На дан када настаје овај текст (4. август) главне вести у Србији су колико дуг ће бити експозе будућег премијера; ко је од бивших министара сигуран, ко ће да “лети”, ко “упада”; да ли је Синиша Мали ошамарио своју супругу или га је она неосновано пријавила; на колико медаља можемо да рачунамо на ОИ у Риу и колике су награде за освајаче истих; ређају се гафови нових/старих министара и тако даље. Испод радара и без пажње јавности пролази чињеница да баш овог 4. августа истиче рок који је Влада одредила Министарству просвете, науке и технолошког развоја да изради нови Акт о финансирању научних пројеката и распише нови конкурс за пројекте, јер је претходни поништила својим решењем од 6. маја (Сл. гласник РС 45/16).
Да подсетимо, Министарство је расписало по многима споран конкурс 12. априла и већ тада је почела права побуна у делу научне заједнице са циљем да се конкурс поништи. Од тог момента вођене су веома бурне расправе о потреби за поништавањем, односно оправданости завршетка започетог конкурса, да би све ескалирало острашћеним препуцавањем присталица једног и другог “табора” по новинама. Резултат свега је поништавање конкурса од стране Владе Србије 6. маја и одређивање горе поменутог рока од 90 дана за доношење нових аката и расписивање конкурса (тачка 3. Решења).
Тек након два месеца од поништења конкурса, 7. јула, одржан је први састанак новоформиране Радне групе чији је задатак да изради нова документа потребна за конкурс. За координатора Групе постављен је др Никола Танић, помоћник министра задужен за науку. Једина одлука која је донесена од стране ове Радне групе је оснивање три подгрупе, а све по научним областима које постоје, како би се предочиле специфичности појединих области. Од тада до данас никакви резултати рада ове Групе нису објављени нити се зна ишта ново у вези са могућим датумом расписивања новог конкурса за научне пројекте.
С обзиром на овако хаотичну ситуацију у сектору науке издваја се неколико питања: Да ли је одређених 90 дана заиста довољно да се промене сви акти који нису ваљали и због којих је првобитни конкурс и поништен? Да ли се од људи који су идејни творци и реализатори поништеног конкурса може очекивати да представе нешто боље, с обзиром да су већ једном имали прилику за то и нису је искористили? Да ли Радна група има неке рокове, критеријуме или ограничења којих мора да се држи у изради нових конкурсних докумената? На жалост, одговор на сва ова питања је негативан, а убеђен сам да ће такав бити и резултат рада Радне групе, ако икада и будемо видели неки резултат.
Овакав однос власти према научницима у Србији верно осликава њихову незаинтересованост за дешавања у науци и катастрофално стање у овој области, која би требало да буде носилац развоја целог друштва. У самој научној заједници је свима било јасно још на дан поништавања конкурса да је и 2016. година, као и 2015. пре ње, “година коју су појели скакавци”, а да је и 2017. критична, јер се ни не назире име новог министра, а камоли преко потребна промена политике у области науке.
Каква апатија влада међу научницима у Србији показује и чињеница да се нико од истраживача и научних раника није побунио када су добили Анексе Уговора о раду којима им се продужава финансирање, а чија је законитост под знаком питања. Наиме, у Закону о изменама и допунама Закона о научноистраживачкој делатности (Сл. гласник РС 112/15), члан 51. стоји да се финансирање пројеката започетих у циклусу од 2011. продужава до 30.06.2016. Како је онда могуће да Влада подзаконским актом, какво је Решење о поништењу конкурса, продужи финансирање до 31.12.2016. што је у директној супротности са одредбама члана 51. кровног Закона?
Дакле, из свега наведеног можемо извући неке закључке о стању у науци 2016. године. Влада Србије не поштује законе у области науке који су тренутно на снази, доноси одлуке чија је законитост под знаком питања, а чак ни такве своје одлуке не поштује и не спроводи. У Министарству просвете формирају се ад-хок тела чији рад и резултате није могуће контролисати ни проверити, а обриси неке смислене политике у области науке су све мање видљиви. Научници у Србији су, са друге стране, препуштени пуком “преживљавању” и сналажењу, како би макар одржали постојећи ниво “режима тихог рада” и некако дочекали следећу годину и евентуални излазак из вишегодишњег хаоса. Сви они који немају више стрпљења и не желе да губе време у очекивању боље ситуације полако се спремају на емиграцију са кратом у једном правцу.
