“Људи се напретку не противе због тога што га мрзе, већ због тога што воле инерцију.”
Елберт Хубард
“Зашто опрема за физичко мора бити црно-бела?” питам наставницу физичког након што ми се дете пожалило да га она због неприкладних боја изнова грди.
Прилично збуњена, наставница одговара: “Тако је увек било. Тако је и у школи коју похађају моја деца. Тако је било и у мојој школи, док сам у њу ишла. Тако је било и на мом факултету. Тако је прописано.”
“Да ли сте сигурни да је тако прописано? Верујем да шорц и мајца јесу. Сасвим сам сигурна да би, да није тако, било оних којима би пало на памет да физичко раде у сукњи и фармеркама. Међутим, не могу да верујем да је прописана и боја?”
“Зар Вам није глупо да он једини буде другачије обучен на часу?”
“Престаните да инсистирате на црно-белом свету, па сам сигурна да тај проблем неће имати.”
“Али, нико се никад није жалио сем Вас.”
“А да ли је критеријум за оцену валидности жалби њихов квантитет или квалитет? Реците Ви мени, хоће ли униформност опреме за физичко од деце направити врхунске спортисте, а шареноликост умањити шансе да искажу свој спортски потенцијал?”
Објашњавам јој и да дете и ја не успевамо да испрљамо довољно веша да би то оправдало укључивање машине сваки други дан, а полу-празну машину намеру немам да укључујем. Нити имам намеру да му купујем 6 пари црно-беле опреме коју ће за само шест месеци прерасти, те ћу морати да купујем нових шест пари.
“Па”, опсети се она спасоносног решења које ми може понудити, “проперите мало на руке.”
Црно-бела опрема за физичко савршено илуструје суштину проблема нашег образовног система: (уни)форма испред суштине. И инерција – та бескрајна тромост која се манифестује као противљење тела да промени стање свог кретања, како то дефинише Први Њутнов закон.
Наше се школство заглавило негде на средини прошлог века. Тврдоглаво одбија да промени било шта у приступу образовању деце, упркос чињеници да се све око њега променило до непрепознатљивости. За проблеме 21. века, од којих пате сви они који од тог школства зависе (подједнако и ученици и наставници и родитељи), надлежно Министарство просвете упорно нуди решења 20. века, тачније: пропира нас све помало на руке.
Деца у школи не уче.
Деца у школи слушају предавања и бивају тестирана. Уче код куће, с родитељима или плаћеним професорима, ређе сама. Школа, у ствари, служи да се деци (а посредно и родитељима) приопшти шта код куће треба да науче, као и да се тај својеврсни “home-schooling” оцени. Да ли сте икад добили цедуљу од учитељице или наставника с напоменом типа: “Научите дете да чита”, или “Дете не зна глаголе, научите га.” Ја јесам, и поуздано знам да нисам једина.
Резултат?
Фрустрирани родитељи (који морају да утроше време, живце и/или новац за, иначе, “бесплатно” школовање свог детета), фрустрирана деца (којима се живот своди или на боравак у школи или на учење ван школе) и фрустрирани наставници (који не успевају да се изборе ни с фрустрираном децом ни с фрустрираним родитељима).
А зашто деца не уче у школи, него се од њих очекује да уче код куће?
Зато што је тако одувек било.
У том фантастичном “такању” онога што је одувек било, међутим, губи се из вида чињеница да је књига некада била једино средство учења и примарни извор информација, а досада – доминантан покретачки механизам дечијих активности.
То више није тако.
Ми смо, као деца, патили од вишка времена у коме је требало убити досаду. Наша деца пате од мањка времена да ураде, доживе, упију, науче све што их из окружења мами. Нису се променила деца, него свет у коме одрастају. И ми бисмо више волели компјутер него књиге, да га је којим случајем било.
Носталгија коју моја генерација – садашњи родитељи и наставници – осећа према тим “старим добрим временима” када је све било успорено скоро до медитативног нивоа, нашој деци не да није јасна, већ их очекивања да се у такве оквире и сама укопе неописиво фрустира.
