. To je odlika slobodnih ljudi. A ja želim da budem slobodan. Vi uradite onako kako vi mislite.
Ja verujem u imovinu i ugovore. I želim evropske integracije ne zbog članske karte već zbog evropskih vrednosti. I želim da učestvujem i njihovom građenju, u diskusiji o njima. Jer mnogo toga u evropskoj birokratiji mi se ne dopada. Mislim da može i mora mnogo bolje. I ne verujem njihovim političarima i njihovoj državnoj aparaturi, kao što ne verujem svojoj, već ih proveravam. I volim Ameriku i njene vrednosti. Ali ne podržavam sve gluposti koje protura stejt dipartment. Verujem u princip koji je isti za sve. Poštujem druge i želim da me poštuju. I mene i moje. Kao slobodan čovek.
A vi, kako god mislite da je ispravno.
Saša Radulović
(blog iz 2010. godine)
Ubedljivo najbolji članak koji sam pročitao na ovim stranicama! Jasno i glasno! BRAVO Raduloviću!
Ovome se nema sta dodati!
Zaista izvanredno!
Politicar koji ovako misli i deluje treba da vodi drzavu Srbije. I nadam se da ce uskoro zato dobiti priliku!
Ajde sad ga sistemski konkretizuj u ovoj situaciji oko Trepče. Šta je plan DJB???
Kada bi DJB bio na vlasti i pregovarao u Briselu i pozvao se na princip nepovredivosti imovine, dobio bi odgovor da je predaja imovine Kosovu njihov zahtev i da ako Srbija želi da uopšte uđe u EU ili da nastavi da dobija kredite, mora taj zahtev da ispuni.
Drugim rečima, Zapad počiva na principu nepovredivosti svojine, ali poštovanje tih principa rezerviše samo za sebe. Srbiju ne smatra vrednom tog principa, i žrtvuje ga da bi ostvario neke svoje interese. Tu istu Trepču verovatno žele neke zapadne kompanije i države. Kako su oni moćniji od nas, ni vi, da pregovarate s njima, ne biste mogli da promenite njihov stav. To je realnost spoljne politike.
Zapad poseduje znatno imovine u Republici Srbiji, a i na Kosovu* te mi poštovanje principa nepovredivosti imovine svakako znači. DA se ovo desi bilo gde u svetu, bio bi to skandal neviđenih razmera. Čist čin nacionalizacije u stilu komunističkih revolucija prve polovine 20og veka. I povlačio bi recipročan odgovor oštećene strane. Na žalost srbija je u takvoj banani da nema ama baš nikakav odgovor na to. Jedino može da pripreti nacionalizacijom Telenora ili NIS-a ili neke druge kompanije u stranom vlasništvu no ni ovo nije dobro rešenje. Država koja donese takav zakon nije nimalo poželjna destinacija za investiranje. Nijko nije lud da ulaže negde gde ti jednostavnim zakonskim aktom oduzmu ono što si uložio. Jedino nam preostaje vojni odgovor, a i on će morati da čeka neka druga vremena.
Oni gledaju sopstvene interese. Nase je da gledamo svoje interese. Oni se satrase da nam objasne kako to nebi trebali da radimo.
E ovo je već našto drugo i konstruktivno.
Tako treba i DJB zadobiće poverenje ljudi tvrđeg ali sigurno demokratskog opredeljenja.
Ovde se nalaze ljudi sa jasnim stavovima za i protiv, ti stavovi nisu produkt nekog inata uli pak tvrdoglavosti već čvrstog iskustva sazrelog kroz deceniske zablude naivne liberalne propagande posle komunističke diktature.
Setimo se juriša na banke i uzimanja bespotrebnih kradita da bi danas 24% bilo nenaplativo a građani dugiju tim istim bankama 6,5 milijardi evra.
Setimo se zabluda sretnog kapitalizma gde čemo svi biti gazde i ostalih trivijalnih gluposti totalno ignorišući realnost.
Osnovna putanja uspeha je sazrevanje kolektivne misli u realnim okvirima. Politika je veština mogućeg.
