Привремена победа паразита

Прошле недеље смо основали удружење грађана које се зове ‘Доста је било. Рестарт’, са идејом да правимо листу за наредне изборе", каже за "Време" Саша Радуловић, чији је текст оставке тешко оптужио Александра Вучића за заустављање реформи и ванинституционалну владавину. На питање ко ће бити на листи новооснованог удружења, Радуловић каже: "На томе се још увек ради, реч је о истом тиму који је радио у Министарству – Душан Павловић, Александар Стевановић и други људи који нису у јавности експонирани. Када је реч о именима са наше листе, нећемо их објавити пре него што је завршимо, а то би требало да буде готово до краја фебруара.

Интервју Саше Радуловића за недељник Време, 6. фебруар 2014.

Радмило Марковић

“НОВИ ЗАКОНИ О ПРИВАТИЗАЦИЈИ И СТЕЧАЈУ БИ ЗНАЧИЛИ ДА СВИ НАДЗОРНИ ОДБОРИ СА СВИМ ПАРТИЈСКИМ КАДРОВИМА ВИШЕ НЕ БИ БИЛИ ТУ, ДА БИ СЕ ОДЛУЧИВАЊЕ ВРАТИЛО У ИНСТИТУЦИЈУ КОЈА ТРЕБА ДА СПРОВЕДЕ ПРИВАТИЗАЦИЈУ И ДА БИСМО ПОТПУНО ОТВОРИЛИ ПРОСТОР ДА СЕ ТАЈ ПОСТУПАК ЗАВРШИ У 2014. КАКО СУ ЗАКОНИ ЗАУСТАВЉЕНИ, ТО МИ ЈЕ БИО ЈАСАН СИГНАЛ ДА ВОЉА НЕ ПОСТОЈИ, ДА НЕ ПОСТОЈИ ЖЕЉА ЗА РАЗВЛАШЋИВАЊЕМ ПОЛИТИЧКИХ СТРАНАКА”

“Прошле недеље смо основали удружење грађана које се зове ‘Доста је било. Рестарт’, са идејом да правимо листу за наредне изборе”, каже за “Време” Саша Радуловић, чији је текст оставке тешко оптужио Александра Вучића за заустављање реформи и ванинституционалну владавину. На питање ко ће бити на листи новооснованог удружења, Радуловић каже: “На томе се још увек ради, реч је о истом тиму који је радио у Министарству – Душан Павловић, Александар Стевановић и други људи који нису у јавности експонирани. Када је реч о именима са наше листе, нећемо их објавити пре него што је завршимо, а то би требало да буде готово до краја фебруара.

“ВРЕМЕ”: Који су циљеви вашег удружења?

САША РАДУЛОВИЋ: Артикулисали смо значајну идеју у последњих пет месеци рада Министарства, и показали да је могуће вршити власт а држати се принципа. Успоставили смо нека основна правила – одговорност, отвореност, транспарентност у трошењу новца пореских обвезника, применили смо неке основне ствари из економије – нема бесплатног ручка, кад негде дате морате негде и да узмете, као и онај први, основни постулат економије, а то је да су ресурси оскудни. Такође, ушли смо у осиње гнездо партијских интереса, интересних група које живе као паразити на леђима система. И управо због постојања таквог паразитског система сви грађани живе тако лоше. Постоји директна веза између те две ствари.

Које су то интересне групе?

Свако ко се користи државом, јавним сектором и државним новцем за свој опстанак, било на економској, било на политичкој сцени. Политичке партије су до савршенства довеле систем у ком се партијски кадрови запошљавају преко институција система у јавним предузећима и у државним установама. Читави коалициони споразуми се праве да би могли да се удоме кадрови. Имамо сталан раст броја запослених, велики број људи у јавном сектору не ради свој посао, него је ту постављен политички. А онда, други део тог читавог система је привилеговани део приватног сектора који се ослања на партијску економију, који добија уговоре у јавним предузећима и повлашћен је код јавних набавки. У таквом паразитском систему, кад је наишла криза, и кад су нам пресушили неки извори прихода које смо имали у прошлости, цело друштво је почело да се урушава и да се смањује. Значи, здраво ткиво умире да би паразит могао да преживи.