Данашњи ученици мојој генерацији “загрејане столице” делују опседнути брзином и лаким решењима. Уопште не купују нашу матнру да без муке нема науке. Они природно осећају да то није тачно (као што и није, бар не више), али пошто им ми не нудимо начин да брзо и лако науче шта треба, него их оптерећујемо муком – одлазе у другу крајност. Уместо за учење, своју неподношљиву брзину и лакоћу постојања троше на тражење кривина. Коначно, управо их школа учи да је битно тек задовољити форму. Нема овим брзим генерцијама ничег лакшег него наћи начина да задовоље форму. И нема ничег бржег и лакшег преоптерећеним, преуморним и презапосленим родитељима него подржати децу у изналажењу најлакшег начина да се задовољи тражена форма. Познајете ли родитеље који раде домаће задатке уместо деце и цртају им радове за ликовно пошто јуре поене за средњу школу? Ја их знам. Није их мали број.
И нису они криви. Накарадни школски систем их на то приморава.
У овом новом, врлом свету – који не можемо променити ма колико се упирали – једини начин да осигурамо да свако дете добије подједнаку шансу за успех у животу и дефинитивно савлада основе образовања јесте да ограничимо ОБАВЕЗНО учење на време које деца проводе у школи. Уместо да у њој само слушају предавања и упутства шта треба да науче код куће – и то у ПУНОМ ОБИМУ за све предмете – сва деца морају у самој школи научити ОСНОВЕ из свих предмета. Код куће морају имати времена и простора да самоиницијативно, ничим изазвана и условљена уче оно што их посебно занима, а што школски програм не покрива. Па, ако је то што боље играње фудбала – широка им ливада. Ако је то програмирање уз помоћ туторијала – широк им Јутјуб.
Да би у школи током часова сва деца успела да науче основе из свих неопходних предмета, потебно је десетковати градиво којим их тренутно оптерећујемо. То не значи неопходно смањивање броја лекција. То превасходно значи укрупњавање онога што већ уче, уз избацивање непотребних детаља и дефиниција које ће свеједно детаљније учити касније (уколико се определе да студирају ту област) или које ће моћи по потреби да згуглају (у случају да их професија одведе на неку другу страну, а случајно им баш тај податак из неког разлога затреба). Деца треба да уче концепте, а не дефиниције. Треба им фокус с дрвећа пребацити на шуму.
Деци такође треба омогућити да у оквиру школе, кроз систем изборних предмета, науче више од основа из оних области које их посебно занимају и за које показују афинитет од рођења. А обавезне предмете треба мултидисциплинарно повезати и тако смањити њихов број. Отприлике, као у Финској: матерњи језик и књижевност; математика; енглески језик; природне науке; друштвене науке; уметност; физичка култура. Разврставање на физику, хемију, биологију, историју, географију, други страни језик, ликовно, музичко, техничко – оставити за изборне предмете, чији обавезан број треба дефинисати, али избор оставити деци, сходно личним афинитетима.
Деца не треба да буду хард-дискови који складиште сво знање из свих предмета, као што смо то ми били. Па, не припремамо их за квиз у коме ће бриљирати беспотребним знањем, већ за живот. Децу треба научити како да дођу до информација кад и ако им затребају и како да оцене њихов квалитет и поузданост.
Школа не треба да буде машина за разврставање добрих и лоших ђака, као што је то сада и као што је у наше време била. Школа треба да постане институција која ће свој деци гарантовати ОСНОВНО образовање, без обзира на то колико времена и новца њихови родитељи имају на располагању. Поред тога, школа мора и додатно подстицати усавршавање ученика у оним областима које их посебно занимају и привлаче – уместо што пред сву децу поставља неразумне захтеве да бриљирају из свих предмета. Јер, поени, средња школа…
Овакав приступ је једини лек за болест од које нам школство тренутно пати. То је једини начин да школство ухвати корак с 21. веком у коме смо преплављени информацијама и с носталгијом се сећамо некадашњег осећања досаде.
Школство мора да се прилагоди деци, а не деца школству.
У супротном, фрустрирани родитељи ће и даље у школу слати фрустрирану децу да их тамо подучавају фрустрирани наставници.
А ми ћемо се и даље питати: откуд насиље у школама, откуд родитељски притисак на наставнике, откуд феномен поклањања оцена?
Од пропирања на руке – ето откуд.
Бранка Стаменковић
Ooooodličan tekst.
Bilo bi divno da svako u svojoj ulozi roditelja, nastavnika, građanina ili šta već prestane da se oseća kao ovca i isto to nauči decu.
Хвала Оља. 🙂
Морам да одбраним наставнике, већину њих који раде свој посао у опсегу од коректног до изузетног.
