Пасји живот у Шапцу

Шабачки азил, представљан као последње чудо технике, испоставило се да је само техника за извлачење новца из градског буџета и његово сливање у приватне џепове.

Сензационално најављиван као први европски азил за псе у Србији, само je још једна кланица која грађане кошта 17.500.000 динара годишње, колико се издваја из градског буџета, а која притом послује потпуно незаконито.

Град годишње плаћа 2.900,000 динара приватној ветеринарској амбуланти за “ветеринарске услуге”, а под ветеринарским услугама подразумева се еутаназија потпуно здравих и безопасних паса. Таква морбидна пракса апсолунтно је незаконита, имајући у виду Закон о добробити животиња и члан 7. тачка 3 поменутог закона, која јасно прецизира да је забрањено лишити животињу живота, сем у случајевима и на начин прописан овим законом.

Законом су прописани начини и случајеви у којима се животиња може лишити живота, а који искључују могућност убијања здравог и безопасног пса. При томe еутаназију не спроводе ветеринари ни ветеринарски техничари, већ псе убијају радници азила на разноразне начине што је такође противзаконито и представља кривично дело.

Кривични законик чл. 269.

Убијање и злостављањеживотиња

(1)

Ко кршећи прописе убије, повреди, мучи или на други начин злоставља животињу, казниће се новчаном казном или затвором до једне године

По Закону о добробити животиња Србије еутаназија здравих паса није дозвољена. Међутим, у уговорима о јавним набавкама, које локалне власти склапају са ветеринарским станицама, она је врло често наведена као услуга, где се предвиђа тачан број паса који ће бити „еутаназирани”.

Уговор који је и ове године склопио ЈКП „Стари град“ Шабац са ветеринарском станицом Шабац, предвиђа еутаназију 250 паса годишње. Наручена убиства или сурова истина о здравственом стању бескућних паса? Ко и како предвиђа тај број? Ко зна колико ће паса бити неизлечиво болесно, или се просто убијају по систему “еци-пеци-пец, ти си за врући зец”.

Интересантно је и да је директор Ветеринарске станице Шабац, која сваке године побеђује на тендеру, Давор Шашић, од априла 2016. председник Ветеринарске коморе Србије. Према подацима из јавне набавке, ова ветеринарска станица једина је била пријављена на конкурс за горе поменуте услуге. Поставља се питање, као прво: има ли овде сукоба интереса? Друго питање је: како на челу Ветеринарске коморе може да буде човек коме је незаконито убијање паса, које обавља његова фирма, нормално и етички исправно?

До сада је живот у шабачком азилу изгубило више хиљада паса.

Mалверзације са храном за псе која се препакује и продаје на црном тржишту, а коју грађани нашег града плаћају 1.900.000 динара на годишњем нивоу, још један је начин за богаћење појединаца унутар “буразерске економије”. Што више паса убију више хране остане за препродају. Пси се у том делукс здању задржавају тек толико док не дође њихов ред на еутаназију, тако да не стигну да поједу храну која је из буџета купљена за њих.

Као што се из горе наведеног види, у питању је један системски начин за извлачење новца из буџета, а чији механизам се притом спроводи на монструозан начин. Грађанима није дозвољен улаз у азил, иако је то јавно предузеће (које ти исти грађани финансирају), јер тобоже тамо људи раде и не сме им се сметати. Тако не постоји никакав вид контроле грађана над радом овог јавног предузећа. Установе које би требало да имају хумани карактер у канџама су јавних предузећа, као главних носиоца корупције и бескрајне крађе, којима управљају подобни, партократски постављени партијски послушници. Нестаје огроман новац, завршава у приватним џеповима, а проблем великог броја паса бескућника на улицама се не решава.

Да ли држава, која је немоћна да уреди области које су јој Уставом поверене, да пружи безебедност својим грађанима, да спречи злостављање и убијање животиња, да уништи корупцију или да је барем сведе на подношљиву меру, уопште треба да постоји?

ДОСТА ЈЕ БИЛО се залаже за ЕУТАНАЗИЈУ овог паразитског, корумпираног система који убија Србију.

Урош Симић,

ОО ДЈБ Шабац