“Ljudi se napretku ne protive zbog toga što ga mrze, već zbog toga što vole inerciju.”
Elbert Hubard
“Zašto oprema za fizičko mora biti crno-bela?” pitam nastavnicu fizičkog nakon što mi se dete požalilo da ga ona zbog neprikladnih boja iznova grdi.
Prilično zbunjena, nastavnica odgovara: “Tako je uvek bilo. Tako je i u školi koju pohađaju moja deca. Tako je bilo i u mojoj školi, dok sam u nju išla. Tako je bilo i na mom fakultetu. Tako je propisano.”
“Da li ste sigurni da je tako propisano? Verujem da šorc i majca jesu. Sasvim sam sigurna da bi, da nije tako, bilo onih kojima bi palo na pamet da fizičko rade u suknji i farmerkama. Međutim, ne mogu da verujem da je propisana i boja?”
“Zar Vam nije glupo da on jedini bude drugačije obučen na času?”
“Prestanite da insistirate na crno-belom svetu, pa sam sigurna da taj problem neće imati.”
“Ali, niko se nikad nije žalio sem Vas.”
“A da li je kriterijum za ocenu validnosti žalbi njihov kvantitet ili kvalitet? Recite Vi meni, hoće li uniformnost opreme za fizičko od dece napraviti vrhunske sportiste, a šarenolikost umanjiti šanse da iskažu svoj sportski potencijal?”
Objašnjavam joj i da dete i ja ne uspevamo da isprljamo dovoljno veša da bi to opravdalo uključivanje mašine svaki drugi dan, a polu-praznu mašinu nameru nemam da uključujem. Niti imam nameru da mu kupujem 6 pari crno-bele opreme koju će za samo šest meseci prerasti, te ću morati da kupujem novih šest pari.
“Pa”, opseti se ona spasonosnog rešenja koje mi može ponuditi, “properite malo na ruke.”
Crno-bela oprema za fizičko savršeno ilustruje suštinu problema našeg obrazovnog sistema: (uni)forma ispred suštine. I inercija – ta beskrajna tromost koja se manifestuje kao protivljenje tela da promeni stanje svog kretanja, kako to definiše Prvi Njutnov zakon.
Naše se školstvo zaglavilo negde na sredini prošlog veka. Tvrdoglavo odbija da promeni bilo šta u pristupu obrazovanju dece, uprkos činjenici da se sve oko njega promenilo do neprepoznatljivosti. Za probleme 21. veka, od kojih pate svi oni koji od tog školstva zavise (podjednako i učenici i nastavnici i roditelji), nadležno Ministarstvo prosvete uporno nudi rešenja 20. veka, tačnije: propira nas sve pomalo na ruke.
Deca u školi ne uče.
Deca u školi slušaju predavanja i bivaju testirana. Uče kod kuće, s roditeljima ili plaćenim profesorima, ređe sama. Škola, u stvari, služi da se deci (a posredno i roditeljima) priopšti šta kod kuće treba da nauče, kao i da se taj svojevrsni “home-schooling” oceni. Da li ste ikad dobili cedulju od učiteljice ili nastavnika s napomenom tipa: “Naučite dete da čita”, ili “Dete ne zna glagole, naučite ga.” Ja jesam, i pouzdano znam da nisam jedina.
Rezultat?
Frustrirani roditelji (koji moraju da utroše vreme, živce i/ili novac za, inače, “besplatno” školovanje svog deteta), frustrirana deca (kojima se život svodi ili na boravak u školi ili na učenje van škole) i frustrirani nastavnici (koji ne uspevaju da se izbore ni s frustriranom decom ni s frustriranim roditeljima).
A zašto deca ne uče u školi, nego se od njih očekuje da uče kod kuće?
Zato što je tako oduvek bilo.
U tom fantastičnom “takanju” onoga što je oduvek bilo, međutim, gubi se iz vida činjenica da je knjiga nekada bila jedino sredstvo učenja i primarni izvor informacija, a dosada – dominantan pokretački mehanizam dečijih aktivnosti.
To više nije tako.
