Uloga policije u napadu na Miroslavu Milenović

Miroslava Milenović je na pitanje da li bi prihvatila ako bi joj ministar policije, posle napada na nju, ponudio zaštitu odgovorila da bi prvo „morala da vidi slike onih koji bi je obezbeđivali“.

-Ako bih prepoznala one koji su me pratili, sigurno ne bih – rekla je članica Saveta za borbu protiv korupcije, koja je napadnuta 22. novembra u ulazu ugrade u kojoj živi.

U svim medijima je nakon napada na jednu od najhrabrijih istraživača korupcije postavljano pitanje zašto nije odmah otišla u policiju da napad prijavi. Pitanje je spinovano da bi se zamaglila suština o ugroženosti boraca protiv korupcije. Pročitajte i pogledajte intervju u emisiji „Pravi ugao“ na RTV Vojvodine koji do detalja otkriva šta je prethodilo napadu:

-Apsolutno nije tačno da sam odbila saradnju sa policijom i tužilaštvom posle napada. Sa policijskom inspektorkom koja je nadležna za incident razgovarala sam i u nedelju i obavila jednosatni razgovor juče u prostorijama Saveta za borbu protiv korupcije. Problem je nastao oko formalnosti, da li sam ja otišla u 29. novembar i prijavila. Tačno je da nisam otišla u subotu jer sam prijavila još 4. septembra tužiocu za organizovani kriminal. Od tada do dana napada, i pored nekoliko mojih poziva i upozorenja i molbi, ništa nije urađeno.

Još sredinom avgusta sam primetila da me neko prati, ali činilo mi se da malo preuveličavam, da to nije to i prosto sam mislila da sam možda upala u neku vrstu paranoje, naročito posle napada na Ivana Ninića, mladog čoveka sa kojim vrlo blisko sarađujem i radim. Te večeri kad je prebijen Ivan Ninić, mislila sam da sam izbegla krađu tašne jer sam primetila da me prati jedna osoba, kojoj se kasnije pridružila i druga, koja je vrlo polako kolima, sa moje druge strane, faktički pokušavala da mi zagradi put. O svemu tome sam obavestila kriminalističku policiju, išla sam sa inspektorom od mesta gde me je sačekao taj mladi čovek, opisala kako je bio obučen, gde smo prešli ulicu, gde su se priključila kola, kad je naišao džip žandarmerije za koji sam u tom trenutku mislila da me je spasio da mi bude ukradena tašna. 2-3. septembra radila sam obuku u Agenciji za borbu protiv korupcije. Posle jednog tog treninga sa prijateljima iz Agencije otišla sam na kafu u Hotel Moskva. Oni su primetili da me jedna osoba prati i tada smo se razdvojili i pokušali jednu vrstu testa. Imali smo trčanje kroz Prizrensku ulicu. Imena to dvoje ljudi dala sam policiji. Do danas oni nisu saslušani.

Oni bi najviše voleli da sam u subotu prijavila napad i da počnemo od njega i da zaboravimo taj 4. septembar, da oni svoj posao nisu uradili i da me nisu bezbednosno dobro obradili. Zato je na delu zamena teza.

U policiji ne verujem onima koji sklanjaju predmete u fioke i ne daju drugima da rade. Ne mogu da učestvujem u unošenju politike u sve to. Nisam političar i ne bavim se politikom, mene to ne zanima. Policija se guši u aferama koje je proizvela politika. 24 predmeta koje je radila Verica Barać do danas nisu završeni, 2012. godine je bilo novih 20 predmeta, ni jedan nije započet. Da li je rasvetljeno prebijanje profesora Ilije Vujačića, šta je sa prebijanjem Ivana Ninića? Institucije ne rade i moje je mišljenje da su ugušene u aferama.

Premjer je rekao da su završene 24 sporne privatizacije. On je loše obavešten i mislim da bi trebalo češće da se nalazi sa svojim Savetom za borbu protiv korupcije.

Zašto decenijama nema promene u ponašanju vlasti i elite?

-Sve političke partije su u čeličnom zagrljaju ekonomske elite koja traje već preko 25 godina, potiče još iz Miloševićevog vremena, a nastala je na inflaciji, pljački, ratu, iznošenju naših para na Kipar. Inače, ne bi bilo logično i normalno. 24 privatizacije nije proizvela ova Vlada, ali nije ih rešila jer nema dovoljno snage da se razračuna, upravo zbog tog snažnog zagrljaja.