Lagala bih kad bih rekla da sam iznenađena i da nisam znala. Lagala bih i to bi odmah i uvideli ljudi koji su mi pre izbora javljali šta SNS mašinerija radi na terenu. Bila sam izuzetno dobro informisana o tome da radnici koji su dobili posao bilo gde, a da se to zapošljavanje može nekako povezati sa SNS-om, pa i oni koji su pod ugovorom na određeno vreme u javnom sektoru, a rado bi zadržali radno mesto i nakon njegovog isteka, moraju da nagovore još i do 30 ljudi da glasaju za Vučića i da dostave toj stranci spisak tih osoba. Sve su ovo morali da urade kako bi mašinerija mogla dalje da proganja osobe sa spiskova, podseća ih na glasanje i na kraju, ako zatreba, i fizički ih izvede na biralište dolaskom pred sama vrata njihovih kuća i stanova.
Žrtve ove obaveze su bili i radnici nekih privatnih firmi koje su od institucija dobile neki benefit, pa su primale radnike sa stranačkih spiskova da se tako oduže za uslugu. Morali su da uđu u ovaj proces i koji su samo hteli da budu sa SNS šefom u firmi u kojoj rade u dobrim odnosima. To su morali da urade i oni koji očekuju da u budućnosti dobiju posao, ili da posao dobije neko njihov.
Znala sam, ali niko od žrtava nije hteo javno da svedoči.
Odavno sam počela da sabiram i množim, ovoliko ljudi imaju ovde puta 30 jednako je…. onda ovoliko ljudi se nada da će se zaposliti ovde i to puta 30 jednako je …. što zajedno daje … i tad nastaje šok. To zajedno daje četvorocifren broj njihovih novih glasača u mojoj maloj Kikindi, a isti proces je sigurno tekao u svim gradovima Srbije. Nekako sam mislila da je nemoguće da im to baš u toj meri uspe i tad sam prestala da sabiram. Odbacila sam cifre kao ružan san. A, upavo to se i desilo. Na ovim izborima su u mom gradu ubrali preko 3000 glasova više nego na prethodnim. Kapilarnih glasova!
Sprovela sam, kako sam kasnije zaključila, zločin nad samom sobom time što sam se prijavila da budem predsednica biračkog mesta ispred Dosta je bilo u Kikindi. Što mi je to trebalo? Tako sam sebe stavila u situaciju da se sa kapilarnim planom u ralizaciji sretnem izbliza. Zajedno sa svim predsednicima biračkih odbora pozvana sam na obuku u zgradu Opštine Kikinda. Sela sam i osvrnula se oko sebe. Dobro pogledala masu. Predsednici biračkih odbora delegirani od strane SNS-a nisu ostavljali utisak velike veštine i iskustva. Tad mi je bilo jasno da se najveća krađa neće desiti kod biračkih kutija, već da je epicentar dešavanja izmešten izvan birališta. Najveštije ljude su u Kikindi angažovali na drugom mestu. Kapilarni poduhvat će biti to! Četvorocifrene cifre mase ucenjenih su mi se ponovo zavrtele pred očima.
I srela sam se sa tim najveštijim SNS ljudima. Bili su u automobilima oko biračkih mesta, na klupama svuda oko nas pretvarajući se da su šetači, obični prolaznici, a spiskove su pravili i hajka je mogla da počne. Unapred ugovoreni glasači došli su im pretežno sami. Oni koji nisu, imali su nemile kućne posete tog dana. Do podataka su dolazili tako što je njihov čuvar biračkog mesta, koji je pretežno sedeo pored mene, periodično izlazio na ulicu da preda raport. Znao je napamet ljude, poznavao čitav komšiluk, da pravi spiskove nije mu bilo potrebno. Sipao im je spisak iz glave na zadnjem sedištu plavog opela.
I malo sam mogla da uradim da to sprečim. Četiri puta sam izlazila ispred glasačkog mesta i terala ih. Jednom ušla u direktan verbalni sukob nakon kojeg mi je isfrustriran stanar obližnje zgrade prišao i rekao: “Gospođo, jedan čovek u tom autu koji ste oterali je lekar.”