Mi smo, kao deca, patili od viška vremena u kome je trebalo ubiti dosadu. Naša deca pate od manjka vremena da urade, dožive, upiju, nauče sve što ih iz okruženja mami. Nisu se promenila deca, nego svet u kome odrastaju. I mi bismo više voleli kompjuter nego knjige, da ga je kojim slučajem bilo.
Nostalgija koju moja generacija – sadašnji roditelji i nastavnici – oseća prema tim “starim dobrim vremenima” kada je sve bilo usporeno skoro do meditativnog nivoa, našoj deci ne da nije jasna, već ih očekivanja da se u takve okvire i sama ukope neopisivo frustira.
Današnji učenici mojoj generaciji “zagrejane stolice” deluju opsednuti brzinom i lakim rešenjima. Uopšte ne kupuju našu matnru da bez muke nema nauke. Oni prirodno osećaju da to nije tačno (kao što i nije, bar ne više), ali pošto im mi ne nudimo način da brzo i lako nauče šta treba, nego ih opterećujemo mukom – odlaze u drugu krajnost. Umesto za učenje, svoju nepodnošljivu brzinu i lakoću postojanja troše na traženje krivina. Konačno, upravo ih škola uči da je bitno tek zadovoljiti formu. Nema ovim brzim genercijama ničeg lakšeg nego naći načina da zadovolje formu. I nema ničeg bržeg i lakšeg preopterećenim, preumornim i prezaposlenim roditeljima nego podržati decu u iznalaženju najlakšeg načina da se zadovolji tražena forma. Poznajete li roditelje koji rade domaće zadatke umesto dece i crtaju im radove za likovno pošto jure poene za srednju školu? Ja ih znam. Nije ih mali broj.
I nisu oni krivi. Nakaradni školski sistem ih na to primorava.
U ovom novom, vrlom svetu – koji ne možemo promeniti ma koliko se upirali – jedini način da osiguramo da svako dete dobije podjednaku šansu za uspeh u životu i definitivno savlada osnove obrazovanja jeste da ograničimo OBAVEZNO učenje na vreme koje deca provode u školi. Umesto da u njoj samo slušaju predavanja i uputstva šta treba da nauče kod kuće – i to u PUNOM OBIMU za sve predmete – sva deca moraju u samoj školi naučiti OSNOVE iz svih predmeta. Kod kuće moraju imati vremena i prostora da samoinicijativno, ničim izazvana i uslovljena uče ono što ih posebno zanima, a što školski program ne pokriva. Pa, ako je to što bolje igranje fudbala – široka im livada. Ako je to programiranje uz pomoć tutorijala – širok im Jutjub.
Da bi u školi tokom časova sva deca uspela da nauče osnove iz svih neophodnih predmeta, potebno je desetkovati gradivo kojim ih trenutno opterećujemo. To ne znači neophodno smanjivanje broja lekcija. To prevashodno znači ukrupnjavanje onoga što već uče, uz izbacivanje nepotrebnih detalja i definicija koje će svejedno detaljnije učiti kasnije (ukoliko se opredele da studiraju tu oblast) ili koje će moći po potrebi da zguglaju (u slučaju da ih profesija odvede na neku drugu stranu, a slučajno im baš taj podatak iz nekog razloga zatreba). Deca treba da uče koncepte, a ne definicije. Treba im fokus s drveća prebaciti na šumu.
Deci takođe treba omogućiti da u okviru škole, kroz sistem izbornih predmeta, nauče više od osnova iz onih oblasti koje ih posebno zanimaju i za koje pokazuju afinitet od rođenja. A obavezne predmete treba multidisciplinarno povezati i tako smanjiti njihov broj. Otprilike, kao u Finskoj: maternji jezik i književnost; matematika; engleski jezik; prirodne nauke; društvene nauke; umetnost; fizička kultura. Razvrstavanje na fiziku, hemiju, biologiju, istoriju, geografiju, drugi strani jezik, likovno, muzičko, tehničko – ostaviti za izborne predmete, čiji obavezan broj treba definisati, ali izbor ostaviti deci, shodno ličnim afinitetima.
