Da li školski WC treba da smrdi?

U jednoj novobeogradskoj osnovnoj školi na prvom sastanku Roditeljskog saveta tekuće školske godine povela se žučna rasprava o nivou higijene u školskom WC-u.

Sve je počelo pitanjem jedne majke: “Da li je školi, možda, potreban novac za hemikalije i sredstva za održavanje higijene, pošto školski WC stalno smrdi?” Razloge zbog kojih WC smrdi roditelji su videli na različitim mestima. Jedni su tvrdili da deca ne znaju da vrše nuždu, drugi da ne puštaju vodu za sobom, treći da vrše malu nuždu po podu WC-a, četvrti da ne mogu da dohvate kanap za puštanje vode, peti da je pod lepljiv zato što čistačice ne rade svoj posao… i tako sve dok jedan tata nije šokantnom izjavom svima zapušio usta: “WC i treba da smrdi”. Nakon sveopšteg tajca, pa žustrih protesta, isti tata je prisutnima lepo objasnio gde mi svi živimo (u Srbiji) i da je to savršeno normalno.

On je, očigledno, potpuno tačno shvatio osnovnu poruku koju nam prosvetne vlasti uporno šalju. Nizak nivo higijene u našim školama sasvim je normalna i široko rasprostranjena pojava.

I to nije posledica nevaspitanja dece, kako se to prečesto ume pravdati.

To je posledica neuređenosti sistema i naopakih prioriteta.

Našim prosvetnim vlastima higijena je na poslednjem mestu. To se prvenstveno vidi iz činjenice da smo 21. vek ne samo dočekali, već dobro u njegovu drugu deceniju već zašli, a da pri tome decu šaljemo u zapanjujuće veliki broj seoskih škola koje WC uopšte i nemaju, ili imaju tek njegovu poljsku varijantu.

Ali, to nije sve.

I u urbanim sredinama – a Novi Beograd svakako predstavlja jednu od najurbanijih – higijena u osnovnim školama je tek uzgredna misao. Podzakonski akt koji propisuje troškove za higijenu, a koji je od 1993. godine primenjivan sve do 2015. godine, higijenu je tretirao u njenoj najrudimentarnijoj formi. Pomislio bi čovek da je nedavnom izmenom tog akta nešto promenjeno na bolje, međutim – ne. Štaviše, novi podzakonski akt čak ima jednu stavku troška za higijenu manje: metle.

Naravno da osnovni problem “novog” podzakonskog akta o higijeni u školama nisu ukinute metle. Osnovni problem je sve ono što umesto tih metli na taj spisak nije ušlo: sapuni za učenike koji NISU na ishrani; toalet papir; ubrusi; džogeri; truleksi; sunđeri; krpe magične; krpe obične… i sva ostala sila konvencionalnog, modernog higijenskog naoružanja.

Pa, šta onda škole rade?

Na Novom Beogradu postalo je potpuno normalno od roditelja zahtevati da se postaraju za sapune, toalet papir i ubruse koje će deca u školi koristiti. U jednoj novobeogradskoj školi roditelji se čak anketiraju i ko je spreman školske zavese odneti kući, te ih oprati u sopstvenoj veš mašini. Takva praksa široko je rasprostranjena u mlađim razredima, dok deca po ceo dan borave u istoj učionici. U starijim razredima, međutim – rešenja nema. Valjda se očekuje da deca – pored sile preteških i apsolutno nepotrebnih udžbenika, sveski, pernice, lenjira, šestara, opreme za tehničko obrazovanje, opreme za fizičko, opreme za likovno i instrumenta za muzičko, u školskoj torbi nose i sapun, toalet papir i peškir.

To je nedopustivo.

I uopšte nije čudno što deca školski WC ne doživljavaju kao WC (pošto u njemu i nema onog čega bi u WC-u moralo biti da bi se WC-om zvao), već kao poligon za igru. To nije odraz njihovog već našeg nevaspitanja.

Prosvetne vlasti, koje na školstvo svejedno gledaju kao na trošak, a ne kao na investiciju – pronašle su solomonsko rešenje za ovaj problem, a to rešenje bi se ukratko mogao sažeti kao: Brigo moja pređi na drugoga.

Lokalne samouprave među svoje nadležnosti ubrajaju i podršku školama u tekućem održavanju. Kako održavanje higijene u školama svakako spada u tekuće održavanje, računa se da će lokalne samouprave uskočiti tamo gde republičke prosvetne vlasti ne uspevaju, usled nedostatka novca.

Kako to izgleda u praksi na primeru opštine Novi Beograd, mogu iz prve ruke da vam kažem.

Pre tri godine, moj đak (tada) drugak došao je kući veoma uzbuđen. “Mama, bio nam je predsednik u školi! Mi smo se svi ukipili!” O kakvom predsedniku se tu tačno radilo (s obzirom da se ne preziva Nikolić, a ima i bradu) nije mi bilo jasno sve dok uveče na vestima nisam videla dr Aleksandra Šapića, kako u našoj školi svečano instalira – aparate za suvo pranje ruku.

“Bravo, bravo!” mislila sam. Ali ne zadugo.

Čim je originalno hemijsko punjenje za te aparate potrošeno, oni su prestali da služe svojoj svrsi. Nova punjenja se ne nabavljaju. Tri godine kasnije, aparati i dalje stoje na zidu hodnika škole, glumeći nekakve skulpture moderne umetnosti, valjda, šta li?!

Nakon toga, nikada više nisam videla da opština Novi Beograd školama pruža pomoć u tekućem održavanju, bar kad je o higijeni reč. Aktivnosti opštine preusmerile su se na drugu nadležnost nad radom škola (mnogo unosniju, dakako): podršku u razvoju sporta i kultulno-umetničkih aktivnosti. Epilog te trogodišnje podrške, promovisane kroz razne “besplatne programe”, krajnje je komercijalne prirode. To se najogoljenije vidi na primeru “besplatne škole plivanja” koja je nekoliko godina reklamirala ono što će sredinom 2015. godine postati privatni klub plivačkih sportova predsednika koji se ne preziva Nikolić, a ima i bradu.

A WC u našoj školi i dalje smrdi.

Važna tačka predizbornog programa pokreta “Dosta je bilo – Saša Radulović” za opštinu Novi Beograd na predstojećim lokalnim izborima jeste podrška radu osnovnih škola kada je reč o tekućem održavanju higijene. Planiramo da u svih 20 novobeogradskih škola higijenu podignemo na odgovarajući nivo. Da sve škole imaju toalete opremljene tečnim sapunima, toalet papirima i ubrusima. Da svi kojima je u školi održavanje higijene u opisu radnog mesta imaju sva potrebna sredstva da svoj posao obavljaju valjano, i budu ponosni na rezultate svog rada. Da WC više ne samo ne smrdi, već miriše.

I – iznad svega – da to bude nešto savršeno normalno.

Autor: Branka Stamenković