Pozdrav
Odlican tekst, narocitu tezinu ima zato sto je iz 2010.godine. Samo, voleo bih da znam da li gospodin Radulovic i danas ima isto misljenje i Kosovu? Veoma je vazno da DJB pokaze zainteresovanost za sve probleme koji su pritisli Srbiju, osim briljantnog ekonomskog programa i borbe protiv partokratije, korupcije,… bitan je nacionalni interes.
Pa nebi objavljivali text da nema isto misljenje.
Danas mozda deluje kao vizionarsko dela a u svati je zarmisljanje jednog slobodnog coveka koji zna sta znaci pravna drzava.
Ne bih se u potpunosti složila sa ovakvim razmišljanjem, ne zato što mislim da nije savšreno logično i “državničko”, već zato što znam da pravo na nešto ne važi u jednakoj meri za onog ko je “jak” i onog ko je “slab”. Jak može da “zahteva”, “pretenduje”, polaže pravo” itd., ali slab to ne može i to je jedina realnost koja vlada ovim svetom. Moraš da imaš “adut”, bilo kakav, da bi mogao da pretenduješ da imaš ista prava kao onaj jači od tebe. Ako zaista želi da brine o dobrobiti građana jedne zemlje (a po meni političari zato postoje a ne da brinu o nekoj imaginarnoj državi neovisno od građana), jedan političar mora da u datim okolnostima iznađe rešenje koje će biti najbolje za građane. Ni manje ni više od toga. Šta vredi reći da se ovaj ili onaj ne pitaju, kad se realno pitaju, i mirne duše su u stanju da ti sruče tovar bombi na glavu. A to smo već videli kako rade, bez poštovanja bilo kakvih međunarodnih pravila i dogovora. Državničko umeće je shvatiti kolika ti je realna snaga u međunarodnim okvirima i delovati u skladu sa tom činjenicom tako da građani budu najmanje oštećeni.
Pa nece biti. Zapadne vrednosti su da je pravo isto za sve. I ako oni to postuju kod kuce onda moraju da postuju i van. Oni to nezele, ali imaju problem. I slabi mogu da traze da se postuje pravo.
“I Nemačka i Britanije krše ugovore koje su potpisali. Od Berlinskog kongresa do rezolucije 1244. Reći da je Kosovo za njih nezavisna država je neozbiljno i poprilično arogantno. Jer to nije pitanje njihovog mišljenja, već je pitanje ugovora čiji su potpisnici. A potpis se ne da izbrisati sa novim željama. Zbog toga se i toliko upinju da nas uplaše da prihvatimo i potpišemo nov ugovor.”
Da nemaju problem nebi se toliko upinjali. Mi tu imamo mnogo aduta samo ovi retardi na vlasti su nesposobni da ih koriste.
Zapadna vrednost da je pravo isto za sve je vrednost koja važi samo na papiru. Sve ostalo je čist idealizam i vi to veoma dobro znate. Uostalom, pogledajte ratove koji se trenutno vode i moraćete da priznate da je upravo tako. Nemamo mi nikakve adute, imamo samo pravdu koja je na našoj strani, ali to nije dovoljno. Adut je kada imate nešto čime možete da ih ucenite, nešto do čega im je toliko stalo da su onda spremni da vam daju određene ustupke. Dobar političar i igrač može i da stvori adut, ništa nije nemoguće, stvar je u tome da ga mi trenutno nemamo. I, da ne bude zabune, ne mislim ja ništa loše o “njima”. Svi bi se, uključujući i nas, tako ponašali da mogu, odnosno da su jači. To je tako otkad je sveta i veka.
E tako, ne može se bežati od ovakvih tema, jer su one realnost. Odličan tekst! Sve čestitke.
“Ili shvatate ustav sopstvene drzave ozbiljno ili ne. Nema izmedju.”
Kako neko moze ozbiljno da shvati ustav sopstvene drzave, kada je oko 2 miliona Albanaca sa Kosova, bilo onemoguceno da glasa kada je taj “ozbiljni ustav” izglasan.
Ovo je ubedljivo najbolji članak koji sam pročitao na ovom sajtu.
1999. je odlučeno da Kosovo nikada više neće biti u pravnom poretku Srbije. Ne shvatavši to, 2007. je Koštunica utro put proglašenju nezavisnosti Kosova, jer je radi političkog opstanka odbio predlog Ahtisarija koji je bio bolji od onoga što imamo danas (taj plan je predviđao decentralizaciju Kosova, kao i da ne bude formalnog proglašenja nezavisnosti). To je realnost.