Зато није битно да ли ће списак лепих жеља и маштарија, који неки називају и експозеом, имати 300 или 450 страна и да ли ће министар постати Курта или Мурта. Ситуација је критична, млади и образовани људи беже из земље, а они задужени за решавање нагомиланих проблема немају ни стручне капацитете, ни иинтегритета, ни жеље да их реше. Због тога је важно подићи главу, скупити снагу и све преостале стручне и неукаљане појединце и рећи Доста је било! како бисмо на следећим изборима имали прилику да станемо на крај владавини партократије и даљем уништавању Србије.
др Иван Стијеповић
посланик у Скупштини АП Војводине
члан покрета “Доста је било”
Sporni su raspisani konkursi. A koliko su tek sporni neraspisani. Narodne pare dele kapom i sakom. Gdle li idu gde li se slivaju? Ima li im traga. Ko prati trag? Grade li grade. Sta su talova zgrade, a sta tek kulise?
Srpska nauka je odlična ilustracija za tvrđenje da država nema šta da traži u nauci i da je najbolje da se odmah potpuno povuče i prekine svako finansiranje nauke i prepusti nauku slobodnoj saradnji i slobodnom tržištu. Znam naravno da će ove reči odmah da iznerviraju silne “naučnike” a bogami i naučnike, pa da odmah obrazložim ovo tvrđenje.
Prvo “naučnici”. Kao i svaka, od države monopolizovana i subvencionisana aktivnost, i nauka je u Srbiji prepuna “slepih putnika” odnosno naučnih mediokriteta, džabalebaroša i pronalazača tople vode. Rođačke, kumovske i naročito partokratske veze i dilovi i u nauci kao i u svim drugim sferama donose na sto ‘leba bez motike. A država naravno nije u stanju da ovo spreči. Jer da jeste, ne bi se ovo dešavalo od kada postoji državna nauka i ministarstvo nauke pa do danas. Znači, jednostavno – dok je nauka državna, biće puna parazita.
A onda i naučnici. Takvih je naravno malo. Međutim, ni oni ne uspevaju da se zaista bave naukom. Jer, da su prave naučne sposobnosti na ceni – ne bi srpska nauka bila puna šarlatana. U jurnjavi da se ispune birokratski kriterijumi i sprovedu besmislene procedure ne ostaje vremena da se istražuje i otkriva, razvija i unapređuje. Ko može da im zameri: u suludom sistemu ispali bi totalne budale kad bi prionuli na posao i na kraju ostali kratkih rukava i gledali u leđa “naučnicima” sa članskim kartama. Jedini koji se nešto malo naukom bave su novajlije, istraživači-početnici, masteri i doktoranti. Naravno, kao početnici oni i ne mogu da postignu bog-zna-šta, ali mogu da nauče zanat i ekspresno da napuste brod koji tone trbuhom za kruhom (gomila metafora, ali shvatate). Ali to je potpuno besmisleno: za skupe narodne pare se školuju da bi se odmah sa svim stečenim znanjima i sposobnostima odselili iz Srbije. Potpuno promašena investicija.
Suma sumarum: nauka je u Srbiji maska za partokratiju, preskupa simulacija državne brige za budućnost nacije. Ne treba da se zaluđujemo. Ima vrednost samo ono što neko dobrovoljno hoće da plati. Budžetska “nauka” je prevara i treba je što pre eliminisati.
Скоро да ми је симпатична Ваша упорност. Скоро…
На било коју тему – здравство, школство, наука, претпостављам и путну инфракструктуру и водовод и канализацију и све редом – одговор је: повлачење државе, приватизација.
Можемо да се сложимо да превише тога у научним институцијама не ваља, да је много слепих путника, да систему треба много промена… Али да је проблем свега само то што је наука буџетска – то не могу да сварим. Проучите мало буџете техничких универзитета у Немачкој, федералних политехничких школа у Швајцарској, истраживачких института и политехничких школа у Француској, слично у Скандинавији… па ћете видети да огроман део новца (ценим преко 80%, негде и више, негде мало мање) стиже од државе.
И још нешто: тај проценат је био још и већи док индустрија није постала довољно јака (период након Другог светског рата, па до после пада Берлинског зида) да има довољно новца и идеја о томе шта јој треба. Сетите се како је настао интернет – спонзор државна агенција ДАРПА, и генерално како су у Америци технологије створене за војску захваљујући државном новцу прешле у индустрију. Ситуација се сад променила, али је држава дуго дадиљала дете (високотехнолошку индустрију) док није ојачало и почело само да зарађује.
