Јуче, док сам био у граду, затекла ме вест о увођењу ванредног стања, те сам имао прилике да из прве руке видим како изгледа центар града под узбуном. Намерно сам извесно време седео на клупи испред Андрићевог венца, једини, ето да не чекам да Вучић дође по мене да ме стави у карантин, него да ја дођем 100м од њега, не бих ли можда боље чуо о чему говори на конференцији за новинаре. У сваком случају, један утисак је општи и потпуно јасан, Корона није прва или најважнија вест у Београду.
Корона је постала једина вест.
Народ је успаничен и у то више нема никакве сумње. Само два дана раније, на 1000 људи у граду, могли сте видети пет, шест са маском на лицу. Сада су аутобуси и град полупразни, а људи са маскама постали су учестала појава. Сви причају о Корони, о мерама владе, о ванредном, стању, чак сам видео једну неуобичајену појаву, која би ми до скора била незамислива. Девојка у двадесетим годинама, лепог изгледа (ако је то уопште за ову тему битно), хода улицом и преко мобилног телефона наглас слуша обраћање Вучића нацији.
Јасно је шта ће председник рећи али не могу да слушам ту количину драматичности, драмских пауза, дубоких уздаха и на крају патетике.
Зашто не може једноставно да каже како ствари стоје, које су мере уведене и шта нас чека, јасно, брзо, у једном тоналитету. Па ми смо народ који је преживео две најезде Германа, затим сифилис, а само у последњој генерацији десило нам се распарчавање земље, санкције, бомбардовање, револуција, убиство премијера, а у последњих десетак година, нажалост погром на Косову и поплаве епских размера.
Да ли стварно неко мисли да нам треба толико драматичности везане за овај вирус? Драматичности не, али разних мера свакако, а мени лично није било тешко да променим функционисање у вези са неким питањима, верујем као и већини међу вама.
Нема ту претеране мудрости, мере се уводе у складу са оним шта врхунски доктори кажу, они ваљда и треба да знају најбоље, на нама је да их слушамо. Ово није ни државно, ни политичко питање, већ друштвено. Ми постојимо једино као јединствено друштво које мора на најбољи начин да се избори са овим проблемом.
Иако имамо бројне државне проблеме, лошу власт, корупцију итд. у историји смо приликом тешких ситуација успевали да покажемо невероватну способност да као друштво изађемо на крај са њима.
Сећам се оних поплава пре 5 година, када је заиста међу млађом генерацијом било срамота не дати никакав допринос томе, буквално је свако кога познајем на овај или онај начин, дао свој допринос. Шта ће сада бити, не знам. Уосталом, овако мали народ са оваквом економском ситуацијом, не би ни смео себи да дозволи да прође као наше медитеранске комшије.
Игор Ибрахимов, Члан ОО ДЈБ Раковица
Коментариши