Није прошло ни годину дана од како је премијер одлучио да бачку земљу што прода, а што изда Арапима за износе ниже од оних које су наши паори били спремни да плате да им је та земља била доступна (а није), а већ се ситуација понавља са банатске стране покрајине.
Фаворизовање страних инвеститора над домаћим, великих фирми над малим и средњим, ма колико нелогично било познати је динкићизам у сталној употреби.
Зашто је грађанин Србије у сопственој држави биће другог реда? Зашто не дајемо предност малима и домаћима и тако развијамо привреду конкуренције, уместо што нагињемо креирању системима на ивици монополског? Због чега се кочи напредак домаћег бизниса, а страном се чине уступци до мере израде lex specialisa по мери нечијих интереса?
Државне земље има колико је има и не можемо измислити неку другу да је ставимо на располагање домаћим газдинствима, након што постојећу уступимо странцима.
Има је колико је има, а то сада значи директан сукоб интереса наших и страних интересената. Велики су ризици за наше људе.
Газдинства су задужена кредитима за набављену опрему, јер су рачунали на приходе од обраде државне земље, коју закупљују годинама. Пољопривредници су очекивали извесност пословања у Србији.
Предузетници, одавно помирени са неизвесношћу домаћег пословног амбијента за коју је главни кривац држава, на ова исуства паора могу само кисело да се насмеју, иако то што је овога пута жртва неко други није никаква утеха, већ је потврда правила да сигурност пословног амбијента не постоји. Таквим имиџем банана држава жели да привуче инвестиције?
Немачка компанија је показала апетите за хиљадама хектара војвођанске државне земље. Толико им је треба да хране десетине хиљада свиња.
Пише се нов Закон о пољопривредном земљишту. Потребно је легализовати давање земље у закуп на 30 година, јер тренутни Закон омогућава дугорочно издавање земље на максималан период од свега 20.
Новим нацртом се предвиђа и продаја државног пољопривредног земљишта.
Истина је да нацрт није финални документ, већ је радна верзија будућег акта. Ипак, реченице у њему не улећу на странице кроз прозор, већ нека глава кроз њих плете своје намере.
Које се намере крију у параграфима којима се забрањује продаја државне земље на подручју од 30 километара од државних граница и 10 километара од грађевинског земљишта? Домаћи паори би радо би радо купили ову земљу и питање је за кога се она склања из промета?
У осталом, када око грађевинских зона шестаром опишемо круг полупречника 10 километара, од војвођанске земље скоро ништа не преостаје.
Велики сточари су и до сада имали право пречег закупа државне земље на основу броја условних грла у свом поседу. Те површине нису биле предмет лицитације, већ су се рентирале по просечној цени земљишта истог квалитета постигнутој на последњој лицитацији.
За разлику од тренутно важећег закона, у новом нацрту се предвиђа да је закупљују по просечној цени постигнутој на претходној лицитацији, а без критеријума “истог квалитета”, тако да ће моћи да дође до сасвим легалног издавања најквалитетније земље по праву пречег закупа и повољнијој цени од уобичајене за првокласне оранице, применом елементарне математичке операције.
Нови нацрт показује намере и да се приходи по основу давања овог земљишта у закуп који су припадали локалним самоуправама и Покрајини умање за шест одсто и за исто толико повећају републички. Војвођани већ традиционално нису срећни због сличних примера републичког односа ка расподели прихода.
Због свега горе наведеног банатски паори су огорчени и изражавају протест. Не остаје нам ништа друго осим да не дамо земљу испод жита по други пут.
По свим проценама немачка свињогојска фарма не би запослила за тренутну сутуацију у Србији спасоносан број радника, а о опреми за прераду отпадних вода се не говори. Постројење за производњу био гаса, није изнето ни као идеја. Пуно је питања без одговора, а одговори су тражени.
На пирамиду нејасноћа, додаје се и случај нерешене реституције. Овим се и трећа категорија интересената појављује у “рингу” борбе за права и интересе. Намера државе би трабало да буде најпре реституција, а затим продаја остатка државних ораница домаћим пољопривредницима.
У поменутом нацрту Закона о пољопривреди посебно забрињава убачено овлашћење Министру да накнадно пропише правила по којима ће се поступати по основу права пречег закупа. Зашто не транспарентно законом одмах у његовом тексту?
Надамо се да паори неће дати земљу и да су спремни да се боре за њу.
Светлана Козић
координаторка Севернобанатског округа
Доста је било – Саша Радуловић
Арсен Курјачки
координатор Јужнобачког округа
Доста је било – Саша Радуловић
Коментариши