Prolazeći ovih dana pored prilično oronulog ulaza u nekadašnji velelepni Dom kulture, zaintrigirao me je plakat Pokreta „Dosta je bilo-Saša Radulović“. Najavljivao je večerašnju tribinu sa porukama koje su nekako odudarale od uobičajenih na drugim plakatama. Na tom istom mestu sam se inače proteklih godina naslušao raznih obećanja manje-više istih prodavaca magle. Posle svega, osećao sam se prilično izigran. Očigledno su vešto računali na to da slabo pamtimo, a još brže zaboravljamo…
Rešio sam da večeras ipak „probam nešto novo“, pogotovo što sam već nešto načuo o Pokretu od komšije koji je stalno na internetu. Obukao sam toplu garderobu, znajući da u ovim zimskim mesecima ona peć, makoliko bila velika, teško zagreje ogromnu salu Doma kulture. Pogotovo što u njoj u skorije vreme nije bilo nikakvih događanja. Ne skidajući kaput, udobno sam se smestio blizu peći, pozdravljajući se sa prisutnima koji su ubrzo popunili čitavu salu.
Izlaganja čelnika Pokreta je bilo vrlo interesantno i njihova vizija stvaranja jedne normalne i uređene države, poklapala se sa mojom željom da konačno živim u jednoj takvoj državi. Posebno mi se dopala najavljena mera za ukidanje protivustavnog smanjejnja penzija, zatim donošenje Zakona o poreklu imovine i konačno zaustavljanje tog partijskog zapošljavanja. Znao sam da će mi se žena kod kuće obradovati kad čuje da se neko ozbiljno zalaže za vraćanje penzija i stvaranje uslova da nam mladi ne odlaze. Naš sin, mada u godinama, pribavio je već mađarski pasoš u nameri da se sa suprugom i decom lakše otisne u svet u potrazi za poslom i boljim životom.
Tribina je posebno dobila na živosti kada su usledila mnogobrojna pitanja prisutnih. Naročito su bila vezana za praktičnu realizaciju oslobađanja budžeta od armije partokrata i gubitaša, naših najvećih neprofitnih organizacija, kao i za rešavanje nastalih socijalnih problema putem univerzalne socijalne zaštite.
Burno pozdravljani od prisutnih gosti su se već pozdravljali sa domaćinima, dok sam se ja, ušuškan uz razbuktalu peć, neosetno prepustio slatkom sanjarenju.
Sedeo sam tako na nekoj klupi u nacionalnom parku, dok mi je jesenje popodnevno sunce grejalo obraze. Opalo lišće u svim nijansama žute boje pokrivalo je u debelom sloju parkovske površine. Na klupi preko puta mene dvoje penzionera su bili potpuno zadubljeni u šahovsku tablu između njih.
Jedna grupa komunalnih radnika revnosno je skupljala lišće psujući usput žutu boju. Prilično sam se iznenadio, kada sam u čoveku koji im je rukovodio prepoznao Tomu diplomu, inače iskusnog komunalnog radnika. Držao je raširenu ogromnu vreću u koju su Zoran i neka žena ogrnuta crnim plaštom ubacivali sakupljeno lišće. Buckasti Zoran neprestano je izvaljivao neke nebuloze, dok sam ispod crnog plašta po naočarima jedva prepoznao Maju.
Malo dalje, istim se poslom bavila jedna poveća grupa jednolično obučenih ljudi pod nadzorom jednog policajca. Najglasniji je među njima bio jedan omanji bivši urednik jednog tabloida, koji se sa jednim doktorandom Megatrenda pored sebe žestoko svađao oko uređivanja zatvorskog biltena.
Pored dvojice šahista na klupi preko mene iznenada se smestio jedan visoki, ozbiljan čovek sa naočarima i crveno-belim šalom oko vrata. Pokazivao je neku nadmenu nezainteresovanost za sve oko sebe. Tek kad se zamišljeno udubio u čitanje knjige „Protestantska etika i duh kapitalizma“ Maksa Vebera, kako sam uspeo da vidim naslov, shvatio sam da ispred sebe imam Aleka, bivšeg premijera! Nadmenu mirnoću uspeo je da mu poremeti jedan veliki, žuti list koji se, uz lako lelujanje, smestio baš između korica otvorene knjige. Nervozno ga je izbacio i nastavio da čita, povremeno bacajući pogled na šahovsku tablu preko ramena jednog od zadubljenih igrača. Ne mogavši da izdrži, počeo je da nešto komentariše sa visine. Ljutiti i nervozni pogledi igrača odmah su ga naterali da se uvređeno vrati čitanju knjige.