Deca ne treba da budu hard-diskovi koji skladište svo znanje iz svih predmeta, kao što smo to mi bili. Pa, ne pripremamo ih za kviz u kome će briljirati bespotrebnim znanjem, već za život. Decu treba naučiti kako da dođu do informacija kad i ako im zatrebaju i kako da ocene njihov kvalitet i pouzdanost.
Škola ne treba da bude mašina za razvrstavanje dobrih i loših đaka, kao što je to sada i kao što je u naše vreme bila. Škola treba da postane institucija koja će svoj deci garantovati OSNOVNO obrazovanje, bez obzira na to koliko vremena i novca njihovi roditelji imaju na raspolaganju. Pored toga, škola mora i dodatno podsticati usavršavanje učenika u onim oblastima koje ih posebno zanimaju i privlače – umesto što pred svu decu postavlja nerazumne zahteve da briljiraju iz svih predmeta. Jer, poeni, srednja škola…
Ovakav pristup je jedini lek za bolest od koje nam školstvo trenutno pati. To je jedini način da školstvo uhvati korak s 21. vekom u kome smo preplavljeni informacijama i s nostalgijom se sećamo nekadašnjeg osećanja dosade.
Školstvo mora da se prilagodi deci, a ne deca školstvu.
U suprotnom, frustrirani roditelji će i dalje u školu slati frustriranu decu da ih tamo podučavaju frustrirani nastavnici.
A mi ćemo se i dalje pitati: otkud nasilje u školama, otkud roditeljski pritisak na nastavnike, otkud fenomen poklanjanja ocena?
Od propiranja na ruke – eto otkud.
Branka Stamenković
Ooooodličan tekst.
Bilo bi divno da svako u svojoj ulozi roditelja, nastavnika, građanina ili šta već prestane da se oseća kao ovca i isto to nauči decu.
Hvala Olja. 🙂
Moram da odbranim nastavnike, većinu njih koji rade svoj posao u opsegu od korektnog do izuzetnog.
Ima jedan sloj srednjeg menadžmenta u prosveti koji je sastavljen od “iskusnih” kadrova. Ta inertna tampon zona ne propušta nikakve inicijative iz nastave i od nastavnika (od dole na gore). Te iste nastavnike natovare sa takvom besmislenom birokratijom toliko da to nastavnicima bude bar oko 20% radnog vremena . Programi, portfoliji, dnevnici, timovi, veća, predmetni kolegijumi, statistike, pripreme, takmičenja, sekcije…
Nema tu onog vremena koji je ranije mogao da se posveti nekoj metodici i pripremi, a deca danas traže brži pristup. Moderna učila se tretiraju kao muzejski eksponati iz budućnosti, koji služe da bi se taj srednji sloj sa njima slikao pred višim instancama i stranim delegacijama. Opšte mesto – igraju igrice se na časovima informatike.
Nastavnici su bez upotrebljive podrške da bilo šta menjaju. Rade pod pritiskom između nakovnja i barem 3 čekića u rukama menaddžmenta, roditelja i učenika. Konobari imaju mnogo više slobode i dostojanstva u radu. Nastavnik nema ni 10% prava koji su imali recimo osamdesetih. Ilustracije radi, ne može sam ni da smanji ocenu iz vladanja, a kamoli neku drugu meru da sprovode.
Inkluzija je uvedena bez ikakve pripreme, padobranom su pustili tu decu i sad kako se ko snađe, nastavniku još jedna obaveza i još jedan čekić pritiska.
Na roditeljskim sastancima “žicaju” od roditelja koje učilo, troškove fotokopiranja… neretko sve to sami finansiraju. Šta se očekuje od nastavnika da budu supermeni, da zanemare svoju decu, porodicu, prijatelje… da sami finansiraju školovanje naše dece? Prešla se odavno granica izvodljivosti svih tih obaveza i sada su (po difoltu) krivi za sve jer su sistemski u situaciji da nemaju vremena da se kvalitetno bave svojim poslom. Na kraju ali ne najmanje važno… a plate smanjene.
Super mi i funkcionišemo, obzirom na parazite koji su u prosvetnom menadžmentu.
