Протеклих недеља се доста причало о чувеној једнократној помоћи јадним просветним радницима у овој још јаднијој Србији. Прво се шпекулисало о износу, а касније, као да су сви више дигли руке од тога, дошла је вест о читавих 6.000 или 7.000 динара коју би наводно просветари требало оберучке да прихвате и да још буду и захвални на „несебичној“ помоћи државе.
Већ увелико понижени и јадни, просветари су навикли да су последња рупа на свирали, да ђаци имају сва права да им прете, да их бију, да им држава смањује плате, да им говоре у разним коментарима како требају да буду задовољни јер има много њих на бироу који би радили и за много мање паре, како раде само пар сати дневно, како имају распусте и све друге ботовске измишљотине које се невероватном брзином коте по одређеним новинским порталима.
Питам се само која је то доња граница? Која је то наша доња граница до које можемо трпети овај дивни живот и са свим заносом и усхићењем радити свој посао? Ваљда бисмо требали са заносом и полетом обављати радне задатке а бити плаћени само толико да преживимо да бисмо се и наредног дана појавили на послу?!
Много пута сам чула од људи: „Ћути, добро је и да имаш посао! Шта мислиш како је онима који немају никаква примања?“ Па људи моји, имам посао за који сам се и школовала, знам да је и то велика срећа у Србији, али живот ми прође у преживљавању. Деведесетих се понављала мантра: „Ћути, само да имаш живу главу на раменима!“ , после двехиљадите „Ћути, биће боље!“, сада „Ћути, имаш посао!“. Па докле више да се ћути? Али, елем, да се вратим на читавих 6000 динара које ћемо ми просветари примити, након што су нам смањењем плата одузели до сада око 60.000 динара, шта да се ради са њима? Још немам информацију да ли се та сума може одбити, и уколико се одбије да ли ће отићи у погрешне џепове?
Чујем да је Форум београдских гимназија одбио ову помоћ, али код нас се у школи питамо да ли, ако одбијемо, те паре иду нашем министру, премијеру… ? Ко ће се окористити о те силне новце? Не бисмо ми желели да то мало наше беде оде поново у њихове руке. Настао је велики проблем у колективу. Да ли одбити ту бесрамну понуду? Или је ипак прихватити а онда тај новац донирати у хуманитарне сврхе? Ја, наравно, одбијам ову помоћ јер просјак нисам, а уколико је ипак уплате на мој рачун, донираћу тај новац у хуманитарне сврхе. Позивам све своје колеге да учине исто. Доста је било понижавања, заиста – доста је било!
Светлана Вукобратовић
Професор енглеског језика (јадни просветни радник који треба да ћути јер има посао)
Чланица покрета „Доста је било“, Зрењанин
Mene vise zanima o vrsti primanja. Naime, ministar Vujovic prica o porezima i doprinosima na taj iznos, sto je cudno!!?? Porezi i doprinosi se placaju na zarade, a u obracunu zarada postoji neoporezivi deo koji je daleko iznad tih 6000 ili 7000 dinara. Medjutim, ukoliko se radi o pomoci onda se na nju ne obracunavaju doprinosi. Ocigledno da osim sto vredjaju i ponizavaju prosvetne radnike, oni ne znaju ni ocemu pricaju.
A veseli ministar naprednjački stupidno bez blama: ” Kome je malo 7.000, neka vrati.” Kakav bednik.
Ma nisu prosvetni radnici jadni i poniženi, i NE TREBA tako posmatrati tu “bedu od 7.000 dinara”.Smeta mi što se, samo zato što nema novca, i to u NAŠEM društvu, neko naziva “jadnim i bednim”, a posebno prosvetni radnici.Šta to znači, da čoveka vrednujemo po tome koliko ima novca?!?Jadan i bedan je premijer i njegova svita koja više i “ne zna gde udara”, smušeni su i pogubljeni, najveće mi je razočarenje I.Tasovac od njega očekivala pravi iskorak, kad ono, medjutim…Istina je da se, kao i u svim profesijama, i u prosveti našlo ne mali broj onih kojima tu nije mesto, ali, zbog toga ne treba celu branšu spustiti na prosjački štap.