Ne dam svoj glas 

Prošlo je dvadesetak godina, od kako su građani na ulicama Beograda i Srbije branili svoju izbornu volju. Beograd se tada zvao SVET, a protesti su se održavali gotovo tri meseca. Studenti su imali svoj protest, a tadašnje opozicione stranke neku svoju, drugačiju priču. Krajnji cilj je bio isti, odbraniti volju naroda na lokalnim izborima.

Sećam se te zime, bilo je strašno hladno, ali me hladnoća nije sprečavala da budem deo novije srpske istorije. Mi smo za tadašnju vlast bili samo “šačica” propalih studenata, koje finansira zapad, i koji žele stranu čizmu na tlu Srbije. Ta ”šačica” je pobedila iz jednog, jedinog razloga:

MI TADA NISMO ODUSTALI

Iako su mnoge studente tada vezivali za stranke demokratske opozicije ( što se kasnije pokazalo kao tačno) , studentski protest je bio nezavistan od političkih stranaka. Iskreno, mislim da nikada u kraćem periodu nisam prepešačio više kilometara i istrcao đonova cipela, ali ipak, u tome sam uživao. Tako sam Beograd upoznao iz nekog drugog ugla , osetio ljuljanje Brankovog mosta, pevao baba Juli i igrao u Kolarčevoj ulici. Boriti se za svoju ličnu slobodu ,bilo je neprocenjivo iskustvo .Nismo se plašili sile, na ulicama se osećala neverovatna energija, a postojao je samo jedan  cilj:

ODBRANITI SVOJ GLAS !!!

Na kraju, Milošević nije baš otvoreno rekao da su studenti u pravu, kao nekada Josip Broz, ali je putem izmišljenog posebnog zakona (lex specialisa) priznao narodnu volju. To je bio početak kraja jedne tragične ere. Energija naroda  je potom kulminirala  5 oktobra 2000.godine, a vlast se nakon dugododišnjeg zla promenila.

DOŠLI SU NEKI DRUGI LJUDI, ALI JE SISTEM OSTAO ISTI

Partijsko zapošljavanje, nepotizam, netransparentnost, kupovina diploma samo su neke od tekovina “demokratske” opozicije.

Taj nakaradni sistem, je doprineo da se ponovo isti ljudi, koji su podržavali politiku zla devedesetih i koja nam je donela ratove , bedu i inflaciju vrate opet na čelo naše države.Ovo su isti ti koji su bili devedesetih, preobučeni u plašt evropejaca i potpomognuti demokratskim preletačima. Umesto žute boje, vratila nam se crveno-crna.Nakon pet godina vlasti na svim nivoima, ova koalicija je zašla u sve pore našeg društva i krenula u obračun sa neistomišljenicima.

Koristeći staru priču, ako niste sa nama Vi ste protiv nas, počeli su ponovo da se gomilaju spiskovi tzv. narodnih neprijatelja . Medijska blokada je vraćena, a izbori (čak i za mesne zajednice) liče na ringove za borilačke sportove.

Zabranjuje se pristup posmatračima, angažuju se agencije za obezbeđenje, dovoze se glasači na birališta, slikaju glasački listići, i na kraju, kupuju glasovi.

Da li je to prava snaga vladajuće stranke? Sumnjam.

Da li su ovo osnovni postulati demokratije za koje smo se borili? Naravno da nisu.

Narod je zaplašen, ucenjen i osiromašen.

Nije problem našeg društva u tome što figurativno “dvojica” nemaju novac za donacije, pa im “treći” taj novac da. Problem je, što država ne funkcioniše, i ne traži podatak odakle je pristigao novac “ trećem”. Priča je bajkovita, ali država mora da  ispita svakog pojedinca.

Prvo onu “ dvojicu” koji su sedeli, zatim “trećeg” koji je novac dao, a na kraju onog koji je bajku servirao!!!

U manjim sredinama je poznato, da se velika većina od te “dvojice koji su sedeli” okoristilo dolaskom SNS-a na vlast (direktorska mesta, zaposlenje i sl.) i na taj način stekla privilegije. Međutim, dug stranci kad tad dospe na naplatu.

Za razliku od demonstracija devedesetih, kada je opozicija imala podršku zapadnih sila, sada te podrške nema. Evropa žmuri na medijski mrak, nedemokratske izbore i neviđenu korupciju. Sve što zatraže od naših vlasti odmah dobijaju isporučeno bez odlaganja, i tu treba tražiti razlog njihove konstantne podrške sadašnjoj vlasti.

Srbija je već imala iskustvo nepriznavanja volje građana i odbrane iste. Vremena za nas građane je sve manje. Mladi se iseljavaju ne želeći da trpe dugogodišnju nepravdu. Žele da žive od svog rada i da pronađu zaposlenje u struci.

Dosta je bilo traži samo jednake uslove za sve. Mi nemamo šta da krijemo, a istina zna da boli. Želimo da menjamo sistem, da radnici mogu časno žive od svojih zarada, a penzioneri od stečenih penzija. Hoćemo državu gde se poštuje stručnost i brane načela demokratije. Ne želimo da nam deca rastu u zemlji, gde se glas kupuje za kilogram brašna ili litar ulja. Zaustavimo ovo zlo.

I ZATO: JA NE DAM SVOJ GLAS I NE ODUSTAJEM.

Dušan Dragoljić,

predsednik OO Dosta je bilo Kikinda