Да резимирам: може се вама свиђати дрво банане, али посадите исто у Србији и мале су шансе да опстане, а скоро никакве да роди. Тако вам то дође и са тим Вашим системом (минимална држава) који у ствари није примењен ни у једној држави коју сматрамо за успешну – Западној Европи, САД-у, Аустралији, Канади, Јужној Кореји, Новом Зеланду итд. – покушајте да посадите на нашем тлу, и гледајте како нестаје и ово мало што је преживело најезду скакаваца.
Срдачан поздрав,
Златко
Poštovani Zlatko, niste u pravu kad kažete da minimalne države nema. Gde god je došlo do nekog spektakularnog uspeha – možete prepoznati minimalnu državu. Na primer – tenis u Srbiji. Decenijama je država tenis tretirala kao sport buržoazije i ignorisala ga. U tenisu je država bila minimalna. I eto rezultata. Takođe je država decenijama ignorisala informatiku. Nešto malo studenata na elektrotehničkim fakultetima i – to je to. Minimalna država u oblasti informatike. A potrebe velike. I slobodno tržište je odgovorilo, spektakularno. Ali, država se budi, shvata da je događaji prestižu. Znate već: “Ako mrda – oporezuj. Ako još uvek mrda – reguliši. Kad prestane da mrda – subvencioniši.” I onda više nema minimalne države. Ali to nije dobra vest, naprotiv, vrlo je loša. Jer to drvo i te kako uspeva i dobro rađa u Srbiji – dok se birokratija ne opasulji i porobi.
E sad, što se tiče masivnih ulaganja visokorazvijenih država u nauku. Možete li da dokažete da su te zemlje visokorazvijene jer su ulagale u nauku? Moje mišljenje je da su te zemlje postale visokorazvijene tako što su skoro svu privredu podvrgle blagotvornom uticaju slobodnog tržišta, koje je efikasno uništavalo neefikasne firme i nagrađivalo profitabilne. A kad je privreda razvijena, može se nauka razvijati i na tako monstruozno preskupe načine – kroz državne vojne i kosmičke programe.
Kako to da se uvek neko seti da visokorazvijene zemlje budžetski finansiraju nauku, pa tako valjda moramo i mi, a nikad se niko ne seti da je tamo privreda na slobodnom tržištu i da neprofitabilna firma nestaje za par nedelja?
Поштовани Андреј,
ја могу да разумем да Ви имате неке своје жеље и ставове, али да сте толико способни да издвајате чињенице коју Вам иду на руку, а све остало да игноришете – тешко ми је да поверујем. Бивша Југославија је била поприлично “максимална држава” по Вашим критеријумима, и створила је врхунску школу кошарке која, без обзира на сав немар и негативну селекцију, још увек даје плодове широм бивше Југославије. Да ли то није спектакуларан успех? Да ли то значи да у сваком спектакуларном успеху можемо препознати “максималну државу”? Сваки успех у спорту захтева велики индивидуални напор. У индивидуалним спортовима можете остварити успех и упркос недостатку система (Ђоковић), док је у тимским спортовима то немогуће. И оно што Вам изгледа супротно (нпр. српски ватерполо) постоји само захваљујући ентузијазму појединаца који покушавају да обнове систем у ком су они потекли.
Сматрам да у задатим условима Србији треба оснаживање предузетничког духа. Верујем да у томе држава може да помогне (нпр. повољнијим кредитима малим и средњим предузећима, улагањем у истраживање које ће убрзати индустријски развој, обрзовање и сл.) Та Ваша тврдња да постоји минимална држава у области информатике је такође полуистина. Ради у Србији и велики број самоуких програмера, али број школованих мора бити у најмању руку исти, верујем и већи – осим ЕТФ-а, ЕФ-а у Нишу и ФТН-а у НС-у, постоје студије рачунарства (у разним облицима, под разним именима) и на (П)МФ-овима у наведеним градовима и Крагујевцу, потом ФОН у БГ-у, Више техничке школе у БГ-у и Суботици, ТФ у Зрењанину… плус неколико приватних факултета, попут РАФ-а. Груба процена ми је да са ових (само државних) факултета годишње изађе 1000 – 1500 људи који наставе да се баве програмирањем, а можда и више. Наравно, како је програмирање веома жива наука/индустрија, сви дотични настављају да уче и после факултета, али ових дана је то неизбежно скоро чиме год се бавили. Уколико имате званичне податке који показују да ми је процена лоша, спреман сам да извиним.
