U osnovi velikog broja krivičnih dela protiv privrede, koji su i najčešći oblik privrednog kriminala u Srbiji, je očigledno narušavanje jednog od osnovnih načela obligacionih odnosa: ekvivalencije davanja. Rezultat narušavanja ekvivalencije davanja je sticanje imovinske koristi za fizička i pravna lica, a na štetu nekog privrednog društva.
Sledeća slika pojednostavljeno prikazuje imovinu privrednog društva (aktiva u bilansu stanja) i poreklo sredstva kojim je ta imovina nabavljena (pasiva u bilansu stanja).
Kako je imovina (aktiva) svakog privrednog društva stečena sredstvima vlasnika i poverilaca, svako raspolaganje sa celokupnom imovinom ili delovima te imovine kojim se narušava ekvivalencija davanja, predstavlja oštećenje privrednog društva, a posredno njegovih poverilaca i vlasnika.
Dok god ima poverioce i manjinske vlasnike, većinski vlasnik, preko svojih direktora, ne može sa imovinom da radi šta god hoće. Nije njegova. Ako izvučete imovinu iz privrednog društva i ono završi u stečaju, izvršili ste krivično delo.
Ova posrednost oštećenja poverilaca i vlasnika često predstavlja izvor nerazumevanja i problema u shvatanju suštine oštećenja. Poverioci imaju prioritet ispred vlasnika. Kada je neki od vlasnika, uglavnom većinski, učestvovao u oštećenju, ili je na njega direktno ili posredno preko povezanih pravnih i fizičkih lica, prenešena imovinska koristi, tada su pored poverilaca oštećeni samo oni vlasnici (npr. manjinski akcionari) koji nisu učestvovali u tim pravnim poslovima niti imaju ikakve direktne ili posredne koristi od njih.
U skladu sa Zakonom o privrednim društvima, član 2, jedina svrha i cilj privrednih društva je sticanje prifita. Drugim rečima, uvećanja imovine. Sva ovlašćena lica privrednog društva imaju dužnost prema tom društvu da sve odluke, sva raspolaganja sa imovinom i svi ugovori budu u svrhu ostvarenja jedinog cilja privrednog društva: uvećanja njegove imovine. Svako narušavanje ovog principa predstavlja proboj pravne ličnosti, odnosno raspolaganje sa imovinom pravnog lica kao da to pravno lice ne postoji. Sve ovo je definisano Zakonom o privrednim društvima.
Osnovni pojavni oblici oštećenja su:
– direktori na štetu i vlasnika i poverilaca privrednog društva, a u korist trećih lica (mnogobrojni primeri privatizacija u kojima direktor radi u korist budućeg kupca, ili primeri javnih preduzeća u kojima direktor radi na štetu javnog preduzeća)
– direktori i većinski vlasnici privrednog društva, na štetu poverilaca i manjinskih vlasnika, a u korist povezanih pravnih i fizičkih lica (mnogobrojni primeri nakon završenih privatizacija, kada većinski vlasnik zajedno sa svojim direktorom, izvlači delove ili celu imovinu iz privrednog društva, oštećujući i manjinske vlasnike i poverioce, sa čestim stečajnim epilogom ovih radnji)
– direktori i većinski vlasnici privrednog društva (npr. u jednočlanom d.o.o.) isključivo na štetu poverilaca čime pokušavaju da izbegnu plaćanje obaveza
Kako kod nas nema nezavisnih investotora i vlasnika i nezavisnog direktora, odnosno menadžemnta, nego uvek imate gazdu koji pronalazi nazovi-direktore koji se podmeću da sprovode njihovu volju, to je uloga većinskog vlasnika, odnosno gazde, uvek presudna.
Osnovni instrumenti realizacije oštećenja su:
– fiktivne transakcije na berzi gde sa malim brojem transakcija podižete ili smanjujete cenu zavinso od potrebe
– pogrešna veštačenja kojim se pokušava prikriti narušavanje ekvivalencije davanja
– knjigovodstvene tehnike suprotne Zakonu o računovodstvu i reviziji i Međunarodnim računovodstvenim standardima.
– simulovani i štetni pravni poslovi kojima se prikazuju nepostojeće obaveze, prodaje ili na drugi način otuđuje imovina daleko ispod njene fer tržišne vrednosti itd.
Iz navedenog je jasno da bez učešća i pomoći veštaka, knjigovođa, računovođa i finansijskih direktora, brokerskih kuća itd. nije moguće izvršiti ova krivična dela. Oni im daju privid legalnosti.
Posredni instrumenti su koriščenje nejasnoća i nedorečenosti u zakonskoj regulativi koji umnogome otežavaju i prevenciju i kasnije sankcionisanje privrednog kriminala. Naravno radi se o prividu koji ima više veze sa prevencijom nego sa procesuiranjem privrednog kriminala, jer ne postoji ni jedan nedorečeni propis, koliko god nedorečen bio, koji može biti opravdanje za narušavanje ekvivalencije davanja i oštećenje poverilaca i vlasnika.
Od šire javnosti, bez mnogo osnova, kritikovana je široka primena člana 359 – Zloupotreba službenog položaja, međutim član 359 , ulazi u suštinu oštećenja i narušavanja ekvivalencije davanja. Za dokazivanje je potrebno utvrditi pribavljanje protivpravne imovinske koristi, odnosno dokazati narušavanje ekvivalencije davanja kao osnova protivpravne imovinske koristi, a ono što ga čini široko primenjenim je to što dokazivanje namere nije potrebno.
Ono što jeste problem sa ovim članom je njegov naziv. Često se čuje pitanje: „ko može da shvati zloupotrebu položaja ovlašćenog lica protiv sopstvenog privrednog društva?”. Odgovor je u suštini jednostavan. Svaki većinski vlasnik privrednog društva koji zloupotrebi to pravno lice u smislu Zakona o privrednim društvima i izvrši proboj pravne ličnosti preduzimanjem štetnih pravnih poslova kojima imovinsku korist protivzakonito sa pravnog lica prenosi na druga pravna i fizička lica, zloupotrebljava svoj položaj. Zašto bi vlasnik to radio sopstvenom privrednom društvu? Pa da bi oštetio poverioce i manjinske vlasnike i sebi lično pribavio svu korist. Ovo nije dozvoljeno nigde u svetu, pa ni kod nas.
A ako se radi još o privatizovanim privrednim društvima, kod kojih su još na snazi ugovori sa Agencijom za privatizaciju, tako da su vlasnici u stvari još uvek uslovni vlasnici, onda je oštećena i država kao vlasnik koji je potpisao ugovor čije obaveze kupac-privatizator još nije ispunio.
Sam naziv krivičnog dela jeste nezgrapan i potiče iz naše socijalističke prošlosti i ekonomije društvenih preduzeća. Međutim njegova suština je na mestu.
Saša Radulović
Objavljeno na Blogu B92 16.12.2012. godine
Komentariši