Има један слој средњег менаџмента у просвети који је састављен од “искусних” кадрова. Та инертна тампон зона не пропушта никакве иницијативе из наставе и од наставника (од доле на горе). Те исте наставнике натоваре са таквом бесмисленом бирократијом толико да то наставницима буде бар око 20% радног времена . Програми, портфолији, дневници, тимови, већа, предметни колегијуми, статистике, припреме, такмичења, секције…
Нема ту оног времена који је раније могао да се посвети некој методици и припреми, а деца данас траже бржи приступ. Модерна учила се третирају као музејски експонати из будућности, који служе да би се тај средњи слој са њима сликао пред вишим инстанцама и страним делегацијама. Опште место – играју игрице се на часовима информатике.
Наставници су без употребљиве подршке да било шта мењају. Раде под притиском између наковња и барем 3 чекића у рукама менадџмента, родитеља и ученика. Конобари имају много више слободе и достојанства у раду. Наставник нема ни 10% права који су имали рецимо осамдесетих. Илустрације ради, не може сам ни да смањи оцену из владања, а камоли неку другу меру да спроводе.
Инклузија је уведена без икакве припреме, падобраном су пустили ту децу и сад како се ко снађе, наставнику још једна обавеза и још један чекић притиска.
На родитељским састанцима “жицају” од родитеља које учило, трошкове фотокопирања… неретко све то сами финансирају. Шта се очекује од наставника да буду супермени, да занемаре своју децу, породицу, пријатеље… да сами финансирају школовање наше деце? Прешла се одавно граница изводљивости свих тих обавеза и сада су (по дифолту) криви за све јер су системски у ситуацији да немају времена да се квалитетно баве својим послом. На крају али не најмање важно… а плате смањене.
Супер ми и функционишемо, обзиром на паразите који су у просветном менаџменту.
Борислава, стварно ми је жао ако сам оставила утисак да на било који начин нападам наставнике. То ми није била ни намера ни инспирација за текст. Штавише – наставнике сматрам потпуним херојима нашег образовног система, с обзиром на све што их је снашло – од ненормалних бирократских захтева, преко понижавајуће ниске плате па до очекивања родитеља да они решавају проблеме који ни из авиона нису у њиховој надлежности.
Што се свега осталог што сте написали тиче – самом могу да кажем једно велико: Амин!
Ideja Je dosta uopsteno opisana I apsolutno bez pozitivnog aspekta. Ja ne mogu da prihvatim “crno beli dres” serviran ovim tekstom. Slazem Se da postoje mnogi aspekti naseg obrazobnog sistema koje treba korigovati I poboljsati, posebno tehnolosku opremljenost skola I njihov materijalni polozaj. Nacin ocenjivanja dece Je zreo za promenu
Tekst je generalno OK, ali kao član pokreta Restart i profesor fizičkog moram da se osvrnem na onaj početni deo u vezi sa mojom strukom. Unapred naglašavam da je isključivi cilj ovog mog odgovora bolje razumevanje rada profesora fizičkog u školama.
Nisam pristalica nekog preteranog formalizma, a smatram da i veći deo mojih kolega deli to mišljenje. Obavezni crni ili crveni šortsevi su po mom mišljenju nepotrebni, ali bele majice bi morale da budu obavezne, iz prostog razloga što su najlakše za održavanje (peru se sa ostalim vešom, tj. mogu da se “otkuvaju”, zar ne?). Tako to i obrazložim deci na uvodnom času, “možda vi i više volite neke šarenije varijante, ali vaše majke su te koje za vama peru i peglaju”.
Sve ovo prethodno navedeno ipak ne smatram preterano bitnim, ali na kasniji tok razgovora sa nastavnicom imam ozbiljnije zamerke. Pitanje “hoće li uniformnost opreme za fizičko od dece napraviti vrhunske sportiste?” uopšte nije na mestu. Mi na časovima fizičkog i ne pokušavamo da od dece stvaramo vrhunske sportiste, iz prostog razloga što je vrhunski sport u većini slučajeva prilično nezdrav, a cilj časova fizičkog vaspitanja upravo je suprotan, očuvanje zdravlja i pravilan telesni razvoj učenika kroz raznorazne kretne aktivnosti UMERENOG intenziteta. Ova naglašena reč je ključna razlika između nastave fizičkog i vrhunskog sporta. Mi se, drugim rečima, trudimo da učenici odrastaju srećni i zdravi, a ne interesuje nas previše da li će i kada da zgrću milione u stranim valutama zabavljajući široke narodne mase.