Уз то, факултетски образован програмер имаће бољу основу за бављење напреднијим проблемима (свака част појединцима!) Напреднији проблеми обично доносе и већу зараду. Сложићемо се, надам се, да звучи разумно уложити у некога новац током 4 – 5 година ако ће то током наредних 40 година доносити барем 30% већи принос улагачу. Сад, што је улагач држава, а принос у ствари порез, мени је у реду, Вама изгледа да није. Да се разумемо још нешто: ја немам ништа против РАФ-а и других приватних универзитета. Мислим да је конкуренција добра ствар. Али, у задатом стању друштва, велики део поменутих програмера не би ни уписао факултет, или би почео да студира, па би почео да ради да би отплатио школарину, онда вероватно не би стигао да студира… те би највећи део наставио да ради за мању плату, и друштвени ефекат био би само негативан.
За поређење: у Швајцарској доминирају државни (и кантонални) универзитети. Школарина постоји отприлике само да би демотивисала некога да се упише због јевтинијег градског превоза и других повластица. Износи неких 1100 евра, што се може зарадити за 40-50 сати чишћења станова (што је отприлике најслабије плаћен посао), и износи мање од 3% просечне плате родитеља студента. Школарина од 2700 евра на РАФ-у је више од пола званичне просечне српске плате (коју велики број људи не може да заради јер посла нема, нити имају средства и знање да покрену сопствену фирму). Добар програмер почетник може да заради (господо програмери?) 10-15 евра на сат тражећи послове по нету, тако да ће школарину отплатити са једно 200 сати рада. А шта ћемо с људима који нису програмери, и немају опције да студирају овде, а раде за некога напољу?
Коначно (неспособност сажимања мисли ми је омиљена мана), за земље као што су Француска, Холандија, Немачка, тешко је рећи да ли су прво улагале у образовање и науку, или постале развијене, јер и једно и друго важи већ стотинама година уназад (а мало новца дошло је и од ратова, освајања, колонија, тако тога…). За разлику од њих, Финска је до развијености стигла пре свега улагањем у образовање и науку. Из државног буџета. У једном тренутку чак 25% истог. То је био темељ за настанак Нокије, међу осталима.
И, да, земље које су постале високоразвијене углавном су омогућавале својим компанијама добру заштиту од спољних конкурената, а често су и потпомагале извоз на разне начине. Унутрашња конкуренција је можда постојала, а можда и не баш увек. Домаћи или међународни картели су решавали потенцијалне проблеме (видети причу о животном веку сијалице на , знате ли колико су Филипс и Џенерал електрикс велики данас?)
Да резимирам: лепо би било да потпуно слободно тржиште стварно функционише како треба. Такође, било би веома лепо и да нема потребе ни за чим сличним, него да сви можемо дању да лежимо на плажи, пијемо коктеле и једемо манго, а да се за коктеле, манго и уклањање отпада побрине неко други (држава?). Ни једно ни друго неће да се деси јер би цена спровођења било много изгубљених живота (у првом случају зато што се многи не би снашли у условима џунгле, у другом јер нико ништа не би радио, па ни манго не би био убран). Нађимо компромис, будимо људи.
П.С. Неефикасне фирме чак ни на Западу углавном не нестају баш за пар недеља, али се потпуно слажем да фирме које раде оно што никога не занима и треба да се угасе.
Poštovani Zlatko,
Prvo hvala za trud i strplјenje.
