Медији Саопштењe

Уместо честитке новинарима Србије

Светски дан слободе медија новинари и медији у Србији дочекују као економски затвореници Владе Александра Вучића, који надполовично контролише ка којим медијима ће се сливати новац јавних предузећа или дискрециони „пројекти“ министарстава. Дочекују као осиромашене слуге премијера који се „прославио“ као министар информисања крајем ратних деведсетих гашењем медија.

Данашњи дан они који су запослени у сектору медија, а свакако се та делатност све мање може назвати новинарством, дочекују у два табора: једни су на ивици егзистенције, онемогућени да се баве часном професијом одбране јавног интереса, а други мирно чекају да им на мобилни стигне нова СМС порука са смерницама о томе шта да пишу или да им „процури“ неки полицијски досије од пре 22 године, па да крену у хајку на појединца који се дрзнуо да јавно критикује или да поднесе кривичну пријаву против премијеровог брата, због учешћа у инциденту током Параде поноса.

По свим међународним мерилима, медији у Србији су под притиском власти, приметан је раст цензуре и аутоцензуре, поједини независни новинари су јавно шиканирани, остали без посла, проглашени за „плаћенике Европске комисије“, слобода изражавања је сужена до граница да нестане потпуно… Подаци „Репортера без граница“ и „Фридом хауса“ само благо говоре о томе да је тренд угрожавања слободе медија, као темељног основа демократије у друштву, на низбрдици. Јер, једина прихватљива форма изражавања става према премијеру и његовом раду лансирана је у Скупштини Србије: „Господине Вучићу, ја вам се дивим и физички и ментално“. Ко не буде следио ове речи шефа посланичке групе СНС Зорана Бабића, прети му судбина Оље Бећковић.

Модел који Вучић примењује над медијима успешно следе и друге странке на свим нивоима власти у Републици. Од покрајине, преко градова и општина користе јавне ресурсе да би цензурисали медије.

У медијима и, последично, у целом друштву види се недостатак разговора, нарочито разговора уз коришћење аргумената и позивања на чињенице. Јави говор сведен је на ниво ботова које обилато користи ТВ „Студио Б“, некад симбол телевизије грађана. Јавни говор сведен је на то да „најстарији дневни лист на Балкану“, после потписивања тајног и пљачкашког уговора за „Београд на води“ објављује сраман интервју са градоначелником Београда и „умирујућим“ насловом како ће Београд „профитирати 300 милиона евра“. И то све након што је постало јасно да је од Београђана отето највредније и најлепше грађевинско земљиште, не зарад инвестиције од 3,5 милијарди евра, како нас је Вучић убеђивао, него због 150 милиона евра магловите арапске инвестиције и то под условом да им Београђани својим новцем уреде земљиште и предају на тацни. То се зове новинарство данас у Србији.

Права мера слободе медија у Србији огледа се у срамној, оркестрираној кампањи против омбудсмана, у лицемерном коментару уреднице „најстаријег дневног листа на Балкану“ која се томе придружује, патетично се сакривајући иза бриге за људска права једне породице која је преживела трагедију. Права мера је у томе колико су медији извештавали о судбини радника ЕПС који су били довољно храбри да обелодане аферу о куповини блата, уместо угља, по цени већој од 700.000 евра. А то је прећутано. Мера је у извештавању о пропадању јединог рудника бакра Бор и превари коју генерални директор спрема радницима. Објављено неколико вести наспрам дугачких извештаја о томе шта каже „главни кривац“, генерални директор РТБ Бор. Мера је у извештавању о „мрачној тајни“ која Вучићу омогућава да се хвали тобожњим буџетским суфицитом. Објављена је само једна узгредна реченица члана Фискалног савета о томе како нису исплаћене отпремнине прекобројнима у јавним предузећима.
Поштовани новинари, честитамо вам Дан слободе, премијер части, а најавио је да ће овог пута бити „широке руке“. Не заборавите да уз кафанске термине и понашање иде и кафанско пијанство. Потрудите се да останете трезни.