Pasji život u Šapcu

Šabački azil, predstavljan kao poslednje čudo tehnike, ispostavilo se da je samo tehnika za izvlačenje novca iz gradskog budžeta i njegovo slivanje u privatne džepove.

Senzacionalno najavljivan kao prvi evropski azil za pse u Srbiji, samo je još jedna klanica koja građane košta 17.500.000 dinara godišnje, koliko se izdvaja iz gradskog budžeta, a koja pritom posluje potpuno nezakonito.

Grad godišnje plaća 2.900,000 dinara privatnoj veterinarskoj ambulanti za “veterinarske usluge”, a pod veterinarskim uslugama podrazumeva se eutanazija potpuno zdravih i bezopasnih pasa. Takva morbidna praksa apsoluntno je nezakonita, imajući u vidu Zakon o dobrobiti životinja i član 7. tačka 3 pomenutog zakona, koja jasno precizira da je zabranjeno lišiti životinju života, sem u slučajevima i na način propisan ovim zakonom.

Zakonom su propisani načini i slučajevi u kojima se životinja može lišiti života, a koji isključuju mogućnost ubijanja zdravog i bezopasnog psa. Pri tome eutanaziju ne sprovode veterinari ni veterinarski tehničari, već pse ubijaju radnici azila na raznorazne načine što je takođe protivzakonito i predstavlja krivično delo.

Krivični zakonik čl. 269.

Ubijanje i zlostavljanježivotinja

(1)

Ko kršeći propise ubije, povredi, muči ili na drugi način zlostavlja životinju, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine

Po Zakonu o dobrobiti životinja Srbije eutanazija zdravih pasa nije dozvoljena. Međutim, u ugovorima o javnim nabavkama, koje lokalne vlasti sklapaju sa veterinarskim stanicama, ona je vrlo često navedena kao usluga, gde se predviđa tačan broj pasa koji će biti „eutanazirani”.

Ugovor koji je i ove godine sklopio JKP „Stari grad“ Šabac sa veterinarskom stanicom Šabac, predviđa eutanaziju 250 pasa godišnje. Naručena ubistva ili surova istina o zdravstvenom stanju beskućnih pasa? Ko i kako predviđa taj broj? Ko zna koliko će pasa biti neizlečivo bolesno, ili se prosto ubijaju po sistemu “eci-peci-pec, ti si za vrući zec”.

Interesantno je i da je direktor Veterinarske stanice Šabac, koja svake godine pobeđuje na tenderu, Davor Šašić, od aprila 2016. predsednik Veterinarske komore Srbije. Prema podacima iz javne nabavke, ova veterinarska stanica jedina je bila prijavljena na konkurs za gore pomenute usluge. Postavlja se pitanje, kao prvo: ima li ovde sukoba interesa? Drugo pitanje je: kako na čelu Veterinarske komore može da bude čovek kome je nezakonito ubijanje pasa, koje obavlja njegova firma, normalno i etički ispravno?

Do sada je život u šabačkom azilu izgubilo više hiljada pasa.

Malverzacije sa hranom za pse koja se prepakuje i prodaje na crnom tržištu, a koju građani našeg grada plaćaju 1.900.000 dinara na godišnjem nivou, još jedan je način za bogaćenje pojedinaca unutar “burazerske ekonomije”. Što više pasa ubiju više hrane ostane za preprodaju. Psi se u tom deluks zdanju zadržavaju tek toliko dok ne dođe njihov red na eutanaziju, tako da ne stignu da pojedu hranu koja je iz budžeta kupljena za njih.

Kao što se iz gore navedenog vidi, u pitanju je jedan sistemski način za izvlačenje novca iz budžeta, a čiji mehanizam se pritom sprovodi na monstruozan način. Građanima nije dozvoljen ulaz u azil, iako je to javno preduzeće (koje ti isti građani finansiraju), jer tobože tamo ljudi rade i ne sme im se smetati. Tako ne postoji nikakav vid kontrole građana nad radom ovog javnog preduzeća. Ustanove koje bi trebalo da imaju humani karakter u kandžama su javnih preduzeća, kao glavnih nosioca korupcije i beskrajne krađe, kojima upravljaju podobni, partokratski postavljeni partijski poslušnici. Nestaje ogroman novac, završava u privatnim džepovima, a problem velikog broja pasa beskućnika na ulicama se ne rešava.

Da li država, koja je nemoćna da uredi oblasti koje su joj Ustavom poverene, da pruži bezebednost svojim građanima, da spreči zlostavljanje i ubijanje životinja, da uništi korupciju ili da je barem svede na podnošljivu meru, uopšte treba da postoji?

DOSTA JE BILO se zalaže za EUTANAZIJU ovog parazitskog, korumpiranog sistema koji ubija Srbiju.

Uroš Simić,

OO DJB Šabac