A onda… ne samo da je Jugoslavija svojevremeno bila, nego i Srbija jeste sada – maksimalna država, sa totalitarnim ambicijama da sve aktivnosti usisa, nadzire, reguliše i oporezuje. Zaštitni znak svih totalitarista je kult sporta. Ne individualnog, rekreativnog sporta za svoju dušu, nego nacionalna zaluđenost i fiksacija na „vrhunski“ sport. Škola košarke u Jugoslaviji i rezultati košarkaša nisu spektakularni uspeh, jer je troškove postizanja toga prisilјena da pokrije privreda. Uspeh zasnovan na otimačini nije uspeh. Misaoni eksperiment: da su jugosloveni bili pitani, da li bi radije potrošili svoj novac na svoje potrebe (stan, auto, putovanje, …) ili bi ga dali za košarku ili druge državne igrarije, da li bi se sakupilo dovolјno dobrovolјnih priloga da bi neki njima nepoznati lјudi jurili loptu ili nešto tome slično? Jasno da ne bi. Zato je moralo da bude oteto i zato je prokleto, i onda i danas. Đokovićev uspeh je spektakularan jer je ogromne napore uložio sam, ne otimajući ni od koga. Pretpostavlјam da je slično sa vaterpolom. Entuzijazam je za poštovanje. „Sistem“ državnog sporta o kome afirmativno govorite je perverzija i otimačina i ne može da bude uspešan. Ali će se država bestidno hvaliti kako je pod njenim pokrovitelјstvom sav taj znoj uludo proliven ispred kamera i vreme straćeno ispred televizora.
Oko uloge države u razvoju preduzetničkog duha izgleda da se slažete sa prethodnim i aktuelnom vlašću: svi su želeli i žele da pomognu, kako kažete „npr. povolјnijim kreditima malim i srednjim preduzećima, ulaganjem u istraživanje koje će ubrzati industrijski razvoj, obrzovanje i sl.“ Jedini je problem što se politike procenjuju prema rezultatima, a ne prema navodnim želјama. A rezultati državne pomoći preduzetnicima vidlјivi su sa Marsa. I kao što Vam je verovatno jasno, uopšte ne idu u prilog državi. I još nešto: država „pomaže“ tako što otme svima i onda prema svojim simpatijama udeljuje nekima, vrlo šarmantno. Tako da je moj predlog DJBu, zasnovan i na iskustvu i na uvidu u prirodu države, vrlo jednostavan: ukinuti sve programe državne „pomoći“ preduzetnicima, izuzev drastičnog i najhitnijeg smanjenja poreza i regulacije.
Apropo informatike, nije Vam procena loša nego gledate pogrešne podatke. Na osnovu podataka koje citirate izgleda da je sve u redu!? Relevantan je podatak da se godišnje iz Srbije iseli desetak hiljada ljudi u proseku, sa ETF i sličnih fakulteta gotovo SVI studenti imaju ambiciju da odu. Suludo je i zločin je prisiljavati siromašan narod da preko poreza i budžeta finansira razvoj zapada. Sve državne fakultete zato treba odmah odbiti od budžeta. Ko može neka plati studije sam (tj. roditelji), ko ne može neka traži stipendiju od buduće firme. Nepotrebni fakulteti će vrlo brzo biti zatvoreni. Ali to ne znači da će nestati studije u Srbiji, iako će svi ugrađeni u taj pogubni sistem pištati kao Damjanov Zelenko. Ono što nekom stvarno treba opstaće, razvijaće se, rašće kvalitet i padati cena studija. Ali samo ako su van državne priče.
Očekujem da će se vrlo brzo pojaviti regulacija i državni reket u informatici – licence za informatičare. Ne mogu tu da se obrću pare, a da se birokratija ne omasti, to treba da je svima jasno.
Da i ja rezimiram: nema kompromisa sa otimačima i nasilnicima, pa nek’ su 100 puta država. Ili će DJB biti protiv birokratije ili će biti s njima. Od 5. oktobra naovamo gledamo kako se novi pojavljuju, menjaju ljude, a sistem ostavljaju kakav jeste. I na kraju sistem promeni ljude i sve ostane isto. Demokrate su se zato zgadile ljudima, zgadiće im se i SNS, ako već nije. A zgadiće nam se i DJB ako bude partija sistema, a ne partija stvarnih reformi. Sve prave reforme su bile radikalne: abolicionisti nisu zahtevali bolje uslove rada za crnce, borci za ženska prava nisu zahtevali bolje opremljene kuhinje. Tražili su da crnac ima ista prava kao i belac, i žena ista prava kao muškarac. I ogromnoj većini je to zvučalo sumanuto, čak kataklizmično, pominjali su džunglu kao i Vi, ali to je dovelo do stvarne promene. Da su tražili manje do promene nikad ne bi došlo. I zato moramo principijelno: nema otimačine i prisile, ni za sport, ni za kulturu, ni za obrazovanje, ni za medicinu, ni za penzije, ni za bilo šta drugo. Ako smo iskreni u želji da nešto promenimo.
Nadam se da ćemo se sresti i uživo na nekom forumu DJB.
