Ауторскоправни поглед на СНС-ову изложбу "Нецензурисане лажи"

О културним, политичким, естетским и (не)здраворазумским контекстима СНС изложбе под називом „Нецензурисане лажи“ већ се нашироко писало и простом претрагом на гоогле-у наћи ћете десетине текстова на ту тему. Мене из угла струке, међутим, далеко више интригира ауторскоправни контекст ове изложбе и бројни правни проблеми који из овако изведене поставке проистичу.

Проблем би у најкраћим цртама могао да се сажме на следеће: Неко је без одобрења аутора направио репродукције 2523 ауторских дела, без њиховог одобрења их јавно изложио и то у негативном контексту где су сва дела стигматизована насловом изложбе „(нецензурисане) лажи“. На ово се у појединим случајевима може додати и „неко је поменута дела јавно излагао без навођења имена аутора“, „неко је туђа дела излагао у измењеном (окрњеном) облику“, „неко је правио колаже од туђих ауторских дела (деривативно ауторско дело) без да је питао аутора за сагласност“ итд. Дакле, на први поглед је јасно да овде нешто не штима и да је много искључивих овлашћења аутора вршено без његове (њихове) сагласности.

Да бих потврдио своју теорију да оваква изложба вређа права аутора (и носилаца ауторског права) данас сам одлучио да одем на лице места и уживо се уверим да ли је све баш тако како сам у својој глави замислио. И резултат је крајње занимљив. Ако мислите да је ова изложба фестивал неукуса, онда знајте и да је истовремено и карневал повреда ауторског права.

Које су то све повреде ауторског права и на који начин (вероватно) извршене покушаћу да детаљно изложим у наставку. Наглашавам да је ово моје лично тумачење закона и конкретне ситуације и не мора да значи да би у неком евентуалном судском поступку поступајући судија нужно заузео исти став. Додуше, српске судије и ауторско право (као и право интелектуалне својине уопште) су посебна прича која би изискивала цео један текст. Такође, наглашавам и да ћу се трудити да текст учиним читљивијим па ћу пробати да избегнем претерано коришћење правне терминологије, као и да ћу покушати да га учиним разумљивијим па нећу правити посебне осврте на категорије појединих ауторских дела (новински текст, фотографија, стрип, цртеж, ауторскоправни третман тwеет-а итд.) и нећу посебно анализирати повреде сродних права (нпр. право произвођача видеограма). У супротном текст би био читљив само правницима и још дужи него што јесте.

Повреда моралних права аутора

Морална права су права која извиру из чињенице да је аутор неког дела увек физичко лице, дакле живо и разумно биће које има специфичан однос према свом раду и посебну повезаност са њим. Ова права се никада не гасе (трају вечно) и аутор их не може пренети ни на кога другога, баш зато што су везана за његову личност. Дакле, и кад пренесе (нпр. уговором) сва своја имовинска права на неко друго лице (нпр. издавачку кућу) њему и даље остају морална права и он је и даље позван да се супротставља њиховим повредама. Ових права наш Закон о ауторском и сродним правима (надаље: ЗАСП) познаје укупно 5, али за ову причу су релевантна следећа:

Право на супротстављање недостојном искоришћавању дела

Члан 18 ЗАСП: „Аутор има искључиво право да се супротставља искоришћавању свог дела на начин који угрожава или може угрозити његову част или углед“.

Ово је једно од фундаменталних моралних права аутора и управо постоји због специфичне духовне везе између самог аутора и његове творевине. Шта је у овој конкретној изложби спорно што угрожава или може да угрози част или углед аутора чија су дела завршила као експонати? Сама изложба по себи не би требало да буде проблематична али када се узме цео њен контекст има ту и те како проблематичних момената.

Ако сам добро схватио изворна идеја ове изложбе је да се кроз обиље примера покаже како у Србији нема цензуре медија и како власт, ето, дозвољава толиким новинарима да пишу (цртају, фотографишу) шта пожеле. Ок, идеја јесте имбецилна али још увек није проблематична. Таква изложба ће очигледно у свом називу негде имати цензуру, односно нецензуру и то је сасвим логично и нимало увредљиво. Међутим, када се таква изложба назове „НЕЦЕНЗУРИСАНЕ ЛАЖИ“ она тада поприма потупно другачије обличје и сада већ носи вредносну конотацију која изложена ауторска дела третира као лажи, а консеквентно њихове ауторе као лажове. Узмимо у обзир да се овде ради и о ауторским делима која потичу из области новинарства где основно начело јесте ИСТИНА (или би бар требало да буде). Када се конкретна дела поставе у контекст да су вредносно оцењена као лажи, јасно је да то директно угрожава (или у најмању руку може да угрози) кредибилитет њихових аутора који су јавно стављени на стуб срама. Мања би штета по углед и част аутора била да се изложба зове „НЕЦЕНЗУРИСАНИ ЛОШЕ НАПИСАНИ ТЕКСТОВИ“ него ово. Од новинара се наравно очекују леп стил писања и писменост, али пре свега истините информације.