Borislava, stvarno mi je žao ako sam ostavila utisak da na bilo koji način napadam nastavnike. To mi nije bila ni namera ni inspiracija za tekst. Štaviše – nastavnike smatram potpunim herojima našeg obrazovnog sistema, s obzirom na sve što ih je snašlo – od nenormalnih birokratskih zahteva, preko ponižavajuće niske plate pa do očekivanja roditelja da oni rešavaju probleme koji ni iz aviona nisu u njihovoj nadležnosti.
Što se svega ostalog što ste napisali tiče – samom mogu da kažem jedno veliko: Amin!
Ideja Je dosta uopsteno opisana I apsolutno bez pozitivnog aspekta. Ja ne mogu da prihvatim “crno beli dres” serviran ovim tekstom. Slazem Se da postoje mnogi aspekti naseg obrazobnog sistema koje treba korigovati I poboljsati, posebno tehnolosku opremljenost skola I njihov materijalni polozaj. Nacin ocenjivanja dece Je zreo za promenu
Tekst je generalno OK, ali kao član pokreta Restart i profesor fizičkog moram da se osvrnem na onaj početni deo u vezi sa mojom strukom. Unapred naglašavam da je isključivi cilj ovog mog odgovora bolje razumevanje rada profesora fizičkog u školama.
Nisam pristalica nekog preteranog formalizma, a smatram da i veći deo mojih kolega deli to mišljenje. Obavezni crni ili crveni šortsevi su po mom mišljenju nepotrebni, ali bele majice bi morale da budu obavezne, iz prostog razloga što su najlakše za održavanje (peru se sa ostalim vešom, tj. mogu da se “otkuvaju”, zar ne?). Tako to i obrazložim deci na uvodnom času, “možda vi i više volite neke šarenije varijante, ali vaše majke su te koje za vama peru i peglaju”.
Sve ovo prethodno navedeno ipak ne smatram preterano bitnim, ali na kasniji tok razgovora sa nastavnicom imam ozbiljnije zamerke. Pitanje “hoće li uniformnost opreme za fizičko od dece napraviti vrhunske sportiste?” uopšte nije na mestu. Mi na časovima fizičkog i ne pokušavamo da od dece stvaramo vrhunske sportiste, iz prostog razloga što je vrhunski sport u većini slučajeva prilično nezdrav, a cilj časova fizičkog vaspitanja upravo je suprotan, očuvanje zdravlja i pravilan telesni razvoj učenika kroz raznorazne kretne aktivnosti UMERENOG intenziteta. Ova naglašena reč je ključna razlika između nastave fizičkog i vrhunskog sporta. Mi se, drugim rečima, trudimo da učenici odrastaju srećni i zdravi, a ne interesuje nas previše da li će i kada da zgrću milione u stranim valutama zabavljajući široke narodne mase.
Što se tiče opaske nastavnice “pa, properite malo na ruke”, iskreno se nadam da je izmišljena, ali pozivam Vas, kao autorku jednog veoma dobrog komentara stanja u našoj prosveti, da se zapitate koja je svrha takvog završetka uvodnog teksta? Omalovažavanje profesora fizičkog vaspitanja? Misljenja sam da je taj citat, bez obzira na verodostojnost, suvišan.
Još jednom naglašavam da je tekst u celini odličan, samo hrabro ka ukidanju parazitskog sistema koji guši sve normalne ljude ovde. Pozdrav od profesora fizičkog iz Kragujevca.
Pa Petre, onda treba valjda dozvoliti majkama da odluče šta im je lakše da peru? 🙂 Ako su boje uniforme za fizičko samo zbog majki bitne.
Inače, ovaj crno-beli svet inercije se očito proteže svuda, od sale za fizičko do šaltera u sudu. Topla preporuka svima da pogledaju klip o “Zakonu o fotokopiranju” koji ne dozvoljava fotokopije u boji, by Žarko Ptiček 🙂 https://www.youtube.com/watch?v=fU1ErmJkFfg
Petre, zahvaljujem Vam na komentaru. Anegdota je verodostojna od reči do reči. Usvajam vašu sugestiju da nije morala do kraja biti ispričana. Nisam razmišljala na način na koji Vi razmišljate, verovatno zato što i sama nisam prosvetni radnik. Iskreno mi je žao ako to na bilo koji način povredi nastavnicu fizičkog, pošto mi to nije bila namera. Namera mi je bila da tu anegdotu iskoristim kao metaforu.