Evo prigodnog videa: https://www.youtube.com/watch?v=0Xg4Uq1W4L8
Zanimljivo. Podseća me na onaj crtać o pametnom mišu i glupom patku… Inače, slažem se. Tržišni fundamentalizam je sasvim legitimna ideologija, u izvesnim aspektima čak u rangu sa komunizmom – monopol partije nije ništa bolji od monopola tržišta, a oba neguju miopiju.
Ajde prosvetlite me Vlado pa objasnite šta “monopol tržišta” u stvari znači.
Nauka je jedan od klucnih resursa i drzava je mora finansirati.
Treba uvesti vise finansiranja po ucinku i nagradjivanje prema rangiranju naucnika gde bi se uvela zdrava konkurencija.
Ministarstvo prosvete je jedno od losije radjenih.
Trebaju nam vece ulaganjaBDP za nauka, otvaranje novih instuta, centara i nzavoda, uposljavanje mladih ljudi kji nece bezati van zemlje!
Takodje je bitna saradnja sa inostranstvom.
Za upravljanje instutima i visokoskolskim ustanovama i SANU, smatram da su dobri neki predlozi Dusana Teodorovica1
Nije svaka nauka ključni resurs. Ona nauka koja se slobodno finansira, odnosno dobija novac od onih koji ŽELE da je finansiraju je prava nauka, jer je 100% u službi onih kojima je potrebna. Ali ako je zaštićena i ušuškana u birokratiju, ako se finansira prislno i prema političkim dilovima onda je ta “nauka” kamen oko vrata nacionalnoj privredi. Kad država finansira nauku – nauka igra kako političari i birokratija sviraju, a njihovi su interesi kratkoročni i sa naukom nemaju veze.
Finansiranje nauke “po učinku” je jednako besmisleno kao i finansiranje kulture po učinku. Nije to masovna proizvodnja, pa da prebrojimo publikovane naučne radove i prema tome nagradimo. Ups! Pa to već radimo. “Zdrava konkurencija” – kako to mislite, kad se sve finansira iz budžeta? Bez slobodnog tržišta nema zdrave konkurencije. Kako birokratija sa sprovodi zdravu konkurenciju? Nonsens.
Za prosvetu se naravno slažemo, već sam pisao o tome. I prosveta se može dovesti u red samo slobodnim tržištem obrazovnih usluga, odnosno ukidanjem pogubnog državnog obrazovanja (subvencija, monopola, birokratije).
Takođe se slažem da nam “Trebaju veca ulaganja BDP za nauka, otvaranje novih instuta, centara i nzavoda, uposljavanje mladih ljudi kji nece bezati van zemlje”, ali država se već upinje da to radi ali naravno bez ikakvog uspeha. Ne može država da razvije nauku kao što ne može da razvije ni privredu. Najbolje što može da uradi je da se skloni i da ne smeta, da oslobodi prostor za kreativnost i inovativnost.
Nije tačno, imaš neku vrstu slobodnog tržišta u nauci. Projekti se rangiraju na osnovu radova učesnika, njihovih zvanja i još 5 nekih drugih stvari. Pri tome ne dobijaju svi projekti finansiranje, tako da – postoji konkurencija. Da se vrte neke velike pare (na nivou istraživača) – ma kakvi. Istraživači ako se ogrebu za gorivo jednom godišnje ili poslovni laptop za kući – super. Uopšte žive pare ne stižu, pa je nemoguće ukrasti ih.
Da treba sve (ili većinu) da finansira privreda – ne. A da je treba stimulisati da finansira – da (neka poreska olakšica, primera radi)
Prešao sam iz nauke u industirju. I dalje radim nauku, istraživanja, samo za kompaniju. Ali ne smem da objavljujem rezultate. Tako da nema doprinosa čovečanstvu, niti kontrole mog rada. Problem je taj što mislim da ogromnom broju firmi kod nas – ta saradnja ne treba. Probao sam i lično, nije išlo.
Da, ima jedna jako čudna vrsta slobodnog tržišta u srpskoj nauci, zove se centralizovana državna kontrola. Odlično ste to opisali.