Да направим паралелу, излагати новинске текстове, карикатуре и стрипове под мантром ЛАЖ исто је као и излагати слике Саве Шумановића на изложби под називом „ЂУБРЕ И КИЧ“ (или нпр. „ДЕГЕНЕРИСАНА УМЕТНОСТ“ будући да су многи добро повукли паралелу са Гебелсовом изложбом).

Потребно је и нагласити да се у ситуацијама када се утврђује да ли се неко дело недостојно користи увек примењује стандард „просечно осетљивог аутора“ (понекад комбинован и са личним својствима аутора нпр. аутор је Јевреј а његова дела се излажу на антисемитској изложби). Када се то конкретизује то значи да би се већина аутора осетила увређеним да се њихово дело користи на одређени начин. Као што горе рекох, вероватно би велика већина аутора новинских чланака сматрало угрожавањем своје части и угледа јавно излагане њихових текстова у контексту у коме су они окарактерисани као лажи. При том, проблем не би био када би се утврдило да садржај наведених дела заиста представља лаж (или бар неку заблуду аутора), али ова изложба не нуди објашњење зашто су изложена дела лажи – већ само нештедимице вређа њих и њихове ауторе. Такође, овде није проблем што је изложбу приредила СНС (односно њена информативна служба) и када би се аутор противио коришћењу свог дела сматрајући недостојном употребом само зато што га СНС користи онда бисмо можда могли и да причамо о „преосетљивом аутору“ који претерано ригидно доживљава појам недостојног искоришћавања (нпр. није симпатизер те странке). Међутим овде није проблематично ко користи дело, већ како и у ком контексту га користи.

Правило о недостојном искоришћавању дела важи и када је аутор дозволио коришћење (нпр. излагање) његовог дела, али да се испостави да се дело користи на начин на који он није желео да се користи (нпр. излагање на изложби која вређа аутора). Овај пример би се већ негде преплитао и са преваром али то није тема овог текста. У сваком случају, јасно је да већина аутора тешко да би дала свој пристанак да им је затражена дозвола за излагање њихових дела и да им је предочен контекст у коме ће дела бити изложена.

Право на заштиту интегритета дела

Члан 17 ЗАСП: „Аутор има искључиво право да штити интегритет свог дела, и то нарочито:

1) да се супротставља изменама свог дела од стране неовлашћених лица;

2) да се супротставља јавном саопштавању свог дела у измењеној или непотпуној форми, водећи рачуна о конкретном техничком облику саопштавања дела и доброј пословној пракси;

3) да даје дозволу за прераду свог дела.“

Хоћете да прикажете нечије дело у оквиру неког колажа, да мало искасапите неко дело па део прикажете, део не прикажете, можда баш део који аутор сматра најбитнијим? Може, није никакав проблем, само за тако нешто ипак прво морате да добијете дозволу аутора. У противном, опет вршите повреду његових права.

Бројна дела која су приказана на изложби су инкроприсана у некакве колаже и у њима приказана у непотпуном облику. Негде се и задеси да се у тим колажима провуче цело дело, али најчешће су она „искасапљена“. Сумањам да би ауторима баш пријао такав третман. Када ти неко изложи дело на стуб срама, нека га бар изложи у целости, можда неко стекне и другачији утисак о њему. Овде није лоше поменути и да се дело прераде (дело у коме су препознатљиви карактеристични елементи прерађеног (изворног) дела) сматра засебним ауторским делом. Али да би до те прераде дошло, опет је потребна сагласност аутора.

Право на назначење имена

Члан 15 ЗАСП: „Аутор има искључиво право да његово име, псеудоним или знак буду назначени на сваком примерку дела, односно наведени приликом сваког јавног саопштавања дела, изузев ако је то, с обзиром на конкретни облик јавног саопштавања дела, технички немогуће или нецелисходно.“

Такође једно од основних и веома једноставних правила ауторског права: „када негде окачиш нечије ауторско дело, напиши ко је аутор ако је то икако могуће“. А на изложби је то веома могуће, чак и уобичајено. Не знам да ли су СНС-овци имали некада прилику да посете неку изложбу, али да јесу приметили би да увек испод експоната пише име аутора или његов псеудоним или макар „непознат аутор“. Ок, овде су многа дела приказана колажно (што може да чини неке друге повреде), али су многа и самостално истакнута па ни испод једног нисам видео да пише „аутор тај и тај“. Уосталом, када је неко дело изложено, наравно да би сваки посетилац волео да зна ко стоји иза њега. Како то на овој изложби изгледа може се видети на следећој слици:

Ем окрњено, ем непотписано.

