Слатко путовање у будућност

Пролазећи ових дана поред прилично оронулог улаза у некадашњи велелепни Дом културе, заинтригирао ме је плакат Покрета „Доста је било-Саша Радуловић“. Најављивао је вечерашњу трибину са порукама које су некако одударале од уобичајених на другим плакатама. На том истом месту сам се иначе протеклих година наслушао разних обећања мање-више истих продаваца магле. После свега, осећао сам се прилично изигран. Очигледно су вешто рачунали на то да слабо памтимо, а још брже заборављамо…

Решио сам да вечерас ипак „пробам нешто ново“, поготово што сам већ нешто начуо о Покрету од комшије који је стално на интернету. Обукао сам топлу гардеробу, знајући да у овим зимским месецима она пећ, маколико била велика, тешко загреје огромну салу Дома културе. Поготово што у њој у скорије време није било никаквих догађања. Не скидајући капут, удобно сам се сместио близу пећи, поздрављајући се са присутнима који су убрзо попунили читаву салу.

Излагања челника Покрета је било врло интересантно и њихова визија стварања једне нормалне и уређене државе, поклапала се са мојом жељом да коначно живим у једној таквој држави. Посебно ми се допала најављена мера за укидање противуставног смањејња пензија, затим доношење Закона о пореклу имовине и коначно заустављање тог партијског запошљавања. Знао сам да ће ми се жена код куће обрадовати кад чује да се неко озбиљно залаже за враћање пензија и стварање услова да нам млади не одлазе. Наш син, мада у годинама, прибавио је већ мађарски пасош у намери да се са супругом и децом лакше отисне у свет у потрази за послом и бољим животом.

Трибина је посебно добила на живости када су уследила многобројна питања присутних. Нарочито су била везана за практичну реализацију ослобађања буџета од армије партократа и губиташа, наших највећих непрофитних организација, као и за решавање насталих социјалних проблема путем универзалне социјалне заштите.
Бурно поздрављани од присутних гости су се већ поздрављали са домаћинима, док сам се ја, ушушкан уз разбукталу пећ, неосетно препустио слатком сањарењу.

Седео сам тако на некој клупи у националном парку, док ми је јесење поподневно сунце грејало образе. Опало лишће у свим нијансама жуте боје покривало је у дебелом слоју парковске површине. На клупи преко пута мене двоје пензионера су били потпуно задубљени у шаховску таблу између њих.

Једна група комуналних радника ревносно је скупљала лишће псујући успут жуту боју. Прилично сам се изненадио, када сам у човеку који им је руководио препознао Тому диплому, иначе искусног комуналног радника. Држао је раширену огромну врећу у коју су Зоран и нека жена огрнута црним плаштом убацивали сакупљено лишће. Буцкасти Зоран непрестано је изваљивао неке небулозе, док сам испод црног плашта по наочарима једва препознао Мају.

Мало даље, истим се послом бавила једна повећа група једнолично обучених људи под надзором једног полицајца. Најгласнији је међу њима био један омањи бивши уредник једног таблоида, који се са једним докторандом Мегатренда поред себе жестоко свађао око уређивања затворског билтена.

Поред двојице шахиста на клупи преко мене изненада се сместио један високи, озбиљан човек са наочарима и црвено-белим шалом око врата. Показивао је неку надмену незаинтересованост за све око себе. Тек кад се замишљено удубио у читање књиге „Протестантска етика и дух капитализма“ Макса Вебера, како сам успео да видим наслов, схватио сам да испред себе имам Алека, бившег премијера! Надмену мирноћу успео је да му поремети један велики, жути лист који се, уз лако лелујање, сместио баш између корица отворене књиге. Нервозно га је избацио и наставио да чита, повремено бацајући поглед на шаховску таблу преко рамена једног од задубљених играча. Не могавши да издржи, почео је да нешто коментарише са висине. Љутити и нервозни погледи играча одмах су га натерали да се увређено врати читању књиге.

Тог тренутка су се поред мене на клупи сместиле две госпође у врло живом разговору. Жалиле су се на напорно проведен дан на послу, посебно од када је број запослених у јавним службама драстично редукован. Како сам из разговора могао да разаберем, госпођа која ради у неком центру за социјални рад нарочито је истицала огромни број захтева за универзалну социјалну заштиту од стране бивших партијских упосленика. Посебно је резигнирано је коментарисала захтеве армије партијских ботова, који су махали неким својим лекарским потврдама да им је даноноћно лупање минуса и једнолична исхрана потпуно упропастило здравље, посебно ментално.

На самом улазу у парк, са обе стране главне стазе, сместила су се два штанда са књигама. За једним је, по багателној цени, дела из заоставштине ЈУЛ-а бучно рекламирао некадашњи Мирин јуноша, а касније чак и министар за рад и социјална питања. За другим штандом је Воја, после свог петог одласка и повратка из Хага, гласно извикивао наслове својих многобројних дела. Прилично попуњен и црвен у лицу, више је наликовао неком роштиљџији на сеоском вашару.

Идући од клупе до клупе, покрај мене се нашао и буцкасти Ивица са једним кофером. Из њега је нудио слике јунака из наших многобројних ратова, од косовских, преко слика Тита, Драже до слика наших ратника из деведесетих. Ту су биле и разне капе које су покривале те ратничке главе, као и гомила којекакве страначке бижутерије. Са завереничким осмехом на лицу, понудио ми је преклопљен папир налик честитци са две слике на унутрашњим страницама. На једној је био изкежен осмех Тонија Блера у загрљају са бившим премијером док нам продаје лондонску маглу, а на другој његова карикатура са НАТО шлемом на глави у бомбардеру изнад Србије. Уз осмех и очи које су се цаклиле, Ивица ми је давао једним оком миг ка клупи преко пута, а другим оком ка штанду за којим је Воја баш у том тренутку громогласно нудио своје епохално дело наше нове, ангажоване књижевности – „Енглески педерски испрдак Тони Блер“.

Седећи сам и даље на клупи док је јесење сунце све мање грејало моје образе, приметио сам да бивши премијер одлаже књигу, узима из торбе шаховску таблу и полако се упућује ка мојој клупи. Знао сам да тражи саиграча и панично сам покушавао да устанем и удаљим се. Ноге су ме потпуно издале, па сам седео као укопан, све док нисам осетио лупкање по рамену. То лупкање насртљивог ловца на жртву постајало је све јаче, док у шоку нисам изнад себе угледао лице домара Дома културе. Унезверено сам се окретао око себе, видевши да је сала празна, пећ угашена, а столице већ уредно сложене.

Још под утиском сна, полако сам кренуо кући. Жена је већ била забринута што ме нема, јер су се неке комшије већ вратиле са трибине. На телевизору је управо био ТВ дневник са прилогом о посети премијера неком пензионерском клубу. Изабрани срећници у својим свечаним оделима нису скидали очи са предмета свог обожавања. Он је самозадовољно играо партију шаха са најсрећнијом међу њима, која је право од фризера села за шаховски сто. Силне камере су помно бележиле те историјске тренутке.

Рука ми је већ по навици кренула ка даљинском управљачу да променим канал, кад сам се сетио његових каснијих мука да пронађе саиграча. Оставио сам га да се још мало наслађује, чекајући да чујем временску прогнозу.

Витомир Ћурчин
покрет “Доста је било – Саша Радуловић”, Зрењанин