Ви заправо причате о великом делу друштва. Ако узмемо да је то већина јавног сектора и део приватног сектора, то је онда огроман број људи.

Тако је.

Како уопште тако нешто може да се разбије?

Морате поћи од неких базичних ствари. Ми имамо урушену државу, урушене институције система. Оне нису независне, него су пробушене од стране разних кабинета и политичких странака, које кроз њих остварују своје интересе. Уместо да институције функционишу у складу са законом и да врше своје надлежности, оне, у ствари, раде по налозима. То смо открили и спречили у неколико институција – у Агенцији за приватизацију, СИЕПА, Агенцији за лиценцирање стечајних управника (АЛСУ), Фонду за развој…
Са друге стране, укинули смо субвенције, у буџету предвидели да се укида СИЕПА. Разлог зашто држава има једну овако згодну агенцију, јесте зато што је она савршена за удомљавање свих партијских кадрова. О свему томе смо упознали јавност и поднесене су кривичне пријаве. Такође, кад запошљавате људе у агенцијама, не знам да ли знате, имате комбинације где плата буде 130.000, од тога 60.000 мора да се да у касицу за странку. Па то је стравично.

О којој странци говорите?

Па, то министарство је пре нас водила једна странка, и све агенције су биле у вези са том странком. Међутим, заиста није на мени да то кажем, пошто нити смо неког испитивали, која му је страначка припадност, нити нас то интересује.

Кад кажете да су политичке партије до савршенства довеле начине на које искоришћавају државне и друштвене ресурсе, говорите о свим партијама?

Да.

Како онда мислите да спроведете све те реформе о којима говорите? Једини начин био би да сами формирате власт.

Удружење неће улазити у коалиције које не поштују нека основна правила која ћемо објавити, и којих ћемо се држати – правила у којима нема партијског запошљавања, у којима је транспарентност кључни чинилац, где се уговори објављују, где се не праве тајни дилови, значи, читав сет ствари које морају да буду задовољене да би се уопште могла правити коалиција. Сада, да ли ће се друге странке приклонити томе или не, то није нешто о чему могу сад да говорим, али сигуран сам да грађани подржавају такав начин погледа на управљање заједничким јавним ресурсима.

Како сте се осећали у влади?

Ушао сам у владу са жељом да неке ствари променим. Мислим да сам био кристално јасан пре уласка шта је то што желим да остварим. Имао сам јасну листу ствари које сам хтео да остварим, списак реформи, и оне су ушле у експозе премијера, на коме сам радио. Значи, ово није нешто чиме сам се ја бавио са стране, него нешто што је постала званична политика владе. И онда је влада полако, временом, одустајала од једне по једне ствари са листе, да би на крају, коначно, 20. јануара одустала од последње, чиме је мој останак у влади био обесмишљен. Како сам се осећао у влади? Па, осећао сам да политичке подршке очигледно није било, ствари су постајале све хладније, отпори су били велики, а највише отпора је било од стране кабинета првог потпредседника. Иначе, и сама влада јако слабо ради као тело, као тим.

Како су изгледале те седнице владе? Ко председава седницама?

Председава премијер, при чему дневни ред обично сазнате пет минута пре одржавања саме седнице.

Како то изгледа, кад и не знате о чему ћете да разговарате?

И не разговара се. Дневни ред се усвоји, можда понеко има нешто да каже, затим се приступи гласању и то је углавном то, код већина седница владе.

Значи, никакве расправе на седницама владе није било?

Не. И код одлука о економској политици није било никаквих разговора. То се радило по кабинетима, односно у кабинету првог потпредседника. То је било једно непријатно изненађење, ја сам, наивно, ипак мислио да се на влади дискутује о неким важним стварима, да постоје различита мишљења. Међутим, то једноставно није било тако.

Јесте ли пробали да дискутујете на некој седници?

Колико се сећам, имали смо једну седницу на којој је била значајнија дискусија, и мислим да су се сви после седнице осећали добро. Причали смо о Закону о приватизацији, Закону о стечају, и министри су сами предлагали неколико других тема. Рецимо, на тој седници није био први потпредседник.

Поменули сте атмосферу страха на седницама, и да министри ништа не смеју да питају. Можете ли сад конкретно да кажете: за кога мислите да се плашио, и од кога се плашио?