Što se tiče bele majce, opet ne razumem. Vi perete beli veš na 100 stepeni? Ja ga perem na 60, baš kao i šareni pamučni veš. Nije mi jasno o kakvom se “otkuvavanju” stalno priča (ne samo Vi ovde, nego i po Fejsbuku s nastavnicima razgovaram).
Napravio sam sociološki eksperiment, snimio YT video o očiglednim dokazima da je Zemlja ravna. Video nigde nisam reklamirao, broj pretplatnika 0. Samo sam pustio da stvar ide sama od sebe. već 60 ljudi je gledalo filmić o tome da Zemlja nije ravna (3 dnevno). I dobio sam nekoliko uvredljivih komentara jer sam u teškoj zabludi da je Zemlja loptasta?!
Kako je moguće da čovek prođe 12 godina školovanja, geografije, geometrije, fizike… I može da poveruje u to da je Zemlja ravna. I da to zastupa sa nestvarnom strašću? Pitate se ko glasa za…. Pa bre, postoje ljudi u Srbiji koji misle da je Zemlja ravna! Nemaju logiku, nemaju argument, jednostavno veruju u to da je ravna! Zemlja je ravna, vi živite super, Kosovo je Srbija, državni udar samo što nije…
I posle pokušavamo da menjamo nešto u Srbiji koristeći logiku, a treba da nas prate ljudi koji logiku ne priznaju.
Ja bih na ovo sve rekao POBRKALA LONČIĆE … Zašto? Neka Nepisana pravila postoje i Poštuju se … Zamislite da neki Spotrski TIM izađe na teren u DRESOVAIMA RAZLIČITIH boja !! … Pa ni oni sami ne bi znali ko je “njihov” a ko je “protivnički” igrač … A tek gledaoci.
“proprati malo na ruke” … Zašto da ne !!! .. Ako ste tolika Gospoda da ne možete jedan šorc i majicu oprati za 3-4min, onda i TREBA da kupite 6 Pari istih.
Šta bi sa nekadašnjim ŠKOLSKIM Uniformama ?? … Pojedine škole ih vraćaju i mnogi se slažu da bi ih trebalo definitivno vratiti. Verovatno bii set i tu našli neke Zamerke …
A za ostatak teksta koji očito “puca” na prosvetne radnike, evo malo Copy >> Paste … lagano štivo
Sjajan tekst o prosvetnim radnicima!
Ovo je sa nekakvog foruma gdje su očito forumaši omalovažavali rad učitelja pa je učitelj dao svoj odgovor. 🙂
“Ajde ovako: Svatko tko misli da je nastavnični posao lagan, neka isproba sljedeću vežbicu.
Uzmi vremena danas i sroči 5 govora, od kojih svaki treba ispuniti 45 minuta, o bilo čemu, u šta se ti licno dobro razumiješ. Pri tome uzmi
u obzir da svoju publiku moraš zainteresovati i motivirati na pažnju, slušanje, razumevanje i usvajanje tog svog govora. Naravno trebaš smisliti i nekoliko zanimljivih zadataka i aktivnosti koje će tvoju publiku potaknuti na sudelovanje i interakciju.
Sutra ustani, pristojno se obuci i vozi po gradu 30 minuta do sat vremena, vrati se kući, upali televizor i pojačaj ga. Stani pred taj televizor i u 45 minuta ispričaj taj svoj govor i sve što si pripremio/la tako da govoriš glasnije od televizora. S vremenom postepeno pojačavaj televizor (jer učenička pažnja opada i postaju pričljiviji i nezainteresovaniji) te i dalje govori glasnije od televizora. Usput naravno moraš pratiti sve što se na ekranu odvija i program koji gledaš. Kad god netko od ukućana prođe, ti odgovori suvislo na sva njegova pitanja i udovolji svim njegovim zahtjevima.
