„У свакој држави има корова, само се у Србији он залива“. Од свих Ђинђићевих метафоричних дијагноза, ова ми је убедљиво најјача, зато што имамо плеве огледних примера.
Рецимо, нелегална породична викендица председника Србије Томислава Николића. Није ли и вама, као и мени, цео случај апсолутно бизаран и невероватан?
Човек који претендује на највише политичке функције, мртав хладан, подиже нелегалну кућу на обали Саве. Нема страха од било какве последице, политичке или материјалне. Човек зна да ће, кад се докопа највише државне функције тај објекат бити, на овај или онај начин легализован. Искусан човек.
И тако смо добили Закон о озакоњењу. Њиме је предвиђено да сви који су до сада поднели захтев за легализацију, свој објекат коначно и укњиже, уз симболичну таксу.
Такса за озакоњење кућа и станова до 100 м2 је 5.000 динара, до 200 м2 је 15.000, до 300 м2 такса је 20.000 динара, а за објекте веће од 300 м2 такса је 50.000 динара.
Таксе за пословне објекте и локале до 500 м2 је 250.000, до 1.000 м2 је 500.000 динара, до 1.500 м2 такса је 1.000.000, а за више од 1.500 м2 такса износи 3.000.000 динара.
И шта је последица? Председник је чист пред законом, објекат му је укњижен. Власници 1,5 милиона нелегалних објеката, колико их је забележено у Србији, задовољно ће изаћи на изборе. А Србија остаје једна велика Калуђерица.
Александра Ранковић,
Домаћица „Кликера“
Postoji jedna anegdota (ne znam da li je istinita) o tome kako je Knez Miloš reagovao na donošenje ustava. Čitali Knezu Milošu Ustav (ne znam da li Sretenjski ili onaj kasniji “Turski”), a on pažljivo sluša i, kad su mu sve pročitali, reče: ” Sve je to lepo, ali dodajte na kraju još i `KAKO KNJAZ KAŽE`”. Moramo da uvedemo takav sistem u kome će zakon biti iznad svakog, bez obzira na kojoj se funkciji nalazi. To deluje u ovom trenutku kao nešto neverovatno, ali tim putem moramo. Svaki početak je težak. Mi razbijamo betonski zid, ali moramo da nastavimo po njemu da udaramo dok ne pukne.