Улога полиције у нападу на Мирославу Миленовић

Мирослава Миленовић је на питање да ли би прихватила ако би јој министар полиције, после напада на њу, понудио заштиту одговорила да би прво „морала да види слике оних који би је обезбеђивали“.

-Ако бих препознала оне који су ме пратили, сигурно не бих – рекла је чланица Савета за борбу против корупције, која је нападнута 22. новембра у улазу уграде у којој живи.

У свим медијима је након напада на једну од најхрабријих истраживача корупције постављано питање зашто није одмах отишла у полицију да напад пријави. Питање је спиновано да би се замаглила суштина о угрожености бораца против корупције. Прочитајте и погледајте интервју у емисији „Прави угао“ на РТВ Војводине који до детаља открива шта је претходило нападу:

-Апсолутно није тачно да сам одбила сарадњу са полицијом и тужилаштвом после напада. Са полицијском инспекторком која је надлежна за инцидент разговарала сам и у недељу и обавила једносатни разговор јуче у просторијама Савета за борбу против корупције. Проблем је настао око формалности, да ли сам ја отишла у 29. новембар и пријавила. Тачно је да нисам отишла у суботу јер сам пријавила још 4. септембра тужиоцу за организовани криминал. Од тада до дана напада, и поред неколико мојих позива и упозорења и молби, ништа није урађено.

Још средином августа сам приметила да ме неко прати, али чинило ми се да мало преувеличавам, да то није то и просто сам мислила да сам можда упала у неку врсту параноје, нарочито после напада на Ивана Нинића, младог човека са којим врло блиско сарађујем и радим. Те вечери кад је пребијен Иван Нинић, мислила сам да сам избегла крађу ташне јер сам приметила да ме прати једна особа, којој се касније придружила и друга, која је врло полако колима, са моје друге стране, фактички покушавала да ми загради пут. О свему томе сам обавестила криминалистичку полицију, ишла сам са инспектором од места где ме је сачекао тај млади човек, описала како је био обучен, где смо прешли улицу, где су се прикључила кола, кад је наишао џип жандармерије за који сам у том тренутку мислила да ме је спасио да ми буде украдена ташна. 2-3. септембра радила сам обуку у Агенцији за борбу против корупције. После једног тог тренинга са пријатељима из Агенције отишла сам на кафу у Хотел Москва. Они су приметили да ме једна особа прати и тада смо се раздвојили и покушали једну врсту теста. Имали смо трчање кроз Призренску улицу. Имена то двоје људи дала сам полицији. До данас они нису саслушани.

Они би највише волели да сам у суботу пријавила напад и да почнемо од њега и да заборавимо тај 4. септембар, да они свој посао нису урадили и да ме нису безбедносно добро обрадили. Зато је на делу замена теза.

У полицији не верујем онима који склањају предмете у фиоке и не дају другима да раде. Не могу да учествујем у уношењу политике у све то. Нисам политичар и не бавим се политиком, мене то не занима. Полиција се гуши у аферама које је произвела политика. 24 предмета које је радила Верица Бараћ до данас нису завршени, 2012. године је било нових 20 предмета, ни један није започет. Да ли је расветљено пребијање професора Илије Вујачића, шта је са пребијањем Ивана Нинића? Институције не раде и моје је мишљење да су угушене у аферама.

Премјер је рекао да су завршене 24 спорне приватизације. Он је лоше обавештен и мислим да би требало чешће да се налази са својим Саветом за борбу против корупције.

Зашто деценијама нема промене у понашању власти и елите?

-Све политичке партије су у челичном загрљају економске елите која траје већ преко 25 година, потиче још из Милошевићевог времена, а настала је на инфлацији, пљачки, рату, изношењу наших пара на Кипар. Иначе, не би било логично и нормално. 24 приватизације није произвела ова Влада, али није их решила јер нема довољно снаге да се разрачуна, управо због тог снажног загрљаја.