Međutim, prema rezoluciji 1244 koja je još uvek formalno na snazi, Kosovo je deo Srbije i niko nas ne može naterati da smatramo drugačije. Iako na papiru piše suprotno, ne moramo da pristanemo ni na kakve ucene Brisela po pitanju naše imovine na Kosovu da bismo postali deo Evrope. Možda nećemo moći da otvaramo poglavlja u pregovorima sa EU, ali da li otvaranje poglavlja zapravo znači nešto za nas? Ne, jer bismo, kada bi za to postojala politička volja, i bez njih mogli da sprovedemo reforme koje bi uzdigle našu zemlju do evropskih standarda. Sumnjam da bi Brisel odbio da primi jednu solidno razvijenu zemlju u EU samo zato što ona ne želi da pristane na ucene u vezi sa sopstvenom teritorijom, a čak i kada nas ne bi primio – šta nas briga? Ako oni ne žele nas, ne želimo ni mi njih.
Nažalost, ništa od ovoga nije moguće dokle god se političari i stranke koje su trenutno na vlasti nešto pitaju u ovoj zemlji. Otkad sam video rezultate parlamentarnih izbora 2014. godine ubeđen sam da je za ovu zemlju otišao poslednji voz, ali bih u budućnosti raširenih ruku dočekao nekog ko može da me razuveri.
Sasvim prosta i prirodna stvar koju nikada nisu hteli da sprovedu, jer u suprotnom bi morali da snose odgovrnost, za sve loše odluke, koje su štetile intersu običnog građanina, narodu, državi, a to je da sami urediom SVOJU državu. Onda otvaranje poglavalja neće biti presudno za ovaj narod. Uređenom državamo smo na ulasku u EU ali opet država koja se razvija, koju ne napuštaju najobrazovaniji i najtalentovaniji, država sa stabilnom i razbijenom privredom, država sa dobrim standardnom svojih građana. Bacajući prašinu u oči, o ulasku u EU i otvaranju poglavlja, da su želeli imali su dovoljno vremena da od Srbije naprave modernu, organizovanu i bogatu državu.
Ovde je očigledno da iza svega stoje zapadne zemlje, koje su itekako zainteresovane za sva prirodna bogatstva (lignit, rudu iz Trepče), energetiku i telekomunikacije na Kosovu. Možemo se opkladiti da je glavni interesent za Telekom nemački “Dojče Telekom”. Do svega ovoga zapadne zemlje će brzo doći, jer Kosovo mora da im to proda pošto su mu te iste zemlje donele državu. Uostalom, amerikanci već imaju svoju kompaniju koja koristi srpske interese (Madlen Olbrajt vlasnik, ako se ne varam). Sada je valjda jasno da je otimanje Kosova i Metohije bilo isključivo u interesu zapadnih sila a ne “humanitarne katastrofe i obespravljenosti albanaca”.
Srbija će teško moći da se odupre “međunarodnoj zajednici” (čitaj zapadno evropskim zemljama), i po svoj prilici da ćemo izgubiti ono što je naše. Ni EU se ne oglašava po ovom pitanju (kao i ranije kad su bili aktuelni interesi Srbije) tako da se s pravom svakim danom naš čovek pita čemu ulazak u EU i tolika odricanja? Velika Britanija je napustila EU, Island se referendumom izjasnio protiv, a mi uporno, ne pitajući za cenu, srljamo na putu ka EU.
Na našu žalost, Zapad je sam sebi, u Srbiji, postavio pregovarače. Ucenjeni ljudi u ime Srbije pregovaraju o nacionalnim interesima. Briga njih za nacionalne interese. Oni hoće da operu savest i biografije, i da se pri tom materijalno obezbede. Vučić je paradigma tog ološa
Imovina i ugovori…to svako moze da razume.Odlican clanak!Drago mi je sto ste ga postavili na sajtu iako je iz 2010.