I upravo to što ste Vi uradili treba da urade svi iz srpske nauke – da pređu sa državne milostinje u industriju, odnosno tamo gde neko HOĆE da plati neko istraživanje ili razvoj SVOJIM PARAMA, a ne da glumi božić-batu sa otetim kao država. Naravno da ne smete da objavljujete rezultate. I naravno da ima i te kakvog doprinosa čovečanstvu, jer to što je kompanija (Vaš poslodavac) profitabilna znači da ima kupce koji žele da daju novac za ono što prodaje. Ne bi bilo doprinosa čovečanstvu ako se ne bi prodavalo, ako bi kompanija-poslodavac bila u gubitku. To je ujedno i vrlo efikasna kontrola Vašeg rada.
A u poslednjoj rečenici Vašeg komentara je upravo potvrda moje teze: ogromnom broju firmi kod nas nauka nije potrebna i ne treba ih prisiljavati da finansiraju ono što im ne treba. To je otimačina i očigledno onemogućava napredak.
U kontekstu sa Vašim narednim komentarom koji mi se sviđa (treba nam elektronska industrija), lako je rešiti: dati institutima da zarađuju. Prema trenutnim zakonima, instituti ne mogu da imaju proizvod, a u slučaju da neko ima patent, onda deli 50:50 sa institutom (zašto bi, bolje mu je da da otkaz).
Rezultat je sličan logici “bolje 30.000 da ne rade, nego 50.000 da rade na nepostojećem mestu”. Sada se za 60.000 mesečno po čoveku dobijaju solidni radovi. Da je 80-100 imali bismo kvalitetnije to isto, a da postoji opcija 50 + smisli suludo hrabru startup-liku ideju bez straha od propasti i obogati se imali bismo i radove i nekoga ko će da ubode.
Plus – treba nam ono što ima Izrael, za sufinansiranje hrabrih ideja.
Andreje ali sve zemlje razvijene ulazu u nauku i visoko obrazovanje i jako ga kontrolisu. I SAD i rusija, I Japan, Turska, UK, francuska, Nemacka, Brazil…
Druga stvar zar nisu kultura, nauka, obrazovanje, zdravstvo delatnosti koje drzava treba da podrzava i dotira jer su neprofitabilne i javnog znacaja su?
Prvo, Srbija je nerazvijena zemlja uništene privrede. Nama treba da profunkcioniše privreda, a za to je potreban tehnološki razvoj i transfer tehnologije. Za to je država potpuno nesposobna jer je troma, za osvajanje tehnologija je potrebna brzina i osećaj za finese u uskoj tehničkoj oblasti, a država je kao slon u staklarskoj radnji. To sa naukom, kako se u Srbiji praktikuje – nema veze. Ogromna većina “naučnika” Srbije upinje se da da doprinos naučnim oblastima koje su decenijama ispred stvarnih potreba privrede i građana Srbije. Nama treba srpski bicikl, mikser, automobil, televizor, računar, traktor, a to su sve odavno izučene tehnologije, nema tu nauke, to je inženjerski razvoj i menadžment.
Kažete “Kultura, nauka, obrazovanje, zdravstvo u Srbiji nisu neprofitabilne delatnosti.” Kamo sreće! To su rupe bez dna, kolosalne mašine za uništavanje narodnih para. Kako toliko straćenih para može da bude u javnom interesu!? Da su sve te delatnosti slobodne, odnosno da ih građani plaćaju dobrovoljno zaista bi i bile u službi građana, jer oni koji to nisu ekspresno ostanu bez kupaca i bez para. Ovako, to su de lux socijalne ustanove za uhlebljivanje podobnih i poslušnih.
Pardon! Kažete da su nauka, kultura, obrazovanje i zdravstvo u Srbiji neprofitabilne delatnosti.” Kamo sreće da su samo neprofitabilne. Mnogo je gore od toga. To su rupe bez dna.
Mandatar je izjavio da ne treba da pokazujemo naućne diplome i da nama trebaju vodoinstalateri.. Ja svom mudrom i nepogrešiviom vođi sve verujem. Pošto naši naučnici ne znaju da poprave vodokotlić a još manje da ofarbaju helikopter, treba da idu u inostranstvo i pokažu šta znaju. Ja ostajem u Srbiji iz patriotskih razloga. A mogu da radim kao vodoinstalater. Kao vodoinstalater (cenim svaki pošten rad) daću veliki doprinos razvoju naše razorene privrede.
Andreje jer ste vi klasicni liberal, libertarijanac ili anarho-kapitalista?
Nije važno koje je boje mačka, važno je da hvata miševe.
Andrej,
Promašili ste temu potpuno.
Pozdrav
Kako to mislite? Elaborirajte malo.