Повреда имовинских права аутора

Идеолошки гледано, имовинска права су антипод моралних, права која аутору омогућавају да стиче економску корист од свог дела и исто тако права која му омогућавају да свима другима забрани да искоришћавају његова дела (дакле да врше било које од ових права). Уколико аутор жели да некоме дозволи да користи његова дела, увек има могућност да за то тражи одговарајућу накнаду. Наше право познаје велики број имовинских права аутора, а за анализу СНС изложбе релевантна су следећа:

Право на умножавање

Члан 20 ЗАСП: „Аутор има искључиво право да другоме дозволи или забрани бележење и умножавање свог дела у целости или делимично, било којим средствима, у било ком облику, на било који трајни или привремени, посредни или непосредни начин.

Дело се умножава нарочито, графичким поступцима, фотокопирањем и другим фотографским поступцима којима се постиже исти резултат, звучним или визуелним снимањем, изградњом дела архитектуре, смештањем дела у електронском облику у меморију рачунара.

Умножавање дела постоји независно од броја примерака дела, технике којом су умножени и трајности примерака.(…)“

Мајке би рекле: „Ја сам те родила, ја ћу те и убити“, а аутори „Ја сам те створио, ја ћу те и умножити“. Дакле, свако умножавање ауторског дела подложно је одобрењу аутора. Ако се питате где је умножавање ауторских дела на овој изложби, одговор је – сваки експонат на изложби је репродукција ауторског дела настала његовим умножавањем у одређени формат (нпр. пано). Не морате ни да уђете на изложбу, довољно је да прођете Кнез Михајловом улицом и да видите оне увећане насловне странице новина у излогу галерије Прогрес. Е па то вам је најпластичнији пример умножених дела.

Иако би термин „умножавање“ некога навео да помисли да је потребно урадити велики број примерака да би оно постојало, наш ЗАСП је ту врло експлицитан и каже да „Умножавање дела постоји независно од броја примерака дела“. Што ће рећи и један неовлашћено умножен примерак дела представља повреду права аутора. Зашто је то тако? Па ова изложба је најбољи одговор на то питање – довољан је и један умножени примерак да би се допроло да великог броја људи (вероватно већег него да су умножили гомилу примерака и делили их по улици).

Право на јавно саопштавање, укључујући интерактивно чињење дела доступним јавности

Члан 30 ЗАСП: „Аутор има искључиво право да другоме забрани или дозволи јавно саопштавање дела, укључујући чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу са места и у време које он одабере.“

Ово право јасно указује да само аутор има искључиво право да одлучи да ли ће јавно да саопштава дело и на који начин. Јавно сапоштавање дела путем излагања свакако спада под ово право, тако да је на аутору да одлучи да ли ће дати своју сагласност или не. А по свему што нам је познато, делује да нико није ни покушао да затражи сагласност аутора.

Дозвољени изузеци

Од горе наведених правила постоје одређени изузеци који омогућавају да се у неким ситуацијама ауторска права врше без сагласности аутора (тзв. суспензија ауторског права). Наравно, за ове изузетке су предвиђени прецизно дефинисани услови и само када се они испуне могуће је одређена ауторска права вршити без тражења одобрења аутора. Наш Закон познаје велики број изузетака, али само два би могла да се размотре у односу на предметну изложбу:

Право цитирања

Члан 49 ЗАСП: „Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножавање, као и други облици јавног саопштавања кратких одломака ауторског дела (право цитирања), односно појединачних кратких ауторских дела, под следећим условима:

1) да је дело објављено;

2) да се поменути делови, односно кратка дела, без измена, интегришу у друго дело ако је то неопходно ради илустрације, потврде или референце, уз јасну назнаку да је реч о цитату и у складу са добрим обичајима;

3) да се на погодном месту наведе ко је аутор цитираног дела, који је наслов цитираног дела, када је и где је цитирано дело објављено, односно издато, уколико су ти подаци познати.“

