Реформа комуналне полиције (2)

Комуналну полицију треба укинути. Петогодишње искуство (поготово у Београду) искомпромитивало је њен концепт. Њене послове треба да преузме посебно одељење регуларне полиције и остале институције које су их обављале пре њеног увођења 2010. године. У Србију треба вратити директан избор градоначелника и председника општина. Тек након тога комунална полиција поново може да се врати у надлежност локалних власти.

Ниво овлашћења. Најновији предлози по којима се комуналној полицији увећавају репресивна овлашћења су неприхватљиви. Комунална полиција у Београду (а и у другим градовима у Србији) почела је да се препознаје је по реаговању ван овлашћења. Излажење из овлашћења су углавном у правцу репресије (малтретирање грађана, заштита приватних пројеката, заштита локалних челника).

Реформа би требало да иде у правцу смањења репресије које је комунална полиција до сада демонстрирала, а не њеног повећања. Предлози по којима комуналној полицији треба дати овлашћења за легитимацију и привођење грађана (до сада су то могли само у присуство регуларне полиције), овлашћење да исписује прекршајне налоге уместо мандатних казни, и испитује грађане је неодпустиво.

Повећање броја. Најављено повећање броја полицијаца за три пута је такође неприхватљиво без претходног образложења. Које то послове комунална полиција до сада није могла ефикасно да обавља да би њен број морао да буде повећан?

Очигледно да је циљ владајуће коалиције у Србији и у Београду да од комуналне полиције временом направи регуларну полицијску формацију, с том разликом што би комунална полиција остала одговорна локалним органима власти, уместо републичким.

Надлежност. У томе је главна тачка реформе. Комунална полиција не може да буде страначка полиција. Кључно питање за функционисање комуналне полиције јесте питање система безбедности у коме се комунална полиција налази. Тренутно се комунална полиција налази измештена из система безбедности у коме се налазе регуларна полиција и остале безбедносне снаге (члан 31. Закона о комуналној полицији). Уместо да комунални полицајци одговарају начелнику полиције који одговара Влади Србије, а ова Скупштини Србије, начелник комуналне полиције одговара локалним властима, тј. градоначелнику.

Светска решења по овом питању су различита. Постоје земље где је комунална полиција у саставу регуларних полицијских снага (најпознатији је пример Велике Британије и чувених бобија), као и земље где је одговорна локалним властима. За Србију (поготово Београд) је боље да се комунална полиција тренутно стави под надлежност регуларне полиције, одн. да буде посебно одељење у оквиру регуларних полицијских снага које ће се бавити комуналним пословима. Оваква реформа фактички значи укидање комуналне полиције као посебне формације и страначке полиције.

Директан избор градоначелника. Укидање не мора да буде трајно. У градове и општине је потребно вратити директну изборност градоначелника и председника општина. Директна изборност би такође морала да има јасно издефинисане процедуре за опозив градоначелника или председника. То би грађанима омогућило да реагују на лошу политику коју воде локалне власти, укључујући ту и комуналну полицију. Рецимо, уз директан избор градоначелника, грађани који прикупе 10% потписа укупног бирачког тела у локалној једини (граду, општини) могу да покрену референдум за смену градоначелника.

Да је таква институција данас на снази у Београду, револтирани грађани, којих има више од 10%, већ би имали прилику да се организују и затраже смену градоначелника на референдуму. Ако градоначелници желе да задрже своја места мораће да воде рачуна о томе какву комуналну политику воде и на који начин се комунална полиција опходи према грађанима.