Proteklih nedelja se dosta pričalo o čuvenoj jednokratnoj pomoći jadnim prosvetnim radnicima u ovoj još jadnijoj Srbiji. Prvo se špekulisalo o iznosu, a kasnije, kao da su svi više digli ruke od toga, došla je vest o čitavih 6.000 ili 7.000 dinara koju bi navodno prosvetari trebalo oberučke da prihvate i da još budu i zahvalni na „nesebičnoj“ pomoći države.
Već uveliko poniženi i jadni, prosvetari su navikli da su poslednja rupa na svirali, da đaci imaju sva prava da im prete, da ih biju, da im država smanjuje plate, da im govore u raznim komentarima kako trebaju da budu zadovoljni jer ima mnogo njih na birou koji bi radili i za mnogo manje pare, kako rade samo par sati dnevno, kako imaju raspuste i sve druge botovske izmišljotine koje se neverovatnom brzinom kote po određenim novinskim portalima.
Pitam se samo koja je to donja granica? Koja je to naša donja granica do koje možemo trpeti ovaj divni život i sa svim zanosom i ushićenjem raditi svoj posao? Valjda bismo trebali sa zanosom i poletom obavljati radne zadatke a biti plaćeni samo toliko da preživimo da bismo se i narednog dana pojavili na poslu?!
Mnogo puta sam čula od ljudi: „Ćuti, dobro je i da imaš posao! Šta misliš kako je onima koji nemaju nikakva primanja?“ Pa ljudi moji, imam posao za koji sam se i školovala, znam da je i to velika sreća u Srbiji, ali život mi prođe u preživljavanju. Devedesetih se ponavljala mantra: „Ćuti, samo da imaš živu glavu na ramenima!“ , posle dvehiljadite „Ćuti, biće bolje!“, sada „Ćuti, imaš posao!“. Pa dokle više da se ćuti? Ali, elem, da se vratim na čitavih 6000 dinara koje ćemo mi prosvetari primiti, nakon što su nam smanjenjem plata oduzeli do sada oko 60.000 dinara, šta da se radi sa njima? Još nemam informaciju da li se ta suma može odbiti, i ukoliko se odbije da li će otići u pogrešne džepove?
Čujem da je Forum beogradskih gimnazija odbio ovu pomoć, ali kod nas se u školi pitamo da li, ako odbijemo, te pare idu našem ministru, premijeru… ? Ko će se okoristiti o te silne novce? Ne bismo mi želeli da to malo naše bede ode ponovo u njihove ruke. Nastao je veliki problem u kolektivu. Da li odbiti tu besramnu ponudu? Ili je ipak prihvatiti a onda taj novac donirati u humanitarne svrhe? Ja, naravno, odbijam ovu pomoć jer prosjak nisam, a ukoliko je ipak uplate na moj račun, doniraću taj novac u humanitarne svrhe. Pozivam sve svoje kolege da učine isto. Dosta je bilo ponižavanja, zaista – dosta je bilo!
Svetlana Vukobratović
Profesor engleskog jezika (jadni prosvetni radnik koji treba da ćuti jer ima posao)
Članica pokreta „Dosta je bilo“, Zrenjanin
Mene vise zanima o vrsti primanja. Naime, ministar Vujovic prica o porezima i doprinosima na taj iznos, sto je cudno!!?? Porezi i doprinosi se placaju na zarade, a u obracunu zarada postoji neoporezivi deo koji je daleko iznad tih 6000 ili 7000 dinara. Medjutim, ukoliko se radi o pomoci onda se na nju ne obracunavaju doprinosi. Ocigledno da osim sto vredjaju i ponizavaju prosvetne radnike, oni ne znaju ni ocemu pricaju.
A veseli ministar naprednjački stupidno bez blama: ” Kome je malo 7.000, neka vrati.” Kakav bednik.
Ma nisu prosvetni radnici jadni i poniženi, i NE TREBA tako posmatrati tu “bedu od 7.000 dinara”.Smeta mi što se, samo zato što nema novca, i to u NAŠEM društvu, neko naziva “jadnim i bednim”, a posebno prosvetni radnici.Šta to znači, da čoveka vrednujemo po tome koliko ima novca?!?Jadan i bedan je premijer i njegova svita koja više i “ne zna gde udara”, smušeni su i pogubljeni, najveće mi je razočarenje I.Tasovac od njega očekivala pravi iskorak, kad ono, medjutim…Istina je da se, kao i u svim profesijama, i u prosveti našlo ne mali broj onih kojima tu nije mesto, ali, zbog toga ne treba celu branšu spustiti na prosjački štap.