Što se tiče opaske nastavnice “pa, properite malo na ruke”, iskreno se nadam da je izmišljena, ali pozivam Vas, kao autorku jednog veoma dobrog komentara stanja u našoj prosveti, da se zapitate koja je svrha takvog završetka uvodnog teksta? Omalovažavanje profesora fizičkog vaspitanja? Misljenja sam da je taj citat, bez obzira na verodostojnost, suvišan.
Još jednom naglašavam da je tekst u celini odličan, samo hrabro ka ukidanju parazitskog sistema koji guši sve normalne ljude ovde. Pozdrav od profesora fizičkog iz Kragujevca.
Pa Petre, onda treba valjda dozvoliti majkama da odluče šta im je lakše da peru? 🙂 Ako su boje uniforme za fizičko samo zbog majki bitne.
Inače, ovaj crno-beli svet inercije se očito proteže svuda, od sale za fizičko do šaltera u sudu. Topla preporuka svima da pogledaju klip o “Zakonu o fotokopiranju” koji ne dozvoljava fotokopije u boji, by Žarko Ptiček 🙂 https://www.youtube.com/watch?v=fU1ErmJkFfg
Petre, zahvaljujem Vam na komentaru. Anegdota je verodostojna od reči do reči. Usvajam vašu sugestiju da nije morala do kraja biti ispričana. Nisam razmišljala na način na koji Vi razmišljate, verovatno zato što i sama nisam prosvetni radnik. Iskreno mi je žao ako to na bilo koji način povredi nastavnicu fizičkog, pošto mi to nije bila namera. Namera mi je bila da tu anegdotu iskoristim kao metaforu.
Što se tiče bele majce, opet ne razumem. Vi perete beli veš na 100 stepeni? Ja ga perem na 60, baš kao i šareni pamučni veš. Nije mi jasno o kakvom se “otkuvavanju” stalno priča (ne samo Vi ovde, nego i po Fejsbuku s nastavnicima razgovaram).
Napravio sam sociološki eksperiment, snimio YT video o očiglednim dokazima da je Zemlja ravna. Video nigde nisam reklamirao, broj pretplatnika 0. Samo sam pustio da stvar ide sama od sebe. već 60 ljudi je gledalo filmić o tome da Zemlja nije ravna (3 dnevno). I dobio sam nekoliko uvredljivih komentara jer sam u teškoj zabludi da je Zemlja loptasta?!
Kako je moguće da čovek prođe 12 godina školovanja, geografije, geometrije, fizike… I može da poveruje u to da je Zemlja ravna. I da to zastupa sa nestvarnom strašću? Pitate se ko glasa za…. Pa bre, postoje ljudi u Srbiji koji misle da je Zemlja ravna! Nemaju logiku, nemaju argument, jednostavno veruju u to da je ravna! Zemlja je ravna, vi živite super, Kosovo je Srbija, državni udar samo što nije…
I posle pokušavamo da menjamo nešto u Srbiji koristeći logiku, a treba da nas prate ljudi koji logiku ne priznaju.
Ja bih na ovo sve rekao POBRKALA LONČIĆE … Zašto? Neka Nepisana pravila postoje i Poštuju se … Zamislite da neki Spotrski TIM izađe na teren u DRESOVAIMA RAZLIČITIH boja !! … Pa ni oni sami ne bi znali ko je “njihov” a ko je “protivnički” igrač … A tek gledaoci.
“proprati malo na ruke” … Zašto da ne !!! .. Ako ste tolika Gospoda da ne možete jedan šorc i majicu oprati za 3-4min, onda i TREBA da kupite 6 Pari istih.
Šta bi sa nekadašnjim ŠKOLSKIM Uniformama ?? … Pojedine škole ih vraćaju i mnogi se slažu da bi ih trebalo definitivno vratiti. Verovatno bii set i tu našli neke Zamerke …
A za ostatak teksta koji očito “puca” na prosvetne radnike, evo malo Copy >> Paste … lagano štivo
Sjajan tekst o prosvetnim radnicima!
Ovo je sa nekakvog foruma gdje su očito forumaši omalovažavali rad učitelja pa je učitelj dao svoj odgovor. 🙂
“Ajde ovako: Svatko tko misli da je nastavnični posao lagan, neka isproba sljedeću vežbicu.
Uzmi vremena danas i sroči 5 govora, od kojih svaki treba ispuniti 45 minuta, o bilo čemu, u šta se ti licno dobro razumiješ. Pri tome uzmi
u obzir da svoju publiku moraš zainteresovati i motivirati na pažnju, slušanje, razumevanje i usvajanje tog svog govora. Naravno trebaš smisliti i nekoliko zanimljivih zadataka i aktivnosti koje će tvoju publiku potaknuti na sudelovanje i interakciju.
