Prevara ministarke Mihajlović – otpad u zamenu za otrov

Građevinski i psihološki eksperiment nad građanima Beograda, stanarima Ulice Mileve Marić Ajnštajn u novobeogradskom naselju „Dr Ivan Ribar”, traje već više od godinu dana. Građani su verujući u parolu „Država pomaže mladima pri kupovini prvog stana”, kupili otrovne stanove koje im je država sazidala. Sad im ta država nudi stanove na otpadnim vodama, a ove otrovne će probati da preproda drugim građanima.

Kupci otrovnih stanova, uglavnom mladi ljudi i njihova deca, koji predstavljaju budućnost Srbije, udisali su mesecima fenole, piren, toluen, budući da su zgrade izgrađene od toksičnih materijala i da nisu bezbedne za život. Podigli su subvencionisane kredite sa periodom otplate od 20 do 30 godina, i od Republike Srbije i Građevinske direkcije Srbije (GDS) kupili stanove u ovom novobeogradskom naselju.

Foto: N1 Info

Država im sada nudi sledeće rešenje – da izgradi zgrade na parkingu iza jedne od zagađenih zgrada, na 50 metara od dalekovoda, na kanalu koji odvodi otpadne vode iz Surčina u Savu. Građani su organizovali niz protesta zbog ovakvog stanja stvari, a kada su tokom poslednjeg razgovora sa potpredsednicom Vlade i ministarkom građevine Zoranom Mihajlović, predložili da se napravi lista svih zgrada u Srbiji sa ovim problemom, skrenuta im je pažnja da ne mogu u zgradi Vlade RS da na takav način razgovaraju o državi, jer joj se time pripisuje nemarnost.
I šta se zaista dešava kada država prevari građanina? Šta tom građaninu preostaje kada ga njegova država u koju želi da uloži svoje znanje i obrazovanje i gradi budućnost, nemilosrdno ponizi i ugrozi mu zdravlje i imovinu? Ljudi koji su kupili stan u ovom naselju predstavljaju ono najbolje što Srbija ima. Obrazovane, pametne, poštene i sposobne mlade ljude. Ljude koji mogu ovu zemlju da povuku napred. Država ih, po svemu sudeći, ne priznaje, poručuje im da su nevažni, terajući ih da odu iz Srbije.

VRTIĆ IZMEĐU TOKSIČNIH ZGRADA

Ali, krenimo od početka – sve je počelo pre godinu dana. Nakon useljenja u zgrade br. 80, 82, 100 i 102 u Ulici Mileve Marić Ajnštajn, stanari su osetili neprijatan miris. Gradski zavod za javno zdravlje izvršio je merenja zagađenosti vazduha u navedene četiri stambene jedinice i ispostavilo se da postoje toksične materije za koje je utvrđeno da potiču iz oplatola koji je korišćen prilikom izgradnje navedenih zgrada. Između dve „toksične” zgrade nalaze se dečje igralište i vrtić, koji bi trebalo da počne da radi od septembra ove godine. Dakle, deca i stanari obližnjih zgrada izloženi su toksičnim materijama i ugrožava im se zdravlje. Laboratorijskim nalazima utvrđen je povišen nivo fenola i drugih kancerogenih materija u organizmu stanara zgrada. Investitor (Građevinska direkcija Srbije i Republika Srbija) pomenuti oplatol nabavio je od firme Ekosekund, koja se bavi preradom i trajnim zbrinjavanjem raznih vrsta opasnog otpada, a suvlasnik ove firme je Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije. Do današnjeg dana niko od čelnih ljudi Ekosekunda i Građevinske direkcije Srbije nije pozvan na odgovornost.

Pre godinu dana stanari su iseljeni iz svojih stanova, budući da je Ministarstvo zdravlja ustanovilo da zgrade nisu bezbedne za život. Danas su ovi građani poniženi i ugroženi, finansijski i zdravstveno, a sutra će to, verovatno, biti neko drugi.

UGOVOR O RUŠENJU POTPISAN, PA PREKRŠEN

Naime, posle više meseci pregovora, investitor (GDS i Republika Srbija), koji je prodao ove stanove, svojevoljno je ponudio rušenje zgrada do kote 0, sa rokom završetka radova do juna 2016. godine. Druga opcija bila je raskid Ugovora umanjen za iznos PDV-a, čime su stanari u startu diskriminisani, budući da više nemaju pravo na povrat PDV-a za kupovinu novog stana, jer se smatra da sledeći stan koji kupuju predstavlja njihovu drugu nekretninu u posedu, bez obzira što su tuđom greškom i ne svojom voljom iseljeni iz svojih domova. Treća opcija bila je zamena za gradski stan, koju su mogli iskoristiti keš kupci i kupci sa komercijalnim kreditima, a najveći broj stanara koji je do stana došao uz subvenciju države nije imao pravo na tu opciju. U međuvremenu, investitori plaćaju stanarima troškove nekorišćenja stana od 7e/m2.