Хајде да замислимо да су колажи присутни на изложби самостална ауторска дела и да су новински чланци и њихови делови садржани у тим колажима заправо само цитати који служе илустрацији, потврди или референци (вероватно у односу на став да не постоји цензура у Србији). Цитат да би био цитат мора бити јасно назначен и мора бити наведено ко је аутор цитираног дела, када и где је објављено итд. Дакле, све оно што би била фуснота у неком научном раду, примера ради. Али овде постоје два проблема: 1.) нигде или готово нигде није наведено ко је аутор дела, када и где је дело објављено итд. 2.) да би постојао цитат он мора служити интегралном делу ауторског дела (дакле некој оригиналној целини којој служи као потврда, референца итд.), а овде имамо потпуно одсуство интегралног дела већ само гомилу набацаних „цитата“. А када се нешто састоји само од цитата, онда је то или а) збирка (када је уредно наведено да су у питању цитати и информације о аутору и издању су назначене у складу са Законом) б) плагијат (када ништа од претходног није наведено). Збирка је посебно ауторско дело ако је селекција и распоред њених делова извршен на оригиналан начин, али аутор збирке мора увек да регулише ауторскоправне односе са ауторима који су се у њој нашли. Плагијат је са друге стране појам вероватно далеко ближи појединим члановима странке која стоји иза организације излобе, а он заправо представља повреду једног моралног права аутора. У сваком случају, овде не може бити речи о цитату или барем не може бити речи о цитату у складу са законским правилима, тако да се овај изузетак не може применити.

Пародија и прерада за личне потребе

Члан 54а ЗАСП: „Дозвољена је слободна прерада објављеног ауторског дела ако се ради о: 1) пародији или карикатури, ако то не ствара забуну или не може довести до стварања забуне у погледу извора дела; 2) преради дела за личне потребе која није намењена и није доступна јавности; (…)“

Овај изузетак омогућава да под одређеним условима, без дозволе аутора прерадите његово дело. Дакле, овде се ради само о дозвољеним прерадама дела, не и о вршењу других права аутора (умножавање итд.) Услови су да је у питању пародија или карикатура (што ова изложба свакако није) или да се дело преради за личне потребе и да та прерада није доступна јавности (изложба која није доступна јавности онда не би била ни изложба). Дела која би се могла третирати као дела прераде су присутна на овој изложби (нпр. колажи сачињени од новинских текстова), али ниједно од тих дела не би могло да се подведе под овај изузетак.

Правна природа изложбе

Наш Закон изложбу третира као „збирку ауторских дела“ која испуњава услов да се сматра посебним ауторским делом ако избор и распоред саставних делова (ауторских дела) испуњава услов оригиналности. Ова излоба је свакако оригинална (неки би рекли вероватно и да је „невиђено оригинална“), тако да би она врло вероватно испунила услов да се третира као ауторско дело збирке. Али, ту опет постоји један проблем. Погађате који? Не може се ауторско дело уврстити у збирку без изричите сагласности аутора јер збирка ни на који начин не ограничава права аутора чија су дела увршћена у њу.

Са друге стране, ако бисмо прихватили тезу новопеченог теоретичара уметности Маје Гојковић да је ова изложба „концептуална уметност типа Марине Абрамовић“ (sic!) то би заправо значило да се ради о ауторском делу прераде. Дакле, цела изложба је једно концептуално ауторско дело. Да поновим, дело прераде је дело у коме су препознатљиви карактеристични елементи изворног дела и да би се такава прерада извршила потребна је сагласност аутора изворног дела. У супротном, опет бисмо имали повреду права аутора.

Када се сагледа све што је горе наведено, ваљда вам је јасно зашто сам на почетку текста ову изложбу окарактерисао као „карневал повреда ауторског права“. Ова изложба је за ауторско право оно што је кинеска радња за право жига. Руку на срце, не односе се све повреде на сва изложена ауторска дела, али утисак је да свако од свих 2523 изложених ауторских дела је поткачено макар са једном врстом повреде, а многа од њих су и вишеструко повређена.

Уместо закључка је можда најбоље рећи да би вероватно било превише да очекујемо од странке чији виђенији чланови не умеју да поштују основни постулат ауторског права (не потписуј туђе дело својим именом) да поштује нека далеко софистициранија правила ове правне области. Сумњам да је овде ико био свестан колико повреда чини приређивањем овакве изложбе, али како каже стара латинска пословица „Игнорантиа легис ноцет“ или у слободном преводу „непознавање закона не оправдава повреду истог“. И креативност има своју цену. А ова може по организаторе изложбе да буде папрена.

Извор: Ауторскоправни поглед на СНС-ову изложбу “Нецензурисане лажи”
Аутор: адвокат Стефан Бојовић (аутор није члан покрета “Доста је било”)