Симулакрум једне аутономије

Весна Ракић Водинелић – Пешчаник.нет, 27.10.2015.

Септембар 2015. Декан Факултета техничких наука у Новом Саду, Раде Дорословачки одбио је предлог надлежне катедре да проф. др Зори Коњовић продужи радни однос, због пројеката које је преузела и због којих јој је у претходној школској години радни однос већ био продужен. Претходно је професорици декан уручио решење о пензионисању „ставивши јој у изглед“, тј. покушавши да је уцени твдњом да са њеним избором у звање редовног професора „нешто није било у реду“. Тај избор се догодио дванаест година пре него што је декан изнео ову тврдњу. А професорица Коњовић је на конференцији за медије у Медија центру у Београду детаљно објаснила и доказала на који начин је декан Дорословачки сам произвео то што наводно „није било у реду“. Протест против оваквог односа према професорици и петицију за њен даљи рад на Факултету потписало је преко 1.000 људи.

^{Фото: Предраг Трокицић}

Октобар 2015. Председник САНУ проф. Владимир Костић је у своје, а не академијско име, у једном интервјуу изјавио да Косово ни де фацто ни де јуре није под суверенитетом Србије, па је од председника Републике Томислава Николића (на Председников уобичајени, а ипак тешко поновљиви начин) прво зарадио Екселенцијину посланицу да је то рекао (читати: лупио), па ипак остао жив, а потом апел Академији за неумрлом диференцијацијом од њеног председника. „Нашисти“ су промптно поднели кривичну пријаву, нисам се упуштала у то због којег баш кривичног дела, али то овде више ни није важно јер се кривичне пријаве и не подносе због кривичног дела, већ због свевидећег бога словенског – Полиграфа нашег насушног. Писмо подршке председнику САНУ потписало је неколико стотина људи.

Октобар 2015. „Душан Павловић, ванредни професор на београдском Факултету политичких наука, већ четврти пут не може да буде изабран за редовног професора на овом Факултету, јер група редовних професора опструира седнице Већа на којима треба да се гласа за извештај комисије о избору у звање“ (Блиц онлине, 24.10.2015). За сада професор Павловић није добио никакву јавну подршку, а Факултет политичких наука у Београду – никакав апел.

Шта повезује ова три имена? Најпре то што су прибијањем овакве или онакве етикете постали „случајеви“. Друго, то што није обрнуто – „случај“ није ни декан Дорословачки, ни председник Републике, ни Факултет политичких наука. Треће, то што се у сва три “случаја” исказује јасна намера шкођења, наношења штете актерима, из разлога који тешко да имају академску релеванцију. О својим „случајевима“ актери су јавност обавестили сами. У прва два случаја – иако слабашна – академска солидарност је изражена. Трећи је нов – можда (само) зато академске солидарности (још) нема. Јавно су се изјаснили професори ФПН Љубинка Трговчевић, Јелена Ђорђевић и Илија Вујачић подршком проф. Павловићу.

Како је настао овај најновији „случај“?

Приказујем га ослањајући се на документа и изјаве који су јавни.

Декан Факултета политичких наука у Београду (ФПН) расписао је конкурс за избор једног ванредног односно редовног професора за ужу научну област политичке економије и финансија. Оглас о овом конкурсу објављен је 13.05.2015. На конкурс су се пријавила два кандидата. Комисија која се састојала од четири члана (два редовна професора ФПН, од којих је један у пензији, једног редовног професора Економског факултета у Београду и једног редовног професора Правног факултета у Београду), написала је реферат у којем је утврдила да један од пријављених кандидата не испуњава услове да буде предложен за избор, док други, проф. Душан Павловић, те услове испуњава и предложила је да се он изабере у звање редовног професора. Поводом овог реферата, два професора – проф. др Драган Веселинов и проф. др Драгана Митровић изјавили су приговоре. О оба приговора се комисија која је израдила реферат изјаснила, предложивши да се сви приговори одбију као неосновани или ирелевантни. Тиме су се испунили процесни услови да се о избору у звање проф. Павловића изјасне они који су за то једине судије – у овом случају редовни професори ФПН. „Случај“ проф. Душана Павловића је управо у томе – на седнице овог дела наставно-научног већа четири пута не долази довољан број редовних професора.

Остављајући по страни разлоге, потребно је одговорити на питања која се тичу права и академских правила и обичаја. Најпре, на основу члана 74. ст. 1. Закона о високом образовању – на права, обавезе и одговорности професора универзитета примењује се Закон о раду. Потом, сваки конкурс, па и овај – јесте једнострани правни посао оног ко конкурс расписује. Поступак по расписаном конкурсу мора се окончати доношењем одлуке надлежног органа или тела. Рокови које прописују статути универзитета и/или факултета за окончање поступка избора наставника и сарадника, нису преклузивни рокови који резултирају губитком неког права запосленог лица или кандидата за посао, већ напротив – прописани су ради заштите њихових интереса. У конкретном случају, конкурс за избор једног ванредног или редовног професора за ужу научну област политичке економије и финансија мора се окончати одлуком надлежног тела, а не простим протеком времена. Преведено на „случај“ проф. Павловића, све ово значи да он има право на одлуку изборног већа (тј. редовних професора) Факултета. Да ли ће он на основу те одлуке бити изабран за редовног професора или пак неће, са становишта правног поретка је ирелевантно спрам обавезе да се некаква одлука донесе. Али он има право да конкурс на коме је суделовао и у коме је предложен за избор у одређено академско звање, буде окончан одлуком надлежног тела. Надлежно тело, тј. изборно веће које се, понављам, састоји од редовних професора ФПН, међутим, одбија да се прикупи, односно, таците не сакупља се у потребном броју. На то декан ФПН, проф. др Драган Симић реагује на следећи начин: за Н1 Инфо изјавио је да је „непопуларно кажњавати професоре“ због недолазака на седницу и да кажњавање није његов „обичај“. Лепо! Међутим, професор и декан Драган Симић мора да зна да положај декана није ствар стила већ, поред осталог, и правна обавеза. Сваки од редовних професора на ФПН има уговор о раду. У свим тим уговорима, сигурна сам, међу њиховим обавезама постоји и обавеза да суделују у раду стручних органа Факултета. Један од њих је Наставно-научно веће, у чијем оквиру делују изборна већа, а њихов састав зависи од тога у које звање се кандидат бира. Ако без оправданог разлога професори не суделују у раду стручних органа, следује им, по Закону о раду, дисциплинска санкција, а она није ствар воље декана, него једна (непријатна) законска дужност. Декан је дужан да се стара о законитости рада, а у то спада и контрола вршења радних обавеза. Људска врста се разликује од осталих и тиме што избор врши главом, а не ногама, тј. не бежањем са седница на којима се о нечему или некоме мора изјаснити. Да ли ће професори гласати „за“ или „против“ – то је ствар њихове научне и академске аутономије. Али, опструкција није аутономија.

Имена већине редовних професора ФПН позната су јавности. Преовлађују имена оних који се, током турбулентне историје академских слобода у Србији, нису устручавали да иступе јавно и кажу шта имају, без обзира како то тешко било. Зашто то у овој прилици неки од ових не чине – њихова је ствар. Али је истовремено њихова ствар да се окупе и јасно кажу шта имају. Јер – да се не заборави – аутономија је универзитету не тако давно била ускраћена самовољом не само Слободана Милошевића, већ и неких који су данас на власти. Опструкција је добар политички изговор за негирање и ограничење аутономије. Ако нам је ускрате (тачније ако је ускрате вама – јер сада сам аутономна пензионерка), имаће на шта да се позову.

Пешчаник.нет, 27.10.2015.