То је мој укупан утисак о целом раду владе, било је и доста примера тога, рецимо, када су се бирали директори агенција, била је ситуација у којој је био тајац док је први потпредседник читао ЦВ једног кандидата којег је предложило Министарство привреде, а са којим се није слагао.

Ви сте га предложили, а он се није слагао?

Тако је. И тајац у влади пет минута, док он чита ЦВ.

И? Шта се десило?

Па, на крају је прихватио тог и друге кандидате, и то, по мом мишљењу, само због међународних институција – Светске банке, ММФ-а и ЕУ, којима је било јасно да су ове реформе које хоћемо да спроведемо оно што Србији треба.

Пре него што сте ушли у владу, отишли сте са конкретним стварима код Вучића. Када сте видели опструкцију, зашто нисте имали неки разговор са њим, питали га, “зашто овако, кад смо се договорили”?

Више није било тих разговора. Он и није човек који воли да има такве разговоре, он више воли да издаје директиве и наредбе шта треба да се ради.

Јесте ли тражили тај разговор?

Тражио сам, наравно. Међутим, како су се ствари одвијале, било је поприлично јасно у ком то правцу иде, тако да смо од неких ствари полако морали да одустајемо. Неке ствари смо добили, мада уз значајне отпоре – на пример, за постављење директорке Агенције за приватизацију, директора СИЕПА, АЛСУ, требало нам је готово три месеца. Међутим, ја нисам човек који лако одустаје, док год је постојала икаква могућност, односно наша оцена да ће реформе које су битне проћи, ми смо истрајавали на томе.

Ви сте се заправо држали тог закона о раду као последње инстанце.

Не. Кључни закони су закон о приватизацији и закон о стечају. Та два закона стварају правни оквир за решење питања предузећа у реструктурирању. То су предузећа која нас годишње коштају 750 милиона долара. У реализацију тога смо кренули још у септембру. Закони су само кључни догађај који ствара правни оквир, након чега смо могли да реализујемо оно што смо припремали четири месеца – личне карте предузећа, попис имовине, попис обавеза, процена фер тржишне вредности имовине и обавеза. Ушли смо у прављење пословних планова за 2014. и то све скупа је требало да буде та реорганизација. Држава је била неодговорна и изгубила је сав капитал, односно вредност имовине свих тих предузећа је далеко мања од вредности обавеза. То је била кључна реформа, она на којој су инсистирали ММФ и Светска банка, то су били услови за добијање новца од Светске банке. Јер, кад једном то урадите, онда овај трошак од 750 милиона више не постоји, то је под један, али мени је много важније да та предузећа добијају прилику да на здравим основама почну да функционишу. Закон о раду и Закон о планирању и изградњи су јако важни за укупно пословно окружење, и та два закона нису закони Министарства привреде, него Министарства рада и Министарства грађевине, али пошто су критично важни за укупно пословно окружење и нико није хтео о њима јавно да говори, онда је Министарство то преузело на себе. Рецимо, Закон о раду није популаран. Мени би било најлакше да ниједну реч о том закону нисам проговорио. Међутим, он је толико важан за измену укупног пословног окружења, да би било неодговорно не говорити о нечему што је непопуларно, а важно. Кад питате људе, многи ће вам рећи: “Одлично сте радили у Министарству ове ствари које се тичу увођења реда у та предузећа у реструктурирању, али овај закон о раду нам се никако не допада.” Међутим, не може или-или. То је један пакет који морате да урадите, и ту смо, око Закона о раду, имали и највећи отпор, а онда се тог 20. јануара показало да централно питање и није био Закон о раду, него закони о приватизацији и стечају, који су зауставили увођење реда и спровођење реформи.

Али, они су већ били прошли владу?

Кад смо завршили законе почетком децембра и послали их влади на усвајање, рекли смо: “Ако закони прођу, то значи да неће бити избора. Ако закони не прођу, биће их.” И како су дошли у владу, почеле су опструкције.

Од кога?

Од министарстава СНС-а – министарстава енергетике, одбране, правде – који су слали разне примедбе на законе, многе од њих потпуно бесмислене, и на крају нису ни ушле у коначан текст, који је прошао крајем децембра. Било нам је очигледно да је то само одуговлачење поступка.

