“Voda je život” – s pravom se kaže. Međutim, kvalitet vode za piće ima direktni uticaj na zdravlje stanovništva.
Kvalitet vode za piće u Vojvodini, generalno je, nezadovoljavajući. Za potrebe vodosnabdevanja stanovništva koriste se isključivo podžemne vode koje se zahvataju bušenim bunarima. Na osnovu podataka koji su obrađeni u okviru Vodoprivredne osnove Srbije (VOS), u Vojvodini 21 vodovodni sistem ne zadovoljava postojeće standarde. To su: Subotica, Zrenjanin, Novi Bečej, Žitište, Kanjiža, Opovo, Alibunar, Kovin, Sombor, Apatin, Odžaci, Kula, Srbobran, Bač, Bačka Palanka, Bački Petrovac, Žabalj, Temerin, Beočin, Šid i Stara Pazova. Najčešći uzroci neispravnosti su povećan sadržaj gvožđa, boja, mutnoća, utrošak KMnO4, kao jedan od indikatora povećanog sadržaja organskih materija, i amonijum jon. U pojedinim regionima konstatuje se povećana mineralizacija, arsen i natrijum. Najčešći uzroci mikrobiološke neispravnosti su Escherichia coli i koliformne bakterije kao indikator fekalnog zagađenja. Pod najvišim rizikom od infekcije su bebe i deca, osobe s oštećenim imunim sistemom, bolesnici i stara lica. Escherichia coli može da izazove infekcije žučne kese i žučnih puteva, upalu slepog creva, potrbušnice, gnojne upale kože i rana, a s mesta primarne lokalizacije mogu prodreti u krv i izazvati sepsu.
U zavisnosti od okruga procenat neispravne vode za piće koja se distribuira stanovništvu je veoma visok. On je od 77 do 100 procenata posmatrajući fizičko-hemijske karakteristike i od 8 do 33 procenata za mikrobiološke parametre. U najlošijoj situaciji su područje severne Bačke, severnog i srednjeg Banata. Kvalitet voda koje se zahvataju za vodosnabdevanje Srema je znatno bolji, u odnosu na Banat i Bačku. Zbog povišene koncentracije arsena, postoji zabrana upotrebe vode u opštini Temerin, u gradu Zrenjaninu i nekim mestima u opštini Odžaci (u Zrenjaninu je, na primer, zabrana na snazi još od 2004. godine). Međutim, u drugim mestima gde je takođe detektovan arsen u vodi za piće to nije slučaj. Preko 40% stanovništva u području Bačke i Banata se snabdeva vodom koja sadrži više od 10 μg/l arsena. U većini slučajeva koncentracija arsena u vodi za piće se kreće od 50‐100 μg/l, a u opštinama Zrenjanin i Temerin se koncentracija arsena u vodi za piće kreće od 150‐250 μg/l. Na žalost, većina vodovoda u Vojvodini (sem subotičkog) ne poseduje tehnologije za uklanjanje arsena iz podžemnih voda, te je sadržaj arsena u vodi za piće na većem delu teritorije Vojvodine iznad 10 μg/l koliko je dozvoljeno prema Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće.
Ovo su podaci koji su dostupni manje-više svima. Da li bi u normalno uređenoj državi obični građani trebalo da brinu o ovome ? Ne bi trebalo. O ovome bi trebalo da brine nadležno ministarstvo, i još bitnije – lokalna samouprava i javna komunalna preduzeća koja su zadužena za vodosnabdevanje građana.
Na žalost, u javnim preduzećima na rukovodećim mestima sede partijski postavljeni ljudi. Neretko direktori vodovoda prvi put kroče u isti, kada budu imenovani na tu funkciju. Od takvih ljudi se ne može očekivati da poseduju znanje da reše goruće probleme, niti da imaju bilo kakvu viziju za delovanje u budućnosti. Glavni “posao” ovih ljudi je da namire partijsku mašineriju koja ih je na to mesto i dovela. Izmišljaju se radna mesta na koja se guraju ljudi sa završenim “fakultetima” po mesnim zajednicama. “Stručnjaci” se ubacuju kumovsko-rodbinsko-partijskim vezama, broj “radnika” daleko prevazilazi potrebe. Na to se troše pare poreskih obveznika, dok se na rešavanje problema kvaliteta vode troši nesrazmerno manje.
Na primer u Rumi, u mestu u kojem živim, za vreme dok se izmenjalo desetak direktorskih garnitura, napravljen je samo jedan novi vodozahvatni objekat (bunar) u fabrici za preradu vode. Bunari, kao i svi tehnički objekti, imaju svoj rok trajanja i moraju se vremenom praviti novi i uvoditi u mrežu. Da situacija bude još gora, taj jedini nov bunar je uništen nestručnim rukovanjem tamošnjih zaposlenih. Šteta po preduzeće koja je nastala je oko 17 miliona dinara. Ovo je direktna šteta po poreske obveznike za koju niko nije odgovarao.
