Да ли школски WC треба да смрди?

У једној новобеоградској основној школи на првом састанку Родитељског савета текуће школске године повела се жучна расправа о нивоу хигијене у школском WC-у.

Све је почело питањем једне мајке: “Да ли је школи, можда, потребан новац за хемикалије и средства за одржавање хигијене, пошто школски WC стално смрди?” Разлоге због којих WC смрди родитељи су видели на различитим местима. Једни су тврдили да деца не знају да врше нужду, други да не пуштају воду за собом, трећи да врше малу нужду по поду WC-а, четврти да не могу да дохвате канап за пуштање воде, пети да је под лепљив зато што чистачице не раде свој посао… и тако све док један тата није шокантном изјавом свима запушио уста: “WC и треба да смрди”. Након свеопштег тајца, па жустрих протеста, исти тата је присутнима лепо објаснио где ми сви живимо (у Србији) и да је то савршено нормално.

Он је, очигледно, потпуно тачно схватио основну поруку коју нам просветне власти упорно шаљу. Низак ниво хигијене у нашим школама сасвим је нормална и широко распрострањена појава.

И то није последица неваспитања деце, како се то пречесто уме правдати.

То је последица неуређености система и наопаких приоритета.

Нашим просветним властима хигијена је на последњем месту. То се првенствено види из чињенице да смо 21. век не само дочекали, већ добро у његову другу деценију већ зашли, а да при томе децу шаљемо у запањујуће велики број сеоских школа које WC уопште и немају, или имају тек његову пољску варијанту.

Али, то није све.

И у урбаним срединама – а Нови Београд свакако представља једну од најурбанијих – хигијена у основним школама је тек узгредна мисао. Подзаконски акт који прописује трошкове за хигијену, а који је од 1993. године примењиван све до 2015. године, хигијену је третирао у њеној најрудиментарнијој форми. Помислио би човек да је недавном изменом тог акта нешто промењено на боље, међутим – не. Штавише, нови подзаконски акт чак има једну ставку трошка за хигијену мање: метле.

Наравно да основни проблем “новог” подзаконског акта о хигијени у школама нису укинуте метле. Основни проблем је све оно што уместо тих метли на тај списак није ушло: сапуни за ученике који НИСУ на исхрани; тоалет папир; убруси; џогери; трулекси; сунђери; крпе магичне; крпе обичне… и сва остала сила конвенционалног, модерног хигијенског наоружања.

Па, шта онда школе раде?

На Новом Београду постало је потпуно нормално од родитеља захтевати да се постарају за сапуне, тоалет папир и убрусе које ће деца у школи користити. У једној новобеоградској школи родитељи се чак анкетирају и ко је спреман школске завесе однети кући, те их опрати у сопственој веш машини. Таква пракса широко је распрострањена у млађим разредима, док деца по цео дан бораве у истој учионици. У старијим разредима, међутим – решења нема. Ваљда се очекује да деца – поред силе претешких и апсолутно непотребних уџбеника, свески, пернице, лењира, шестара, опреме за техничко образовање, опреме за физичко, опреме за ликовно и инструмента за музичко, у школској торби носе и сапун, тоалет папир и пешкир.

То је недопустиво.

И уопште није чудно што деца школски WC не доживљавају као WC (пошто у њему и нема оног чега би у WC-у морало бити да би се WC-ом звао), већ као полигон за игру. То није одраз њиховог већ нашег неваспитања.

Просветне власти, које на школство свеједно гледају као на трошак, а не као на инвестицију – пронашле су соломонско решење за овај проблем, а то решење би се укратко могао сажети као: Бриго моја пређи на другога.

Локалне самоуправе међу своје надлежности убрајају и подршку школама у текућем одржавању. Како одржавање хигијене у школама свакако спада у текуће одржавање, рачуна се да ће локалне самоуправе ускочити тамо где републичке просветне власти не успевају, услед недостатка новца.

Како то изгледа у пракси на примеру општине Нови Београд, могу из прве руке да вам кажем.

Пре три године, мој ђак (тада) другак дошао је кући веома узбуђен. “Мама, био нам је председник у школи! Ми смо се сви укипили!” О каквом председнику се ту тачно радило (с обзиром да се не презива Николић, а има и браду) није ми било јасно све док увече на вестима нисам видела др Александра Шапића, како у нашој школи свечано инсталира – апарате за суво прање руку.

“Браво, браво!” мислила сам. Али не задуго.

Чим је оригинално хемијско пуњење за те апарате потрошено, они су престали да служе својој сврси. Нова пуњења се не набављају. Три године касније, апарати и даље стоје на зиду ходника школе, глумећи некакве скулптуре модерне уметности, ваљда, шта ли?!

Након тога, никада више нисам видела да општина Нови Београд школама пружа помоћ у текућем одржавању, бар кад је о хигијени реч. Активности општине преусмериле су се на другу надлежност над радом школа (много уноснију, дакако): подршку у развоју спорта и култулно-уметничких активности. Епилог те трогодишње подршке, промовисане кроз разне “бесплатне програме”, крајње је комерцијалне природе. То се најогољеније види на примеру “бесплатне школе пливања” која је неколико година рекламирала оно што ће средином 2015. године постати приватни клуб пливачких спортова председника који се не презива Николић, а има и браду.

А WC у нашој школи и даље смрди.

Важна тачка предизборног програма покрета “Доста је било – Саша Радуловић” за општину Нови Београд на предстојећим локалним изборима јесте подршка раду основних школа када је реч о текућем одржавању хигијене. Планирамо да у свих 20 новобеоградских школа хигијену подигнемо на одговарајући ниво. Да све школе имају тоалете опремљене течним сапунима, тоалет папирима и убрусима. Да сви којима је у школи одржавање хигијене у опису радног места имају сва потребна средства да свој посао обављају ваљано, и буду поносни на резултате свог рада. Да WC више не само не смрди, већ мирише.

И – изнад свега – да то буде нешто савршено нормално.

Аутор: Бранка Стаменковић