Драги читаоче, пре него што почнем, знаш ли разлику између термина „правна држава” и „владавина права”? Драги читаоче, ако си којим случајем правник, питам те опет?
Институција Правне државе је настала у Немачкој, мотив заштите је право својине, на правцу школе Позитивног права. Правна држава функционално, строго, потпуно и једнако спроводи законе. Институција Владавине права је настала у Енглеској, мотив заштите је право човека, на правцу школе Природног права. Владавина права одржава, брине се и развија људска и грађанска права.
И поред тога што су ова два термина кренула од супротних праваца данас чине лице и наличје правног система једне уређене државе, јер је свакој држави и њеним грађанима потребна извесност да ће се закон поштовати, као што је потребно да се штите и поштују права и слободе грађана. Закони су хуманизовани и стриктно се поштују.
Ако државу посматрамо кроз институцију правне државе, та би држава морала константно пазити да се свако слово закона поштује до најситнијег детаља. У таквој држави не постоје „мртви закони”, тј. правне норме које се не примењују. Закон (од Устава до најнижег подзаконског акта) важи једнако за све грађане, без обзира на њихове разлике у социјалном, политичком, националном или каквом другом погледу, без обзира на њихову славу, успех, статус или функцију. Нови закони се доносе тек пошто се припреме услови за њихово пуно спровођење од дана ступања на снагу.
Да ли је Србија Правна држава?
На ово питање је лакше одговорити него на питање да ли Србија уопште држава. Дакле, Србија није Правна држава.
Гледајмо то кроз пример Закона о безбедности саобраћаја. Замислимо пример где саобраћајац око поноћи зауставља возило које је мало прекорачило брзину. Док прилази возачу, примећује да нема зимске гуме, да возач није везан и да нема комплет прве помоћи. Док гледа возачку дозволу примећује да возач не носи наочаре и да је возач извадио возачку дозволу пре непуних годину дана. Рутински му мери алкохол у крви алкотестом и измери 0,51 промила алкохола у крви. Дакле, овлаш провером, констатовао је седам прекршаја. У правној држави полицајац кажњава возача за свих седам прекршаја. Оне новчано вреде преко сто хиљада динара, што је просечна вредност аутомобила у Србији или три просечне плате. Полицајац се не обазире на запомагања возача, одбија да слуша изговоре и бива спреман да га казни у случају да овај понуди мито.
Колико оваквих саобраћајних полицајаца имамо у Србији? Имамо ли једног? Ту долазимо до проблема са законом од стране оног који по свом позиву мора да га штити. Строг полицајац ће га казнити за најстрожији прекршај, болећив ће га прекорити и казнити за неки лакши од ових седам. Непоштен полицајац ће узети добар мито, а саосећајан ће га пустити без икакве казне. Осветољубив полицајац ће, уколико возач буде „безобразан”, исписати две, а можда и три казне. Пошто је Закон о безбедности саобраћаја нереалан и преписан, јер који то човек може механички „уништити” другог човека, саобраћајни полицајац је принуђен да уместо да се слепо држи закона, прави сопствени критеријум његове примене, осврћући се на економско стање друштва, економско стање возача и на сопствену савест. Ту је већ правна држава постала фиктивна јер казна за прекршај у саобраћају није извесна већ зависи од умешности преговарања возача и чврстине саобраћајног полицајца.
Шта је заправо правна норма? Пробаћу то да објасним кроз олимпијску квалификациону норму. Циљ Олимпијског комитета је да се квалификује одређени број такмичара за Олимпијаду. У односу на оквирни циљ, они одређују олимпијску норму, рецимо за скок у вис. Ако поставе норму превише високо, може се десити да ће само неколико скакача моћи да је достигне, чиме се губи спортски дух и смисао. Ако је поставе превише ниско, квалификоваће се превише скакача, што чини организациони проблем. Зато се норма поставља тако да се квалификује оптималан број. Пошто је то највеће такмичење, норма ће бити највиша, свакако виша него за неко државно првенство, али достижна за стотињак најбољих скакача у вис. Правна норма је доста слична. Она тражи оптимално понашање, па можда мало више од тога. Тиме се читаво друштво побољшава постепено. Када правна норма постане превазиђен стандард, она може да се промени, па новом тражити мало више од дотадашње.
Али шта ће се десити уколико правне норме поставимо сувише високо? За пример да узмемо Правилник о санитарно-техничким условима за објекте у угоститељству. У том правилнику се регулише све, или боље рећи што шта, па чак и дубина шара на плочицама у тоалету, трење при гажењу и размак између плочица. У Правној држави би се контрола ових правила спроводила стриктно, док код нас санитарни или туристички инспектори не инсистирају на плочицама, јер се вероватно плаше да их не доживљавају као лудаке. То ипак, оставља могућност да се неко сасвим законито казни, уколико се инспектор на њега намерачи. Дакле опет заштитници закона бивају принуђени да праве сопствене критеријуме, који опет нису стандардизовани. Ово би се можда у будућности и могло наметнути као правило, али оно је сада мртво слово на папиру јер је преписано из развијенијег система који је до тог стандарда дошао поступно.
Уколико имамо кршење закона на више локација, приоритет у реаговању има оно које где је највећа опасност. Нпр. прво се направи рација у Великом Трновцу, па тек онда у Блоку 45 на Новом Београду.
Када говоримо о једнакој примени закона, он се мора примењивати, ако је општи, једнако на све грађане, без обзира да ли су припадници већинског народа или националне мањине, као и на странце. Нпр. украдени бицикл се мора једнако брзо наћи чича Петронију из Маринкове баре и јапанском туристи на пропутовању кроз Србију.
Mи чланови Покрета Доста је било желимо створимо друштво слободних и одговорних грађана. То се постиже стварањем уређеног система заснованог на демократији, законима и владавини права, којим управљају независне институције система. Уређен систем ствара претпоставке за равноправан, праведан и сигуран живот у коме ће сваки грађанин и породица моћи самостално да стварају своју срећу.
Дејан Савић
дипломирани правник
члан Покрета ,,Доста је било – Саша Радуловић”, Панчево
Коментариши