Sutra ustani, pristojno se obuci i vozi po gradu 30 minuta do sat vremena, vrati se kući, upali televizor i pojačaj ga. Stani pred taj televizor i u 45 minuta ispričaj taj svoj govor i sve što si pripremio/la tako da govoriš glasnije od televizora. S vremenom postepeno pojačavaj televizor (jer učenička pažnja opada i postaju pričljiviji i nezainteresovaniji) te i dalje govori glasnije od televizora. Usput naravno moraš pratiti sve što se na ekranu odvija i program koji gledaš. Kad god netko od ukućana prođe, ti odgovori suvislo na sva njegova pitanja i udovolji svim njegovim zahtjevima.
Naravno, nemoj zaboraviti cijelo to vrijeme biti ugodan i smiren te imati osmjeh na licu kako bi pridonio boljoj atmosferi u prostoriji.
Nakon 45 minuta, uzmi pauzu od 5 minuta, ali tada jako pojačaj televizor, kako bi se dočarao odmor u školi. Po mogućnosti, neka tvoje dete nekoliko puta protrči pored tebe ili se potuče s bratom ili sestrom. Ti tada smireno i vješto reši tu situaciju, tako da svi budu zadovoljni.
Zatim vrati televizor na početnu postavku (svejedno glasnije od uobičajene), uzmi svoj drugi pripremljeni govor, zadatke i aktivnosti i ponovi sve u idućih 45 minuta. Opet isti odmor od 5 minuta pa ponovno sve ispočetka, 45 minuta. To radi tako 5 puta zaredom.
Onda pozovi kod sebe komsinicu, s kojom imaš neki problem i provedi 45 minuta s njom, smireno i uljudno rešavajući taj problem, objašnjavajući kako i zašto je do njega došlo i predloži kako ga efikasno rešiti.
Kada završiš opet sedni u auto i vozi se po gradu 30 minuta do sat vremena. Vrati se kući, malo se odmori (pitam se, hoćeš li upaliti televizor ili imati snage igrati se sa svojom djecom), zatim sjedni i pripremi 5 novih govora za sutra.
Ponovi ovu vježbu 5 dana zaredom pa mi se javi i reci da li još uvijek veruješ da je naš posao lagan.
Eto, to ti je profesorski radna nedelja, bez papirologije, dežurstava, pisanja godišnjih, mjesečnih i operativnih planova, razredništva, planiranja i sveg ostalog. Samo radna nedelja!
Nepisana pravila su podložna tumačenju i nije ih obavezno poštovati. Vrlo često je reč o “običajnom pravu”. I krvna osveta je običajno pravo.
Školske uniforme su glupost. Uniforme su za vojsku, ne za školu.
Što se ostatka Vašeg komentara tiče (a koji sam odavno već videla na društvenim mrežama) – tu imamo opis POSLEDICE problema našeg školskog sistema, a ne njihovih uzroka, kao što to Vi predstavljate.
Ucenik sam gimnazije i mogu vam reci da je uglavnom sve tacno sto se tice skolskog sistema. Jos dok sam bio u osnovnoj skoli profesori su me terali da nosim crni sorts i belu majicu. Obrazlozenje jednostavno nisu imali jer je to eto tako oduvek. I jos jedna stvar, ovo gradivo koje ucimo je uglavnom preobimno, ali ni to nije glavni problem. Problem je to sto vecina nastavnika od nas zahteva da to nabubamo, ili drugim recima, naucimo napamet. Na kontrolnom iz geografije sam jednu rec izostavio iz definicije koju sam pokusao da razumem i svojim recima objasnim i oduzeto mi je pola boda. Nastavnici uglavnom traze od nas pune definicije koje cemo zaboraviti koliko sledece nedelje, a kada smo ih pitali zbog cega ucimo ovoliko bespotrebnog gradiva, rekli su nam: “Ko ste vi da se bunite, mi predajemo to tako vec 25 godina, ako vam smeta ispisite se, nije ovo obavezna skola” itd. Ima i izuzetaka, ali to su uglavnom profesori sa 6, 7 godina radnog staza ili tek stigli sa fakulteta, koji su malo slobodnijih shvatanja i imaju neke svoje principe.
