Решење за кредите у "швајцарцима"

Уговор о кредиту је облигациони однос. Принципе облигационих односа човечанство је стварало, тестирало и усвајало хиљадама година. Кроз праксу, генерације и векове.

Ти принципи су код нас сажети у Закону о облигационим односима. Сви уговори морају бити у складу са тим законом. Без обзира шта у њима пише. Ако су неке одредбе уговора у супротности са принципима облигационих односа, примењују се принципи.

Много волим Млетачког трговца. Додуше, смета ми религиозна позадина и поруке. Волим тај комад због правне дискусије на његовом крају. Показује однос конкретне облигације и укупног права. Показује и зашто се један уговор не може читати и примењивати без његовог правног контекста и принципа облигационих односа.

Чињеница је и начело облигација, да су странке које улазе у облигационе односе одговорне за оно што потписују. Чињеница је да, ако већ неко има пословну способност за све друге одлуке које доносе у свом животу и уживају правну заштиту за њих, онда морају да сносе и последице одлука које нису у њихову корист.

Али је такође чињеница, да ако оно што су уговорили, својом вољом, крши неке принципе облигационих односа, онда се не примењује оно што пише у уговору, већ оно како каже закон о облигацијама. Можда сте и уговорили фунту меса, али то не значи да ће вам је суд и дати.

Шта је посао банака?

Главни посао банака су кредити. Банке прикупљају депозите од привреде и грађана, и заједно са својим капиталом, пласирају га привреди и грађанима. И једно и друго уз камату. Пословни модел банака је да новац пласирају по већој каматној стопи од камате коју плаћају за депозите. Поред тога, банке пружају и важне услуге платног промета за које наплаћују накнаде, као и друге услуге. Да би пружиле ове услуге, банке имају оперативне трошкове, као што су трошкови плата, закупа, амортизације, адвоката, горива итд.

Кредити које банке дају у Србији су динарски кредити са валутном клаузулом. Чему служи валутна клаузула? Да заштити главницу. Како су депозити и капитал који банке имају за пласман позајмљени у еврима, то би пласман тих средстава у еврима, у случају пада вредности динара, створио велике губитке за банке, уколико уговори о кредиту не би имали валутну клаузулу. Валутна клаузула није предвиђена као извор прихода. Она служи за заштиту главнице. Јер у ком год смеру да иде курс, валутна клаузула одржава баланс између депозита и капитала, који су извор средстава, и кредита преко којих су та средства пласирана.

Код кредита у динарима без валутне клаузуле, ова заштита главнице се уграђује у саму каматну стопу. Тако да се на ту каматну стопу може гледати као на збир две компоненте: заштите главнице и камате. Нпр. уговор са каматном стопом од 24% у динарима у камати има 14% заштите главнице од инфлације и 10% чисте камате. Тај исти уговор би се могао написати као динарски кредит са каматном стопом од 10% и инфлаторном клаузулом за заштиту главнице.

Чиме се још штити главница? Зависи од тога шта је основ позајмљивања, односно предмет пословања. Рецимо цена бакра у обојеној металургији. Или цена пшенице у пољопривреди.

Значи основ је да се приликом заштите главнице повеже извор средстава са пласманом средстава и елиминише ризик за онога ко позајмљује.

ЗАШТИТНА КЛАУЗУЛА НИЈЕ ИЗВОР ПРОФИТА. Ако то постане, онда почињу да важе разне одредбе Закона о облигационим односима. На пример основно начело облигација: еквиваленција давања. Или део који се тиче уговора о кредиту.

Приходи и расходи банака у Србији

Главни приход банке су камате: накнада за позајмљена средства. Банке су позајмиле око 17.5 милијарди евра. Од тог износа, око 1,2 милијарде евра је са заштитном валутном клаузулом у швајцарским францима.
Од датих кредита, банке годишње убиру око 2 милијарде евра на име камата.
Други главни приход банака су наканде и провизије. На годишњем нивоу то износи нето око 350 милиона евра.

Главни расход банке су такође камате: накнада за положене депозите. У банкама се налазе депозити у висини од око 15 милијарди евра. Депозити у еврима износе око 11 милијарди. Око 260 милиона евра депозита су у швајцарским францима.
Банке годишње плаћају око 0,8 милијарди евра на име камате, тако да је нето приход од камата око 1,2 милијарде евра.

Пословни расходи, плате запослених и други оперативни трошкови, износе око 1 милијарде евра.

