Лагала бих кад бих рекла да сам изненађена и да нисам знала. Лагала бих и то би одмах и увидели људи који су ми пре избора јављали шта СНС машинерија ради на терену. Била сам изузетно добро информисана о томе да радници који су добили посао било где, а да се то запошљавање може некако повезати са СНС-ом, па и они који су под уговором на одређено време у јавном сектору, а радо би задржали радно место и након његовог истека, морају да наговоре још и до 30 људи да гласају за Вучића и да доставе тој странци списак тих особа. Све су ово морали да ураде како би машинерија могла даље да прогања особе са спискова, подсећа их на гласање и на крају, ако затреба, и физички их изведе на биралиште доласком пред сама врата њихових кућа и станова.
Жртве ове обавезе су били и радници неких приватних фирми које су од институција добиле неки бенефит, па су примале раднике са страначких спискова да се тако одуже за услугу. Морали су да уђу у овај процес и који су само хтели да буду са СНС шефом у фирми у којој раде у добрим односима. То су морали да ураде и они који очекују да у будућности добију посао, или да посао добије неко њихов.
Знала сам, али нико од жртава није хтео јавно да сведочи.
Одавно сам почела да сабирам и множим, оволико људи имају овде пута 30 једнако је…. онда оволико људи се нада да ће се запослити овде и то пута 30 једнако је …. што заједно даје … и тад настаје шок. То заједно даје четвороцифрен број њихових нових гласача у мојој малој Кикинди, а исти процес је сигурно текао у свим градовима Србије. Некако сам мислила да је немогуће да им то баш у тој мери успе и тад сам престала да сабирам. Одбацила сам цифре као ружан сан. А, упаво то се и десило. На овим изборима су у мом граду убрали преко 3000 гласова више него на претходним. Капиларних гласова!
Спровела сам, како сам касније закључила, злочин над самом собом тиме што сам се пријавила да будем председница бирачког места испред Доста је било у Кикинди. Што ми је то требало? Тако сам себе ставила у ситуацију да се са капиларним планом у рализацији сретнем изблиза. Заједно са свим председницима бирачких одбора позвана сам на обуку у зграду Општине Кикинда. Села сам и осврнула се око себе. Добро погледала масу. Председници бирачких одбора делегирани од стране СНС-а нису остављали утисак велике вештине и искуства. Тад ми је било јасно да се највећа крађа неће десити код бирачких кутија, већ да је епицентар дешавања измештен изван биралишта. Највештије људе су у Кикинди ангажовали на другом месту. Капиларни подухват ће бити то! Четвороцифрене цифре масе уцењених су ми се поново завртеле пред очима.
И срела сам се са тим највештијим СНС људима. Били су у аутомобилима око бирачких места, на клупама свуда око нас претварајући се да су шетачи, обични пролазници, а спискове су правили и хајка је могла да почне. Унапред уговорени гласачи дошли су им претежно сами. Они који нису, имали су немиле кућне посете тог дана. До података су долазили тако што је њихов чувар бирачког места, који је претежно седео поред мене, периодично излазио на улицу да преда рапорт. Знао је напамет људе, познавао читав комшилук, да прави спискове није му било потребно. Сипао им је списак из главе на задњем седишту плавог опела.
И мало сам могла да урадим да то спречим. Четири пута сам излазила испред гласачког места и терала их. Једном ушла у директан вербални сукоб након којег ми је исфрустриран станар оближње зграде пришао и рекао: “Госпођо, један човек у том ауту који сте отерали је лекар.”
Пуно сам после размишљала о том лекару. Па докторе, демократија је искрварила на капиларе. Ето, могуће је кад то изведе стручњак попут вас. Али, како ћемо ми Србију излечити од таквих лекара?
Већ сад имам идеју како да доктору операција следећи пут буде неизводљива, како да га спречим да пацијенту оболелом од уцењености поново приђе. Ми не одустајемо од стварања Србије у којој се лепше и рађе живи. Не одустајемо на велику корист свих грађана Србије, па и овог доктора, али он то још не зна.
И још нешто важно имам да вам кажем. Све ово о чему сам изнад писала је најгора последица партијског паразитског система који је појео државу. И време је да сви признамо да партијско запошљавање и партијско упетљавање у економију мора да се искорени. Ружно је сада ликовати речима “Ми из Доста је било смо били у праву да је партијски паразитски систем највећи проблем у Србији”. Али, на неким следећим изборима ће нас грађани поучени и овим искуством, надам се, кад будемо причали о том проблему пуно озбиљније схватити. Паразити су нам уценама појели изборе! Десило се то и испред мог носа, али се не мирим са тим. А, ви?
Светлана Козић
председница посланичке групе
покрета Доста је било у Скупштини АП Војводине
Bravo!
Mozda cu zvucati prepotentno ali mislim da je manjina, sacica, koja je na ovim izborima glasala za vas ona prava kulturna elita, intelektualna elita ovog drustva. Zato sto Sasa ne zove na hajke, covek govori asertivno uz to dokazno potkuje sve koliko god je to moguce. Na isti nacin pisani su i ovaj i svi drugi tekstovi na ovoj stranici. Ali izgleda da se na taj nacin ne prilazi ovom narodu. Nije vaspitan za to. Poslusala sam samo jedan govor Sase Jankovica, udarao mi je u mozak kao pink tv, a puno ljudi u ciju sam pamet verovala reklo je da im se on svidja.
Svakog dana sam ocevidac ovoga o cemu pisete. Gadi mi se. Ljudi su se toliko utopili u to da me svakodnevno pojedan poznanik ili prolaznik razocara. A i neki bliski ljudi… Ne samo da ne veruju da moze drugacije, vec je to za njih takva apstrakcija da ne razmisljaju o tome. Kazu cuti i radi, ne mozes ti tu nista. Setim se neke pesme ” riblje corbe” , na ovo cuti radi, i zakljucim da je pesma negde s pocetka osamdesetih… Zar smo oduvek takvi? Samo je sada kulminiralo? Moju energiju i volju za borbom nazivaju detinjastom, kazu ne prlici mojim godinama. Ja ne razumem njihovu slabost i umrtvljenost.
Neki drugi kazu ovo je borba koja ce trajati dugo. Ne svidja mi se to, mada sam svesna da ce trajati, da se nista ne menja preko noci. Najvise me bole mladi. Nema ih na biralistima, onda se neki pojave na protestima, mozda je to ta manjina koja je i glasala, oni koje ja znam nisu bili ni tamo ni vamo.
Mozda da se vratite onoj retorici od pre prethodnih izbora da ste kulturn ljudi koji su u politiku usli jer nije bilo nikog ko bi predstavljao njihove ciljeve.
Kod nas se kulturan i moralan covek naziva “mlakim” , kako su neki karakterisali vasu kampanju. Eto izleda da to ovde ne ide. Previse se naviklo da se ide ” djonom”.
Hvala na pozitivnom komentaru. Po našem mišljenju pristojni ljudi treba da vode Srbiju, zato ste dobro primetili da nam nedostaje to “đonom”. Možda će zato naša borba morati da traje duže, ali je sugurno ispravna.