Не дам свој глас 

Прошло је двадесетак година, од како су грађани на улицама Београда и Србије бранили своју изборну вољу. Београд се тада звао СВЕТ, а протести су се одржавали готово три месеца. Студенти су имали свој протест, а тадашње опозиционе странке неку своју, другачију причу. Крајњи циљ је био исти, одбранити вољу народа на локалним изборима.

Сећам се те зиме, било је страшно хладно, али ме хладноћа није спречавала да будем део новије српске историје. Ми смо за тадашњу власт били само “шачица” пропалих студената, које финансира запад, и који желе страну чизму на тлу Србије. Та ”шачица” је победила из једног, јединог разлога:

МИ ТАДА НИСМО ОДУСТАЛИ

Иако су многе студенте тада везивали за странке демократске опозиције ( што се касније показало као тачно) , студентски протест је био независтан од политичких странака. Искрено, мислим да никада у краћем периоду нисам препешачио више километара и истрцао ђонова ципела, али ипак, у томе сам уживао. Тако сам Београд упознао из неког другог угла , осетио љуљање Бранковог моста, певао баба Јули и играо у Коларчевој улици. Борити се за своју личну слободу ,било је непроцењиво искуство .Нисмо се плашили силе, на улицама се осећала невероватна енергија, а постојао је само један  циљ:

ОДБРАНИТИ СВОЈ ГЛАС !!!

На крају, Милошевић није баш отворено рекао да су студенти у праву, као некада Јосип Броз, али је путем измишљеног посебног закона (леx специалиса) признао народну вољу. То је био почетак краја једне трагичне ере. Енергија народа  је потом кулминирала  5 октобра 2000.године, а власт се након дугододишњег зла променила.

ДОШЛИ СУ НЕКИ ДРУГИ ЉУДИ, АЛИ ЈЕ СИСТЕМ ОСТАО ИСТИ

Партијско запошљавање, непотизам, нетранспарентност, куповина диплома само су неке од тековина “демократске” опозиције.

Тај накарадни систем, је допринео да се поново исти људи, који су подржавали политику зла деведесетих и која нам је донела ратове , беду и инфлацију врате опет на чело наше државе.Ово су исти ти који су били деведесетих, преобучени у плашт европејаца и потпомогнути демократским прелетачима. Уместо жуте боје, вратила нам се црвено-црна.Након пет година власти на свим нивоима, ова коалиција је зашла у све поре нашег друштва и кренула у обрачун са неистомишљеницима.

Користећи стару причу, ако нисте са нама Ви сте против нас, почели су поново да се гомилају спискови тзв. народних непријатеља . Медијска блокада је враћена, а избори (чак и за месне заједнице) личе на рингове за борилачке спортове.

Забрањује се приступ посматрачима, ангажују се агенције за обезбеђење, довозе се гласачи на биралишта, сликају гласачки листићи, и на крају, купују гласови.

Да ли је то права снага владајуће странке? Сумњам.

Да ли су ово основни постулати демократије за које смо се борили? Наравно да нису.

Народ је заплашен, уцењен и осиромашен.

Није проблем нашег друштва у томе што фигуративно “двојица” немају новац за донације, па им “трећи” тај новац да. Проблем је, што држава не функционише, и не тражи податак одакле је пристигао новац “ трећем”. Прича је бајковита, али држава мора да  испита сваког појединца.

Прво ону “ двојицу” који су седели, затим “трећег” који је новац дао, а на крају оног који је бајку сервирао!!!

У мањим срединама је познато, да се велика већина од те “двојице који су седели” окористило доласком СНС-а на власт (директорска места, запослење и сл.) и на тај начин стекла привилегије. Међутим, дуг странци кад тад доспе на наплату.

За разлику од демонстрација деведесетих, када је опозиција имала подршку западних сила, сада те подршке нема. Европа жмури на медијски мрак, недемократске изборе и невиђену корупцију. Све што затраже од наших власти одмах добијају испоручено без одлагања, и ту треба тражити разлог њихове константне подршке садашњој власти.

Србија је већ имала искуство непризнавања воље грађана и одбране исте. Времена за нас грађане је све мање. Млади се исељавају не желећи да трпе дугогодишњу неправду. Желе да живе од свог рада и да пронађу запослење у струци.

Доста је било тражи само једнаке услове за све. Ми немамо шта да кријемо, а истина зна да боли. Желимо да мењамо систем, да радници могу часно живе од својих зарада, а пензионери од стечених пензија. Хоћемо државу где се поштује стручност и бране начела демократије. Не желимо да нам деца расту у земљи, где се глас купује за килограм брашна или литар уља. Зауставимо ово зло.

И ЗАТО: ЈА НЕ ДАМ СВОЈ ГЛАС И НЕ ОДУСТАЈЕМ.

Душан Драгољић,

председник ОО Доста је било Кикинда