Након ових основних пословних прихода и расхода, иду и приходи и расходи повезани са разним ризицима.

Прво на основу курсних разлика. Они су углавном негативни (ретко су благо позитивни). Ове године, као и 2010.године, ови расходи ће бити преко 800 милиона евра. У 2011.години су били око нуле. Затим расходи на основу отписа лоших пласмана. Рецимо, пропало у стечају. У 2011.години, то је износило око 600 милиона евра. Ове године, видећемо. Агробанка, Металс банка … Па нето приходи/расходи од промене вредности имовине.

Кредити у “швајцарцима”

Да се вратимо нашим кредитима у “швајцарцима”. Банке су пласирале око 134 милијарде динара са заштитном клаузулом у швајцарским фанцима. У исто време, позајмиле су око 30 милијарди динара у швајцарским францима. Шта нам ово каже? Да су се банке “коцкале” са курсом швајцарског франка у износу преко 100 милијарди динара. И коцка им се исплатила. Коцка може да се назове и зеленашење.

Како изгледа коцка? Банка је пласирала неком физичком лицу 2008.године кредит од 100.000 CHF. Тада је швајцарски фанак је вредео 48 динара, а евро 78 динара. Однос евро/CHF је био 1,625. Банка се није задужила у швајцарским францима, па пласирала те франке, што би било нормално пословање банка. Банка се коцкала. Банка је позјамила 61.500 евра, а на папиру пласирала виртуелних 100.000 швајцарских франака. И ова коцка се исплатила. Данас је евро вредан 112 динара, а швајцарски франак 90. Однос је 1,25. Тако да је тих 100.000 виртуелних швајцарских франака на папиру данас вредно 80.000 евра. Овом коцком, банка је направила профит од 18.500 евра на валутној клазули.

Посао банака није ни коцка ни зеленашење. Банке су добиле лиценце да би се бавиле банкарским послом, не коцком. Како се квазипословање банака завршава по пореске обвезнике треба видети на примеру Агробанке. Држава гарантује за депозите. Држава не дозвољава коцку банака. Закон о банкама и Закон о облигационим односима је не дозвољавају.

Валутна клаузула није извор прихода. Она служи за заштиту. Валутна клазула у швајцарским францима, без одговарајућег задужења у швајцарским францима, се може побијати на суду. У складу са начелима и одредбама Закона о облигационим односима.

Како онда решити проблем кредита у швајцарским францима? Велики део главнице кредита у швајцарским францима треба пребацити у евре по курсу који је важи на дан пуштања кредита у течај. У нашем примеру, то је 2008.година. Зашто не целу главницу? Ако се банка делом задужила у швајцарским францима да би пласирала кредит, онда тај део треба и признати банци и оставити у швајцарским францима. То је нормално пословање банака. Колики део треба ковертовати у евре зависи од банке до банке.

У нашем примеру, уколико је банка позајмила 25 милиона CHF, а пласирала 100 милиона CHF у виду кредита, то значи да би 75% главнице требало конвертовати у евре по курсу из 2008.године, а 25% главнице оставити у CHF.

У исто време, каматну стопу треба повећати и поставити на каматну стопу која је важила за кредите у еврима у то време. Камате на кредите у швајцарским францима су биле ниже од камата на кредите у еврима. Због тога су их људи и узели. Све што су платили у међувремену треба подвести под трошак лоше процене корисника кредита. То је цена за њих.

На овај овај начин банке немају реалан губитак. Само губе виртуелни папирни профит на нечему на чему не би смеле да праве профит.

НБС најављује модел за решење проблема. Објавиће га у наредне две седмице. Треба рећи да препорука НБС није обавезујућа ни за банке ни за оне који су узели кредите у CHF. Уговор о кредиту је између банке и онога ко је узео кредит. НБС није уговорна страна. Ко преговара у име корисника кредита не знам. Надам се да добро разумеју своју позицију и упоршне тачке за преговоре. Уколико је модел приближан ономе што би корисници кредита могли да остваре на суду, онда је природно и за банке и за кориснике кредита да га прихвате, и без судског спора, уговором реше свој облигациони однос. Уколико је повољнији по кориснике кредита, банке ће размислити да ли да се коцкају своју репутацију и одбију предложени модел. Уколико је повољнији по банке, корисници кредита ће вагати да ли им се исплати трошак судског спора.

Саша Радуловић

Објављено на Блогу Б92 28.01.2013. године