Puno sam posle razmišljala o tom lekaru. Pa doktore, demokratija je iskrvarila na kapilare. Eto, moguće je kad to izvede stručnjak poput vas. Ali, kako ćemo mi Srbiju izlečiti od takvih lekara?
Već sad imam ideju kako da doktoru operacija sledeći put bude neizvodljiva, kako da ga sprečim da pacijentu obolelom od ucenjenosti ponovo priđe. Mi ne odustajemo od stvaranja Srbije u kojoj se lepše i rađe živi. Ne odustajemo na veliku korist svih građana Srbije, pa i ovog doktora, ali on to još ne zna.
I još nešto važno imam da vam kažem. Sve ovo o čemu sam iznad pisala je najgora posledica partijskog parazitskog sistema koji je pojeo državu. I vreme je da svi priznamo da partijsko zapošljavanje i partijsko upetljavanje u ekonomiju mora da se iskoreni. Ružno je sada likovati rečima “Mi iz Dosta je bilo smo bili u pravu da je partijski parazitski sistem najveći problem u Srbiji”. Ali, na nekim sledećim izborima će nas građani poučeni i ovim iskustvom, nadam se, kad budemo pričali o tom problemu puno ozbiljnije shvatiti. Paraziti su nam ucenama pojeli izbore! Desilo se to i ispred mog nosa, ali se ne mirim sa tim. A, vi?
Svetlana Kozić
predsednica poslaničke grupe
pokreta Dosta je bilo u Skupštini AP Vojvodine
Bravo!
Mozda cu zvucati prepotentno ali mislim da je manjina, sacica, koja je na ovim izborima glasala za vas ona prava kulturna elita, intelektualna elita ovog drustva. Zato sto Sasa ne zove na hajke, covek govori asertivno uz to dokazno potkuje sve koliko god je to moguce. Na isti nacin pisani su i ovaj i svi drugi tekstovi na ovoj stranici. Ali izgleda da se na taj nacin ne prilazi ovom narodu. Nije vaspitan za to. Poslusala sam samo jedan govor Sase Jankovica, udarao mi je u mozak kao pink tv, a puno ljudi u ciju sam pamet verovala reklo je da im se on svidja.
Svakog dana sam ocevidac ovoga o cemu pisete. Gadi mi se. Ljudi su se toliko utopili u to da me svakodnevno pojedan poznanik ili prolaznik razocara. A i neki bliski ljudi… Ne samo da ne veruju da moze drugacije, vec je to za njih takva apstrakcija da ne razmisljaju o tome. Kazu cuti i radi, ne mozes ti tu nista. Setim se neke pesme ” riblje corbe” , na ovo cuti radi, i zakljucim da je pesma negde s pocetka osamdesetih… Zar smo oduvek takvi? Samo je sada kulminiralo? Moju energiju i volju za borbom nazivaju detinjastom, kazu ne prlici mojim godinama. Ja ne razumem njihovu slabost i umrtvljenost.
Neki drugi kazu ovo je borba koja ce trajati dugo. Ne svidja mi se to, mada sam svesna da ce trajati, da se nista ne menja preko noci. Najvise me bole mladi. Nema ih na biralistima, onda se neki pojave na protestima, mozda je to ta manjina koja je i glasala, oni koje ja znam nisu bili ni tamo ni vamo.
Mozda da se vratite onoj retorici od pre prethodnih izbora da ste kulturn ljudi koji su u politiku usli jer nije bilo nikog ko bi predstavljao njihove ciljeve.
Kod nas se kulturan i moralan covek naziva “mlakim” , kako su neki karakterisali vasu kampanju. Eto izleda da to ovde ne ide. Previse se naviklo da se ide ” djonom”.
Hvala na pozitivnom komentaru. Po našem mišljenju pristojni ljudi treba da vode Srbiju, zato ste dobro primetili da nam nedostaje to “đonom”. Možda će zato naša borba morati da traje duže, ali je sugurno ispravna.