Поменули сте у оставци да је вршен притисак за деблокаду неких рачуна.

Тако је.

Који су то рачуни?

То је нешто за шта смо поднели пријаве, и то није нешто о чему хоћу кроз медије да дискутујем.

А ко је вршио притисак да се то уради?

То је рађено из кабинета првог потпред- седника.

Како је то изгледало?

Па, из кабинета се, као и за све остале ствари, зове институција и тражи да се уради нека ствар. Кад говоримо о урушеним институцијама система, о томе говоримо. И то је била масовна појава у прошлости, имао сам та искуства и пре него што сам постао министар, а овде смо то директно видели. Постоји извештај директорке Фонда за развој која је написала и ко је вршио притисак – фирма је била блокирана од стране Фонда, Фонд онда скине блокаду, након неколико дана банке успоставе своју блокаду, а онда Фонд блокира поново, и буде задњи на листи.

Шта је вама Вучић тачно рекао кад сте улазили у владу? Ви сте рекли шта су ствари које желите да урадите, шта је он рекао?

Он је рекао: “Добро, нама требају велике реформе.” Пошто се и тада говорило о могућим изборима, поставио сам питање “Да ли то што ће можда бити избора, да ли ће то утицати на реформе, односно да ли ће реформе бити заустављене да би се одржали избори?”, и одговор је био “Не”. Односно, “Ја нисам заинтересован за рејтинг и политику, ми морамо да спроведемо реформе.” И то је било то.

Добили сте и одговор са Вучићеве стране – “како Радуловић зна како је на седницама владе, кад није ни долазио на те седнице?”

Било је седница владе на којима нисам био. Међутим, број седница на којима сам био је далеко већи. Нисам био на седници владе на којој се представљао пакет економских мера. За тај пакет нисам био ни консултован, имао сам потпуно другачије мишљење, и онда сам био позван да се појавим на седници и да браним тај пакет мера. Ја то једноставно нисам могао да урадим. Након тога, у једном периоду смо ушли у проблем око постављања директора институција, и онда сам у једном тренутку рекао да нећу доћи ни на једну седницу владе док кандидати за агенцију не прођу. Пошто је то прошло, онда су се ствари вратиле у неку нормалу.

Поменули сте неколико ствари које су урађене на штету грађана – уговор ЈАТ-а са Етихадом, на пример. О чему је ту заправо реч?

Нећу говорити о детаљима, то је нешто што је део извештаја који смо послали влади, о томе ће се већ разговарати у наредном периоду. Прва ствар коју би влада требало да уради је да транспарентно објави те уговоре. Једини начин да се докаже да су уговори добри јесте да се дају јавности на увид. Ја мислим да су уговори лоши.

Зашто?

Зато што имају неке одредбе које су лоше преговаране, које су на штету Републике Србије, а не постоји ниједан разлог због којег би биле такве. Постоје неки стандарди у свету како се ти уговори преговарају, које компоненте у себи треба да садрже, и неке ствари које су ту урађене једноставно нису у реду. Нећу улазити дубље у то, заиста не желим преко медија да говорим о конкретним стварима, мислим да притисак пре свега треба да буде на то да се уговори јавно објаве. Онда ће сви моћи да имају свој суд о томе. Етихад треба са 40 милиона да постане власник 49 одсто – онда морате да знате колико је вредан онај део који држава Србија улаже. Пошто то никад није урађено, ми то не знамо. Или, рецимо, узимате ЈАТ Кетеринг и уносите га у ЈАТ. Не може ни то да се ради. У ситуацији у којој ЈАТ има веће обавезе од имовине, капитал му је негативан, акције су му безвредне, уносити нешто што је вредно шест милиона евра у предузеће које је у минусу је један штетан правни посао. Колико ће нас то нетранспарентно реструктурирање коштати на крају, биће можда предмет неке нове 24 приватизације у будућности.

А шта је са осталим пословима са Арапима?

То је рађено потпуно ван Министарства, у томе су учествовали људи бившег министра, и они су наставили да раде тај посао. Ја ту ништа конкретно нисам видео. То су само приче, без иједног папира, ниједног Арапина нисмо видели у тим разговорима, прича се о чиповима, о земљишту, али то су све потпуно нетранспарентни послови, за које не знамо ни шта се ради, ни шта се процењује, немамо цост/бенефит анализу, ни економску оправданост, значи, ништа од оних основних ствари које морате да имате, нити онога на чему инсистирамо: мора транспарентно, мора јавно.

