Њихов човек

Седим у кафићу, чекам пријатељицу. Недалеко од мене седи група мушкараца. Прво тихо, а затим све гласније и жустрије разговарају. Убрзо потом хватају се за мобилне телефоне и крећу разговори , свако са “својим човеком”.  Потом следи размена информација.

Није дуго било потребно да схватим да разговарају, ни мање ни више, већ о следећим изборима. Један од њих, који је до кафића стигао својим пикапом на чијем крову су биле завезане мередевине, одлучно одговара колеге “да више не разговарају са тим кретеном” јер приче које шири по граду да ОН стоји иза ЊИХОВОГ кандидата за градоначелника, не стоје.  Све је већ договорено. Њихова идеја о странци која припада националној мањини је прави погодак. “Мањине увек пролазе”, “То ти је адут”, “Са овим немамо шта да изгубимо” ,”Ко ће то да проверава да ли си ти ово или оно”, “Ту смо најпожељнији партнер”.

Чујем даље, како веома озбиљно рачунају на помоћ “својих” људи који тренутно воде јавна предузећа “у којима има пара”. Уосталом, тако је и договорено. Верују да ће, како процењују, 4% њихових гласача бити згодна удавача за прекрајање изборне воље, за будуће савезе и коалиције, како би на концу победио онај на кога рачунају и од кога много очекују. А очекивања се своде на намештене тендере и сигурне послове, на по које добро плаћено и ничим заслужено радно место, тек да се нађе за себе, снајку, дете, шурака, а требало би се одужити и неком оданом активисти. Није лако надгледати изборе, протурити унапред попуњени листић, кришом за то плаћати сиротињи која ионако не верује више ником, па бар да на ту “ситну”  превару заради хиљадарку у дану када се гласа. Шта га кошта? Ништа се ионако не мења већ годинама.

Све су договорили. Разилазе се задовољни својим учинком за данас. Гласање је за њих могућност да злоупотребе пријатеље, наивне, ошамућене, изгубљене, у медијском мраку прогутане људе који не виде, не чују и не желе да верују да могу да промене свет.

То је једна од слика моје Суботице. Од мулти-култи до смути. За то време нова градска власт обнародовала је да жели поскупљење услуга Чистоће, Водовода и Погребног. Из суботичке филијале Националне службе за запошљавање стижу охрабрујуће вести да је све мање незапослених. Нигде не пише колико је незапослених напустило њихову евиденцију, град и државу. Сваки други излог има истакнуту исту рекламу “Издаје се”, пољопривредници још увек разједињени тек назиру шта ће им донети најављено поклањање земље странцима (како другачије назвати могућност да ће трећину обрадивих површина странци моћи да користе у наредних 30 година?). На билбордима по граду освануле примамљиве слике разних приватних  факултета који уписују студенте. Само дођите, платите и уписани сте. Већина нема акредитацију. Нико не реагује. Док је оваца, биће и новаца. У земљи без реда, све је могуће.

У Суботици готово трећину становништва чине старији од 65 година. Они гледају “Дневник у пола 8”. Навика. Верују свему и када не верују. Најбоље је гласати за оног ко најлепше обећава. Оног горе ништа не кошта, лепо звучи, па ко зна, можда се и оствари.

Прилазе две пензионерке штанду “Доста је било” у центру Суботице. Гледају, двоуме се… узимају флајер, читају и одлуче да крену даље уз коментар “сви сте ви исти, ништа ми не можемо да променимо”.

А шта мислите, да изађете на гласање и заокружите, рецимо, нашу листу? И онда то учине и ваш муж, ваша пријатељица, ваша комшиница…? Застану, размисле и у један глас, као да су саме себе изненадиле, констатују – у праву сте.

Да ли је и вама доста?

Љиљана Елек, координаторка покрета “Доста је било – Саша Радуловић” за Суботицу