Tog trenutka su se pored mene na klupi smestile dve gospođe u vrlo živom razgovoru. Žalile su se na naporno proveden dan na poslu, posebno od kada je broj zaposlenih u javnim službama drastično redukovan. Kako sam iz razgovora mogao da razaberem, gospođa koja radi u nekom centru za socijalni rad naročito je isticala ogromni broj zahteva za univerzalnu socijalnu zaštitu od strane bivših partijskih uposlenika. Posebno je rezignirano je komentarisala zahteve armije partijskih botova, koji su mahali nekim svojim lekarskim potvrdama da im je danonoćno lupanje minusa i jednolična ishrana potpuno upropastilo zdravlje, posebno mentalno.
Na samom ulazu u park, sa obe strane glavne staze, smestila su se dva štanda sa knjigama. Za jednim je, po bagatelnoj ceni, dela iz zaostavštine JUL-a bučno reklamirao nekadašnji Mirin junoša, a kasnije čak i ministar za rad i socijalna pitanja. Za drugim štandom je Voja, posle svog petog odlaska i povratka iz Haga, glasno izvikivao naslove svojih mnogobrojnih dela. Prilično popunjen i crven u licu, više je nalikovao nekom roštiljdžiji na seoskom vašaru.
Idući od klupe do klupe, pokraj mene se našao i buckasti Ivica sa jednim koferom. Iz njega je nudio slike junaka iz naših mnogobrojnih ratova, od kosovskih, preko slika Tita, Draže do slika naših ratnika iz devedesetih. Tu su bile i razne kape koje su pokrivale te ratničke glave, kao i gomila kojekakve stranačke bižuterije. Sa zavereničkim osmehom na licu, ponudio mi je preklopljen papir nalik čestitci sa dve slike na unutrašnjim stranicama. Na jednoj je bio izkežen osmeh Tonija Blera u zagrljaju sa bivšim premijerom dok nam prodaje londonsku maglu, a na drugoj njegova karikatura sa NATO šlemom na glavi u bombarderu iznad Srbije. Uz osmeh i oči koje su se caklile, Ivica mi je davao jednim okom mig ka klupi preko puta, a drugim okom ka štandu za kojim je Voja baš u tom trenutku gromoglasno nudio svoje epohalno delo naše nove, angažovane književnosti – „Engleski pederski isprdak Toni Bler“.
Sedeći sam i dalje na klupi dok je jesenje sunce sve manje grejalo moje obraze, primetio sam da bivši premijer odlaže knjigu, uzima iz torbe šahovsku tablu i polako se upućuje ka mojoj klupi. Znao sam da traži saigrača i panično sam pokušavao da ustanem i udaljim se. Noge su me potpuno izdale, pa sam sedeo kao ukopan, sve dok nisam osetio lupkanje po ramenu. To lupkanje nasrtljivog lovca na žrtvu postajalo je sve jače, dok u šoku nisam iznad sebe ugledao lice domara Doma kulture. Unezvereno sam se okretao oko sebe, videvši da je sala prazna, peć ugašena, a stolice već uredno složene.
Još pod utiskom sna, polako sam krenuo kući. Žena je već bila zabrinuta što me nema, jer su se neke komšije već vratile sa tribine. Na televizoru je upravo bio TV dnevnik sa prilogom o poseti premijera nekom penzionerskom klubu. Izabrani srećnici u svojim svečanim odelima nisu skidali oči sa predmeta svog obožavanja. On je samozadovoljno igrao partiju šaha sa najsrećnijom među njima, koja je pravo od frizera sela za šahovski sto. Silne kamere su pomno beležile te istorijske trenutke.
Ruka mi je već po navici krenula ka daljinskom upravljaču da promenim kanal, kad sam se setio njegovih kasnijih muka da pronađe saigrača. Ostavio sam ga da se još malo naslađuje, čekajući da čujem vremensku prognozu.
Vitomir Ćurčin
pokret “Dosta je bilo – Saša Radulović”, Zrenjanin
Jedan tekst na nivou školarca, napisan od strane ni manje ni više, perjanice zrenjaninskog ogranka G17, Dinkićev upropaštavač privrede, celog života direktor u državnim firmama jer je svakom podoban. Vi ste do ovog teksta imali moj glas. Na sreću, otvorili ste mi oči, jer vuk dlaku menja.
Vaš komentar je tek na nivou školarca! Čovek je radio u svojoj struci i bio dobro obrazovan za funkcije koje je obavljao. A ko ste vi? Što blatite ljude a ne predstavljate se pod punim imenom i prezimenom?