Pa,moram da odgovorim roditeljima koji nisu naucili i ne mogu da shvatepotrebu te bele majice (koja nije nastavnicki hir)
Jedna pamucna majica bele boje se prvo naj lakse opere.Ona sluzi detetu da upije znoj,da bude presvucena posle casa jer ce mokra na detetu izazvati prehladu(pogotovu ako dete treba kroz hodnik da stigne do ucionice a skole vise nisu ni tople).
Ona(majica)treba da bude nesto sto ce zadrzati prljavstinu da ne dodje u kontakt koza sa podlogom(jer je nekada sala ako je ima nedovoljno cista)
Ona(majica)treba da bude kao i ostatak opreme, posebno spakovana posle casova,kako bi prljavstina bila spakovana, odvojena od ostatka knjiga i uzine.
Ona(majica,sorts,carape i patike)treba da je oprana za sledeci cas.
Ona(majica)ne treba da sluzi za spavanje u njoj do sledeceg casa i ponovo u njoj biti na sledecem casu.
Treba biti sa grupom dece od ulaska u svlacionicu,na casu fizickog pa sve do odlaska dece na nastavu koja se odvija u ucionici i videti ulazak dece i njihove navike u toaletu,gazenje sa istim patikama svuda pa shvatiti jos mnogo toga ovde ne nabrojanog.
Mnogim roditeljima nije jasno,koliko smrdi u pravom smislu smrdi kada se stoji ispred svlacionice.Valjda to govori zbog cega je ta bela majca i ostala oprema bitna za cas TOG NEKOG FIZICKOG VASPITANJA.
Imala bi jos mnogo toga da napisem o ONOJ. MAJICI ali ce jedna trecina roditelja (i brojkama i slovima trecina) cija su deca uredna biti ogorcena sto ovo cita.
Stanje o kome pisem pratim 30 god.i podrske nije bilo ni od roditelja ni od velikog broja kolega.
A sta reci o tome da treba drzati ucenika koji ce dezurati pored sapuna jer se u toku jednog dana tri sapuna,iz srpskog INATA ubace u WC solju.Mislim da sam mnogo rekla.
Sve to sam gledala 30 godina dok sam sluzbovala i borila se sa roditeljima,decom ;bila pozivana na roditeljske sastanke kao strog profesor nastavnik u skoli.Ali osecam zadovoljstvo da sam makar malo pomogla.
Dok god se ne bude slusala struka u bilo kojoj oblasti naseg zivota zdravija nam nece biti.
Lepa analiza, možda malo preoštra na kraju, ali svakako vrlo korisna. Međuetim, uporno ponavljanje “majce” i u tekstu i u odgovorima na kometare jako “bode oči” – kaže se i piše:”majica”. Draga Branka, ako želite da tekst o stanju u prosveti bude krajnje ozbiljno shvaćen od strane ljudi koji u njoj rade, trebalo bi da bude bez tako ozbiljne greške.
Ja sam mislio da je pokret “Dosta je bilo”, ozbiljan pokret.
Mnogo lijepih ideja u tekstu, obrazovni sistem se moze i treba unaprijediti. Ne mislim da postoji brzo i lako ucenje. Za vrhunske rezultate neophodna je velika kolicina rada i discipline. Ne mislim da je to drugacije u bogatim evropskim drzavama.
Dodao bih samo mali komentar za tu opremu i zasto bas svi da imaju istu opremu.
Iz prosto “fizickog” razloga – prepoznavanje na otvorenom terenu. Ako pogledate skolske terene sirom Srbije, vecina njih su otvorena tj bez ograde oko njih i povezana su sa skolskim dvoristem. I uvek, od kad sam i ja isao u skolu, na teren i u dvoriste su dolazili djaci da se igraju ili jednostavno druze, tokom svojih casova ili pre/posle svoje smene. I sad zamislite profesora fizickog koji pored drzanja casa treba da vodi racuna o deci na casu (da ne izlete na put po loptu, da se ne povrede itd) a u tom dvoristu/oko terena se nalazi jos 20-30 dece u, normalno, sarenom odelu. Iz drugog razloga, jednobojna oprema je jos koristila za raspoznavanje timova tokom npr igranja fudbala/kosarke/itd, gde skole uglavnom imaju markere za jedan tim. Mozda zvuci glupo, ali uniforma (oprema) se koristi i da se kod dece probudi osecaj timskog duha. Ne samo u sportu i vojsci, firme, udruzenja pa cak i politicari u kampanjama koriste istu “opremu” da simbolizuju tim.