Поменули сте 24 приватизације. Ви сте радили као “финансијски форензичар” када су испитиване те приватизације?

Ја сам финансијски експерт. У тиму постоји форензични рачуновођа, ја немам то звање, моја десна рука која је била са мном у Министарству, Мирослава Миленовић, има то звање и радили смо заједно. Са тужилаштвом и полицијом смо радили не само на та 24 предмета, него и на другим предметима, обучавали смо тужиоце и полицију приступу код привредног и финансијског криминала, како се откривају те ствари, како се доказује, и тако даље.

Учествовали сте у истрази свих тих приватизација?

Не у свим, али у значајном броју, пре него што сам постао министар.

Да ли се ту налазио случај Мишковић?

Да, то је један од предмета на коме сам такође учествовао.

Написали сте пре неки дан на Твитеру да је мало тога отишло даље од приче у истрази о тим приватизацијама. Зашто? Да ли сте нешто нашли у тим истрагама, или не?

Не могу да говорим о томе шта јесте, а шта није пронађено, дао сам само један општи суд. Мислим да смо много причали о томе, а да је мало урађено. Чак и неке ствари које су доведене поприлично далеко у истрази, на неки начин су касније заустављене. Мислим да ће доћи нови извештај из Савета за борбу против корупције и других тела који ће говорити детаљније о томе. Осим тих општих утисака, не могу да говорим појединачно о тим предметима.

Поменули сте политичку вољу. То сте свакако знали и пре него што сте ушли у владу, да је то кључни састојак реформи. Јесте ли стварно мислили да ће бити те политичке воље?

Мислио сам да је Александар Вучић имао ту вољу. И то је једина грешка у процени коју сам имао.

И као бивши гласач ДС-а? И знајући ко је Александар Вучић?

Тако је. Реторика која је била, оно о чему се говорило и ствари које су се дешавале, говориле су о томе да постоји жеља да се систем промени. Након промене бившег министра привреде и финансија мислио сам да заиста постоји нека жеља да се ствари дубински промене, и уверио сам се да не постоји. Јер, да постоји воља, да су закони прошли, ја не бих напуштао владу, без обзира на све притиске и атмосферу. Међутим, како су закони заустављени, то ми је био јасан сигнал да воља не постоји, да не постоји жеља за развлашћивањем политичких странака – нови закони о приватизацији и стечају би значили да сви надзорни одбори са свим партијским кадровима више не би били ту, да би се одлучивање вратило у институцију која треба да спроведе приватизацију, и да бисмо потпуно отворили простор да се тај поступак заврши у 2014.

Ја вас опет питам: како уопште мислите да се све то усвоји, ако се све политичке партије тиме користе? Ако им је то малтене једини извор финансирања и живота?

Могу да вам дам исти одговор који сам вам дао на почетку. Мислим да кад се појави политичка опција која заиста искрено приступи томе да хоће да промени систем…

Кад или ако?

И једно и друго. Морате негде да почнете. Да ли ћемо бити успешни, не могу то сада да вам кажем, знам само да то мора да се уради. Људи би требало коначно да схвате: на крају, они су ти који држе оловку у својој руци и који 16. марта излазе на биралишта. И нико не може да утиче на то шта ће урадити иза гласачког паравана.

Да ли сте стекли утисак да још неко осим странака и синдиката има разлога да буде против ваших реформи?

Све ове интересне групе које се наслањају на политику, и мислим да су то и сви нерадници у јавном сектору. Значи, сви партијски запослени људи, то је кључ отпора. С друге стране, ја сам сигуран, и знам то, да унутар јавног сектора постоји доста људи који подржавају ово што радимо. Зашто? Зато што су они носиоци рада јавног сектора. Нису сви у јавном сектору ленчине који су партијски запослени, и који ништа не раде – има људи који, у ствари, носе терет неке организације. Рецимо, у Министарству привреде, неких 30-40 одсто људи носи терет комплетног посла. Остали се провлаче.

Извор: vreme.com