Министарство финансија објавило је податке о извршењу буџета за октобар месец текуће године. И ови подаци потврђују тезу о погрешној фискалној политици о којој сам већ писао овде, овде и овде.
Главни принцип фискалне политике владе Србије од 2012. године је подизање пореских стопа да би се решио проблем опадајућих буџетских прихода. Влада је у последње три године већ неколико пута подизала различите пореске стопе: ПДВ (доњу и горњу стопу), порез на корпоративну добит, акцизе на бензин, дуван и струју итд. Ипак, резултата нема — приходи не расту. Ако, као последица повећања пореских стопа, порески приходи не расту или се смањују, мора да нешто није у реду са фискалном политиком.
Погледајте, рецимо, графикон 1. Плава крива приказује прошлогодишње, а зелена овогодишње пореске приходе консолидованог буџета опште државе у првих десет месеци. Чини се да се ове године држава приходује незнатно више. Међутим, ове две криве изражавају номиналан ниво прихода који не узима у обзир инфлацију. Када се у обзир узме инфлација, реални порески приходи у првих десет месеци ове године су незнатно нижи него у истом периоду прошле године. (Ово се односи на консолидовани буџет опште државе, где се, поред прихода републике, убрајају и приходи општина и неких ванбуџетских институција. На нивоу републике ситуација није другачија. Види графикон 2.)
Иако непрекидно повећавамо пореске стопе и измишљамо нове порезе (“солидарни порез”), номинални ниво пореских прихода опада из године у годину. Погледајте ову табелу. У њој можете да видите како се пројектовани приходи из године у годину смањују. Ово ће вероватно бити прва година после дужег низа година како је пројектовани ниво пореских прихода погођен. За економски напредак је, међутим, неопходно да порески приходи расту, и то снажно, јер то онда указује на привредни раст.
Ако порески приходи стагнирају, новац мора да дође са неке друге стране. И заиста, он долази са друге стране, али по папреној цени.
Са једне стране, република Србија наставља да се задужује. (Технички гледано, новац који добијете задуживањем се не рачуна у буџетске приходе.) У октобру је јавни дуг досегао рекордних €24,3 милијарде. На том нивоу није био од 2001. године. (Графикон 3.) Цена оваквог финансирања потрошње ће доћи за наплату тек за неку наредну владу. Или наредну генерацију.
Са друге стране, ове године знатно су порасли непорески приходи од јавних и државних предузећа. Уместо да их троше на инвестиције и истраживања, јавна предузећа их већином уплаћују у буџет. Али и за то постоји цена која није одмах видљива. То слаби позицију оних јавних и државних предузећа која учествују на конкуретском тржишту (рецимо, Телеком) и сманује квалитет услуге оних предузећа која послују као монополисти. Позиција ових првих ће на крају толико ослабити да неће бити другог излаза него да се продају.
Погледајте оригинални текст на блогу Душана Павловића
Jedacina nacionalnog dohodka, Y=C+G+I+(X-M), je nemilosrdna. Ovaj fenomen je posledica lose raspodele koja se desava u budzetu Srbije. Naime, kada se porezi razrezuju i uvode novi na strani stanovnistva UVEK dolazi do pomeranja krive agregatne potraznje koja nadole vuce krivu agregatne ponude – ova kriva predstavlja realan sektor. Realan sektor odgovara smanjenjem proizvodnje sto za sobom povlaci smanjenje plata i smanjenje broja zaposlenih. Rezultat ovakve sprirale je UVEK recesija koja neminovno vuce na dno, a na kraju i bankrot. Ovo zna i dete iz 4 razreda osnovne skole, ali izgleda da ovo niti ce ikada biti jasno premijeru niti resornom ministru.
Naravno da premijer i ministri ovo sve znaju i uopste ih se ne tice. Kao sto je autor teksta naglasio, ovo ce da resava sledeca vlada ili sledeca generacija. Do tada su njihova egzistencijalna pitanja proslost, potomci imaju svetlu buducnost, ostali neka se pitaju za koga su glasali…