Naravno, nemoj zaboraviti cijelo to vrijeme biti ugodan i smiren te imati osmjeh na licu kako bi pridonio boljoj atmosferi u prostoriji.
Nakon 45 minuta, uzmi pauzu od 5 minuta, ali tada jako pojačaj televizor, kako bi se dočarao odmor u školi. Po mogućnosti, neka tvoje dete nekoliko puta protrči pored tebe ili se potuče s bratom ili sestrom. Ti tada smireno i vješto reši tu situaciju, tako da svi budu zadovoljni.
Zatim vrati televizor na početnu postavku (svejedno glasnije od uobičajene), uzmi svoj drugi pripremljeni govor, zadatke i aktivnosti i ponovi sve u idućih 45 minuta. Opet isti odmor od 5 minuta pa ponovno sve ispočetka, 45 minuta. To radi tako 5 puta zaredom.
Onda pozovi kod sebe komsinicu, s kojom imaš neki problem i provedi 45 minuta s njom, smireno i uljudno rešavajući taj problem, objašnjavajući kako i zašto je do njega došlo i predloži kako ga efikasno rešiti.
Kada završiš opet sedni u auto i vozi se po gradu 30 minuta do sat vremena. Vrati se kući, malo se odmori (pitam se, hoćeš li upaliti televizor ili imati snage igrati se sa svojom djecom), zatim sjedni i pripremi 5 novih govora za sutra.
Ponovi ovu vježbu 5 dana zaredom pa mi se javi i reci da li još uvijek veruješ da je naš posao lagan.
Eto, to ti je profesorski radna nedelja, bez papirologije, dežurstava, pisanja godišnjih, mjesečnih i operativnih planova, razredništva, planiranja i sveg ostalog. Samo radna nedelja!
Nepisana pravila su podložna tumačenju i nije ih obavezno poštovati. Vrlo često je reč o “običajnom pravu”. I krvna osveta je običajno pravo.
Školske uniforme su glupost. Uniforme su za vojsku, ne za školu.
Što se ostatka Vašeg komentara tiče (a koji sam odavno već videla na društvenim mrežama) – tu imamo opis POSLEDICE problema našeg školskog sistema, a ne njihovih uzroka, kao što to Vi predstavljate.
Ucenik sam gimnazije i mogu vam reci da je uglavnom sve tacno sto se tice skolskog sistema. Jos dok sam bio u osnovnoj skoli profesori su me terali da nosim crni sorts i belu majicu. Obrazlozenje jednostavno nisu imali jer je to eto tako oduvek. I jos jedna stvar, ovo gradivo koje ucimo je uglavnom preobimno, ali ni to nije glavni problem. Problem je to sto vecina nastavnika od nas zahteva da to nabubamo, ili drugim recima, naucimo napamet. Na kontrolnom iz geografije sam jednu rec izostavio iz definicije koju sam pokusao da razumem i svojim recima objasnim i oduzeto mi je pola boda. Nastavnici uglavnom traze od nas pune definicije koje cemo zaboraviti koliko sledece nedelje, a kada smo ih pitali zbog cega ucimo ovoliko bespotrebnog gradiva, rekli su nam: “Ko ste vi da se bunite, mi predajemo to tako vec 25 godina, ako vam smeta ispisite se, nije ovo obavezna skola” itd. Ima i izuzetaka, ali to su uglavnom profesori sa 6, 7 godina radnog staza ili tek stigli sa fakulteta, koji su malo slobodnijih shvatanja i imaju neke svoje principe.
Pa,moram da odgovorim roditeljima koji nisu naucili i ne mogu da shvatepotrebu te bele majice (koja nije nastavnicki hir)
Jedna pamucna majica bele boje se prvo naj lakse opere.Ona sluzi detetu da upije znoj,da bude presvucena posle casa jer ce mokra na detetu izazvati prehladu(pogotovu ako dete treba kroz hodnik da stigne do ucionice a skole vise nisu ni tople).