Principijelno ispravan stav medjutim nisam ubedjen da doprinosi ukupnim interesima Srbije. Da li je veca verovatnoca da ce srpski politicari da provuku zapadne kroz blato zbog nepostovanja civilizacijskih konvencija ili da ce zapadni politicari zarad ostvarenja ‘prizemnih’ interesa odredjenih njihovih interesnih grupa da nametnu Srbiji opciju koja im sluzi/koristi? Ko poseduje medije u Srbiji? Ko poseduje vecinu potrosacke industrije u Srbiji? Ko nije prakticno ulozio dinar u grinfild i tehnoloske investicije u Srbiji a da ne uzima apsolutni profit? Odgovor je jednostavan – “zapad”.
Resursi su relativno bogatstvo. Cene sirovina variraju na trzistu i ne bih se dugorocno kladio na njih. Posebno u svetlu cinjenice da se sve vise reciklira, da sve postaje energetski efikasnije, da je stepen iskoriscenja materijala sve veci, da ne govorimo o novim relativno jeftinim materijalima koji zamenjuju tradicionalne.
Osnovni problem Srbije je katastrofalna organizacija, nepostovanje znanja, pa ako se vec citira Djindjic onda da ga parafraziram..”Neke zemlje imaju naftu i dijamante pa su siromasne, neke druge nemaju pa su bogate, dakle sve je do ljudi, do organizacije..”
Pravo je na strani sile ali veoma često ne i pravda. Od kada je civilizacije pravo i pravda nisu iste kategorije. Ako moćnom odgovara, pridržavaće se i prava i pravde. Ako mu ne odgovara biće mu dovoljno pravo, sile.
Srbija je vojno i ekonomski preslaba. Srbija je šugavo mače koje svako šutne kada prođe pored njega. Kao što je ostala bez dela teritorije (silom oteto) tako će ostati i bez svoje imovine na toj teritoriji. To je jasno svakom iskrenom i razumnom čoveku u Srbiji. Ostalo je populizam zbog političkih interesa. Da uprostim stvari. Kada se muškarac udvara ružnoj devojci govoreći joj da je lepa, ona će mu pokloniti svoju naklonost, mada zna da udvarč laže. Tako je i sa narodom i političarima. U politici uspeva onaj ko govori ono što narod želi da čije. Istina je tu nebitna. Bitna je lepa i obmanjujuća laž. Najuspešniji političa je onaj ko ubedi sebe u ispravnost svojih iluzija jer će onda lako ubediti i druge.
Tako to funkcioniše jer smo nesavršena bića. Nizak nivo opšte, pa samim tim i političke svesti je temelj naših postradanja.
Neverovatna je činjenica da su i veoma inteligentni ljudi podložni manipulacijama. Idu za svojim emocijama ne verujući svom razumu!
Uz svo uvažavanje i poštovanje prema autoru teksata, njegovi stavovi po pitanju imovine Srbije na Kosovu i Metohiji su vođeni emocijama i nemaju utemeljenja u realnosti. Ta Realnost je pravo sile.
Navedeni ugovori nisu obligacionopravni nego medjunarodni. Ovaj “Zakon Kosova“ koji je navodni osnov za fakticku okupaciju je verujem suprotan R.12/44. Eulex (Umnik) su nadlezni za postovanje ljudskih prava, a svojina (“imovina“) je ljudsko pravo. Evropski sud za ljudska prava je instanca pravna, a EU i UN politicka za ovo pitanje. Svaka drzava moze da odlucuje o imovini, moze da podrzavi i Hemofarm i sta hoce, npr promeni ustav i ukine svojinu, ili nacionalizuje privredna drustva u odredjenim delatnosti, drugo je pitanje naknade stete ako postoji.
Zaista izvanredan tekst! Sto rece jedan prethodnik “politicar koji ovako misli treba da vodi drzavu!”. Jedna od stvari koju sam zamerao DJB bila je nejasna nacionalna politika, odnos prema bliskoj proslosti i susedima, ali se u ovom tekstu vidi nacin na koji Sasa razmislja. Preko ekonomije, prava, cinjenica i na kraju krajeva uspravno, slobodno, sa verom u neke vrednosti, zasnivati sve ovo. I ubedjen sam da tu nema greske! Bravo Sasa, samo tako nastavite, ne mogu ovi vecito da nas zaludjuju ideoloskim i retorickim maglicama.