Prve ugovore o rušenju i izgradnji novih stanova na istom mestu, stanari su potpisali u januaru. Od tada do dana 09.07.2015. godine, Građevinska direkcija Srbije na svim sastancima sa predstavnicima stanara, usmenim dogovorima, kao i na sastanku u Ministarstvu građevine (početkom maja ove godine) uz prisustvo savetnika ministarke građevine Zorane Mihajlović, tvrdi da jedina opcija koju razmatraju jeste rušenje do kote 0 postojećih zgrada i izgradnja novih na istom mestu. Dana 09.07.2015, predstavnici stanara su pozvani na sastanak u Ministarstvo građevine, gde im je saopštena jednostrana odluka Građevinske direkcije Srbije da ugovor koji su ponudili i koji su građani potpisali više ne važi, te da rušenje nije opcija, već dve zgrade koje će biti sazidane nedaleko od zagađenih zgrada, na 50 metara od dalekovoda, na kanalu koji odvodi otpadne vode.
Na poslednjem sastanku sa predstavnicima stanara zgrada, koji je održan u Vladi Republike Srbije sa potpredsednicom Vlade i ministarkom Zoranom Mihajlović, 17. jula 2015. godine, stanari su još jednom obavešteni da iako su potpisali ugovor kojim se GDS obavezuje da sruši postojeće „toksične” i izgradi nove zgrade na istom mestu – to ne važi, jer nije racionalno i ekonomski isplativo, te će se raditi sanacija ovih objekata. Ti objekti će potom biti prodati drugim građanima, a očigledno se računa na kratko pamćenje građana uz zataškavanje problema. Nigde na svetu ne postoji provereno rešenje za potpuno uklanjanje toksičnih materija. Postoje samo laboratorijski eksperimenti! S druge strane, ministarka je obećala rušenje zgrada tek ako se sanirane zgrade nakon ispitivanja pokažu toksičnim, što je neracionalno i potpuno apsurdno.

Dakle, moguće je da u Srbiji kao pravnoj državi ovaj ugovor više ne važi – Ugovor koji su stanari potpisali, Ugovor kojim se poštuju njihova prava kao kupca koji je u potpunosti platio čist, zdrav, bezbedan stan na određenoj lokaciji. Ugovor kojim se investitor (GDS i Republika Srbija) obavezuje da u garantnom roku ukloni uočeni nedostatak.

Dakle, iz jedne nezdrave životne sredine GDS i Ministarstvo građevine, odnosno ministarka Zorana Mihajlović sa kojom su predstavnici stanara zgrada imali niz sastanaka, ne poštujući Ugovor o rušenju zgrada, sele građane u drugu nezdravu životnu sredinu. Kao da ti isti građani nisu pošteno platili svoje stanove, pa im se se sada nudi bilo šta, uz kršenje Ugovora, dok se od njih očekuje da postupaju „u skladu sa zakonom” i prihvate rešenja koja nisu u njihovom interesu. Na ovaj način ovi građani su prevareni i opljačkani i ugrožava im se, ne samo ljudsko pravo na život i dostojanstvo ličnosti, već se vređa i njihova inteligencija. Budući da je GDS osnovala Vlada RS, ove građane je, paradoksalno, prevarila njihova sopstvena država.

Kupci pomenutih stanova su, uglavnom mlađi, obrazovani ljudi (700 porodica), koji su uzeli kredite i uložili sve što su imali u kupovinu stana u ovom novobeogradskom naselju. Neki od njih su se vratili iz inostranstva verujući u bolje sutra u Srbiji, želeći da ovde zasnuju porodicu i ulože, osim znanja, i svoju životnu ušteđevinu u ovu zemlju. A šta su za to dobili? Ni krivi ni dužni, postadoše „pokusni kunići” ili „stanari smrdljivih zgrada”.

Dve „otrovne“ zgrade, ostaće da se saniraju na, kako kažu, najoptimalniji način. Stanari ostalih ulaza u Ulici Mileve Marić Ajnštajn udisaće isparenja u svojim domovima, trovati svoju decu dok su u parkiću, a pri tom će i njihovi stanovi koje su platili teško zarađenim novcem, drastično izgubiti vrednost, budući da Ulicu Mileve Marić Ajnštajn više niko ne zna po nazivu, već samo kao „smrdljive zgrade“.

TROVANJE BUDUĆNOSTI

GDS i Republika Srbija kao pravna država moraju da ispoštuju Ugovor o rušenju koji su potpisali kao jedna od Ugovornih strana, i da vrate građanima i njihovoj deci pošteno plaćene stanove.

U zemlji, u kojoj je pravda spora i veoma često nedostižna, možda se borba ovih građana može okarakterisati kao „donkihotovska”. Oni su se i našli u nezavidnom položaju, jer žive u državi u kojoj pravno nije regulisano pitanje koncentracije opasnih materija u zidovima stambenog prostora. Šta je potrebno da se dogodi da se probudi svest i savest vlasti? Predstavnici stanara postavili su pitanje potpredsednici Vlade i ministarki građevine, Zorani Mihajlović, da li bilo koja roba može da se prometuje u Srbiji, ako sadrži kancerogene materije. Nisu dobili odgovor. Na svako pitanje predstavnika stanara ministarka bi poručila „raskinite ugovor”. Na ovaj način se stanari isteruju iz vlastitih domova, jer znaju sve, znaju istinu. Poražavajuće je da se jedna država ovako odnosi prema svojim građanima, mladim i obrazovanim ljudima, koji predstavljaju njenu budućnost.

Iva Sančić
članica pokreta „Dosta je bilo-Saša Radulović“