Inače, iako postoji fabrika za preradu vode, voda iz većine bunara se direktno upumpava u vodovodnu mrežu. Ako neki bunar nije bio u funkciji određeno vreme, u njegovom pripovršinskom delu se stvaraju bakterije, koje se pre puštanja u pogon moraju neutralizovati. Kod nas se to uopšte ne radi, nego se takva voda direktno isporučuje građanima. To je loša praksa koja pokazuje potpuno neznanje i javašluk odgovornih.
Slična je situacija u celoj Vojvodini. Ono što treba raditi je da se sredstva prestanu bacati na partijsko-rodbinsku ekipu i burazerske nameštene ugovore. Taj novac je nužno nameniti za izgradnju novih vodozahvatnih objekata (bunara), unapređenje i renoviranje distributivne mreže koje će poboljšati mikrobiološki kvalitet vode, takođe uvesti tehnologije prerade vode koje će je dovesti do zahtevanog kvaliteta prema Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće. U tom smislu svakako prioritet treba da imaju ona područja koja su ugrožena povećanim koncentracijama toksičnih materija kao što je arsen (srednji Banat i severna Bačka). Zabrinjavajuće je i to da više od 70 naselja u Vojvodini uopšte nema vodovode i da se u svega nekoliko mesta voda prerađuje pre nego što se uputi potrošačima.
Na žalost, kao i za sve stvari u našem društvu, i u ovu problematiku politika i partokratija je duboko umešala svoje prste. Ukoliko se nastavi sa dosadašnjom praksom, neće biti moguće održati ni sadašnju situaciju koja je loša, nego će se kliziti ka još većem problemu.
Boris Šikić
diplomirani inženjer geologije
koordinator Pokreta “Dosta je bilo” za Rumu
Sta je sa ljudima u celoj Srbiji i decom koja su primorana na individualne bunare kod njih nema cak ni kontrole ispravnosti vode prepusteni su sami sebi i sreci?Stupio je na snagu zakon o zastiti stanovnistva od zaraznih bolesti a niko nije nadlezan za kontrolu vode u bunarima?Sta su ti gradjani i deca koja zive na selima gradjani drugog reda?
Od 1975.godine do sada u Zrenjaninu, a potom, i drugim naseljima u AP Vojvodini permanentno se ’traži rešenje’ za prečišćavanje podzemne vodi i obezbeđenje higijenski ispravne vode za piće. U periodu od 41.godine na ovom problemu radile su i rade brojne međunarodne kompanije i neke domaće institucije. Nažalost svi dosadašnji pokušaji nisu rešili ovaj problem. Kad će?! Svaki iole edukovan inženjer tehnologije zna da se na pilot modelu, a to je bilo glavno oruđe za nalaženje navedenog rešenja mora znati da se na pilot modelu ne traži, već dokazuje efikasnost rešenja i izbor optimalne varijante. Sve vreme se, unapred, znalo da se sa takvim radom ne može ’naći’ traženo rešenje. Još 1998.godine Komisija za ocenu programa istraživanja, traženja ’rešenja’ za prečišćavanje podzemnih voda na pilot modelu, u Kikindi zaključili da se tim postupkom ne može doći do traženog rešenja. ’Istraživanja’ su realizovana a rešenje nije dobijeno. Isti tip istraživanja se, nešto kasnije, se nastavljaju u Zrenjaninu. Naravno opet bez traženog rezultata. Trenutno se i u Zrenjaninu i u Kikindi vrše novi, stari, pokušaji!
’Dosta je bilo’! Nije dosta. Gospoda u APV ne znaju šta je dosta. Ovo je prevršilo sve. U praksi vodosnabdevanje na ovoj Planeti nema ovakvog primera.
Podzemne vode druge izdani koja služi za snabdevanje vodom za piće su, prema rezultatima istraživanje eksperata iz Instituta u Karlsrueu, bez antropogenih zagađenja. Ovaj podatak je od velikog značaja budući da se posle uklanjanja prirodnih zagađenja: prirodne organske materije, arsen, amonijak, natrijum, fosfati i sl., obezbeđuje higijenski ispravna voda za piće.
Rešenje ovog problema u APV moralo je biti davno rešeno. Odgovorni za to: lokalne samouprave, ’stručni kadrovi’ i dr. nisu to hteli. Iako su inspektori donosili zabrane korišćenja vode sa visokim sadržajima arsena i drugih nepoželjnih sadržaja sve to se ignorisalo. Nestručno i neodgovorno ’traženje rešenja’ na pilot modelima imalo je za posledicu visok zdravstveni rizik, mortalitet od malignih bolesti. Povišene do enormnih koncentracija arsena, i preko 20 puta veće od maksimalno dopuštenih sadržaja u vodi za piće, u dugom vremenskom periodu ostavile su teške posledice.
Neverovatno je da je nemačka KfW banka je za vodosnabdevanje u Srbiji izdvojila 78 miliona evra, a da pri tom nije rešen ni jedan najteži slučaj u APV. Sa ovim sredstvima mogli su se rešiti brojni najteži problemi (sadržaj As > 0.050 mg/L) vode za piće u Bačkoj i Banatu.
Svi dosadašnji organi vlasti, ali i opozicija, do sada su ignorisali ovaj akutni problam u APV. Sa ovim izborima G. Radulović se kandiduje sa sloganom ’dosta je bilo’. Možda se i ovaj akutni problem jednom valjano reši?!