Ona(majica)treba da bude nesto sto ce zadrzati prljavstinu da ne dodje u kontakt koza sa podlogom(jer je nekada sala ako je ima nedovoljno cista)
Ona(majica)treba da bude kao i ostatak opreme, posebno spakovana posle casova,kako bi prljavstina bila spakovana, odvojena od ostatka knjiga i uzine.
Ona(majica,sorts,carape i patike)treba da je oprana za sledeci cas.
Ona(majica)ne treba da sluzi za spavanje u njoj do sledeceg casa i ponovo u njoj biti na sledecem casu.
Treba biti sa grupom dece od ulaska u svlacionicu,na casu fizickog pa sve do odlaska dece na nastavu koja se odvija u ucionici i videti ulazak dece i njihove navike u toaletu,gazenje sa istim patikama svuda pa shvatiti jos mnogo toga ovde ne nabrojanog.
Mnogim roditeljima nije jasno,koliko smrdi u pravom smislu smrdi kada se stoji ispred svlacionice.Valjda to govori zbog cega je ta bela majca i ostala oprema bitna za cas TOG NEKOG FIZICKOG VASPITANJA.
Imala bi jos mnogo toga da napisem o ONOJ. MAJICI ali ce jedna trecina roditelja (i brojkama i slovima trecina) cija su deca uredna biti ogorcena sto ovo cita.
Stanje o kome pisem pratim 30 god.i podrske nije bilo ni od roditelja ni od velikog broja kolega.
A sta reci o tome da treba drzati ucenika koji ce dezurati pored sapuna jer se u toku jednog dana tri sapuna,iz srpskog INATA ubace u WC solju.Mislim da sam mnogo rekla.
Sve to sam gledala 30 godina dok sam sluzbovala i borila se sa roditeljima,decom ;bila pozivana na roditeljske sastanke kao strog profesor nastavnik u skoli.Ali osecam zadovoljstvo da sam makar malo pomogla.
Dok god se ne bude slusala struka u bilo kojoj oblasti naseg zivota zdravija nam nece biti.
Lepa analiza, možda malo preoštra na kraju, ali svakako vrlo korisna. Međuetim, uporno ponavljanje “majce” i u tekstu i u odgovorima na kometare jako “bode oči” – kaže se i piše:”majica”. Draga Branka, ako želite da tekst o stanju u prosveti bude krajnje ozbiljno shvaćen od strane ljudi koji u njoj rade, trebalo bi da bude bez tako ozbiljne greške.
Ja sam mislio da je pokret “Dosta je bilo”, ozbiljan pokret.
Mnogo lijepih ideja u tekstu, obrazovni sistem se moze i treba unaprijediti. Ne mislim da postoji brzo i lako ucenje. Za vrhunske rezultate neophodna je velika kolicina rada i discipline. Ne mislim da je to drugacije u bogatim evropskim drzavama.
Dodao bih samo mali komentar za tu opremu i zasto bas svi da imaju istu opremu.
Iz prosto “fizickog” razloga – prepoznavanje na otvorenom terenu. Ako pogledate skolske terene sirom Srbije, vecina njih su otvorena tj bez ograde oko njih i povezana su sa skolskim dvoristem. I uvek, od kad sam i ja isao u skolu, na teren i u dvoriste su dolazili djaci da se igraju ili jednostavno druze, tokom svojih casova ili pre/posle svoje smene. I sad zamislite profesora fizickog koji pored drzanja casa treba da vodi racuna o deci na casu (da ne izlete na put po loptu, da se ne povrede itd) a u tom dvoristu/oko terena se nalazi jos 20-30 dece u, normalno, sarenom odelu. Iz drugog razloga, jednobojna oprema je jos koristila za raspoznavanje timova tokom npr igranja fudbala/kosarke/itd, gde skole uglavnom imaju markere za jedan tim. Mozda zvuci glupo, ali uniforma (oprema) se koristi i da se kod dece probudi osecaj timskog duha. Ne samo u sportu i vojsci, firme, udruzenja pa cak i politicari u kampanjama koriste istu “opremu” da simbolizuju tim.