Поштење од којег нико нема користи

У филму “Глуви барут“ Бате Ченгића, рађеном по истоименом роману Бранка Ћопића, постоји сцена у којој двојица сељака беже из села Вучева од партизанског терора и прилазе четницима војводе Тривуна Дракулића. У Вучеву је остао Милош Радекић, краљев поручник и до доласка комуниста командант села. Очекивано је било да ће и он прићи четницима, али у сукобу који се све више распламсавао, Радекић се држао по страни. Чувши од бегунаца шта се догађа у селу, капетан Рајић упита: „А шта је са Радекићем?“. „Затворио се у кућу и ћути“ одговорише бегунци. „Рекао сам ја, војводо, Радекић је поштен човек“. На те Рајићеве речи војвода Тривун одговори: „Јебеш поштење од којег нико нема користи“.

Ова филмска сцена добро описује данашње стање духа и свести, пред локалне и покрајинске, а могуће и републичке изборе. Има много несумњиво поштених, честитих и угледних људи, који су се „затворили у кућу и ћуте“. Они јасно виде шта се дешава, нису задовољни стањем и свесни су куда то води. Са својим способностима и знањима могли би без проблема обављати јавне функције у својим општинама, чак и водити ову земљу. На жалост, они не чине ништа што би их у тај положај довело, напротив, склањају се од политике, препуштају простор горима од себе, тако да од њиховог поштења и угледа нема никакве користи.

Има више разлога и изговора зашто се поштени и способни самоизопштавају и никакву корист од њих заједница и друштво немају.

Поштени снажно осећају одговорност и због ње се стално преиспитују да ли су дорасли положају. Свесни су последица неуспеха и неиспуњених очекивања. Зато поштени зазиру да прихвате јавне функције, иако би се, без сваке сумње, на њима показали неупоредиво боље од оних које сада на њима видимо. Поштени тако чине велику штету, јер дају место онима који ће приграбити било који положај, не зато што су за све способни, већ зато што никакву одговорност немају, нити им пада на памет да се питају припадају ли ту уопште.

Поштени немају жељу за влашћу, не привлачи их моћ. Знају какав је то терет и радије га препуштају другоме. Наивно верују да је довољно бити поштен и све ће се само од себе решити. Наћи ће се неко да то урадити уместо нас, па има нас пуно поштених. А када се сви поштени склоне, наступају властољубиви, који о власти и моћи жуде и маштају дан и ноћ. Јер властољубивост никада није мотивисана општим добром, већ само личним користима.

Има и таквих поштених људи који су независни од политике и задовољни својим послом. Не желе да губе време и троше снагу на политику, нити би прихватили јавне положаје чак и кад би им се понудили. Таквим својим држањем поштени отварају пут онима чији бизниси не постоје без злоупотребе политике и власти, који ће својим марифетлуцима уништити амбијент и све око себе, зарад личне, ма и најмање користи.

Неки од поштених су врхунски стручњаци, људи од научног ауторитета. Шта им вреди стручност, кад неће да се ангажују. А онда се згражавају када им за шефове поставе дилетанте са лажним дипломама. Али и то раде ћутке, да не би остали без посла.

Дуго већ има како се политика схвата као брлог у којем поштен човек нема шта да тражи. Тешко је кад вас повлаче по блату, мажу изметом, измишљају вам афере, а још је теже замислити да је другачији начин вођења политике могућ. Управо зато се поштени највише  плаше да уђу у политику, јер не желе да пролазе кроз ту голготу. А кад се измакну поштени, на власт дођу они који се не баве јавним послом, него само сплеткаре, смишљају разне одвратности и лажне афере, загорчавају животе другима. И за те своје работе примају плате из буџета, паразитирају, користе све погодности и имају све време овог света.

И тако се повлаче поштени, сваки из свог разлога. Чак се поносе својим одсуством из политике, истичу га као неки посебан доказ чистоте и поштења. Сви су им исти и нико им не одговара.

Господо драга, политика, па тиме и друштво и држава су нам такви, јер вас ту нема, јер од вашег поштења нема никакве користи. Када би у сваком граду јавно иступило по вас петоро, разобличили бисте сав страначки олош и вратили бисте га тамо где му је место. Погледајте добро људе који сада воде странке у вашем граду. Зар мислите да ће неки други, можда бољи бити на власти за неколико месеци? Неће, добићете управо њих за председнике општина, градоначелнике, чланове већа и директоре, ако се ви опет затворите у куће и ћутите.

Покрет „Доста је било – Саша Радуловић“ жели да у политику уведе поштене, одговорне, јавном интересу посвећене, способне људе. Оних који политику виде другачије има много и добро су се укоренили. Не можемо сами да их победимо.

Зато нам немојте више „у четири ока“, да нико не чује, говорити како смо најбољи. Немојте нас тапшати по рамену, већ хајде са нама у борбу. Будите на нашим изборним листама. Да од вашег поштења сви имамо користи. Доста је било.

Дејан Максимовић
одборник у Скупштини општине Вождовац
члан „Доста је било – Саша Радуловић“