Penzijski apsurdi

U vezi penzionera i penzija program Pokreta „Dosta je bilo – Saša Radulović“ je sasvim precizan i konkretan: “Ukinuti protivustavno smanjenje penzija. Vratiti oteto. Dug prema penzionerima pretvoriti u državne obveznice sa kamatom. Vojnim penzionerima uskladiti penzije u skladu sa odlukom Ustavnog suda sa kamatom. Izvršiti reformu penzionog sistema.“

Penzioni fond je inače potpuno devastiran tragičnih devedesetih, kada su o našim sudbinama odlučivali isti oni koji ih i danas kreiraju. Fond danas opslužuje čak 1.735.942 penzionera (prebogat rezervat za lovce na glasove) sa prosečnom penzijom za celu 2015. od 23.196. dinara. Nije zanemarljiv ni broj od 312.357 invalidskih penzionera, čija rešenja svakako zahtevaju temeljnu reviziju, imajući u vidu zabeležene slučajeve korupcije u radu invalidskih komisija. Učešće prosečne penzije u prosečnoj zaradi iznosi 45,6%.

Posebno je ponižavajući položaj 200.923 poljoprivrednih penzionera sa prosečnom penzijom od svega 10.467. dinara, pri čemu 3.674 penzionera prima manje od 5.000 dinara. Zanimljiva je i apsurdna činjenica da za oko 100.000 poljoprivrednih penzionera, koji nisu ostvarili pravo na penziju jer nemaju uplatu od najmanje 15 godina, povraćaj uplaćenog novca nije izvršen!
Od ukupnog broja penzionera čak njih 926.965 ili 59,2% ima penzije ispod 25.000. dinara, a 130.409. penzionera ili 7,5% živi sa manje od 10.000 mesečno.

Ovi penzioneri se nisu našli pod udarom famoznog Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija (koji je niti privremen, niti išta uređuje), koji protivustavno atakuje na stečeno pravo preostalih 808.977 penzionera (oko 40% od ukupnog broja).

Niska penzionerska primanja ugrožavaju njihovu egzistenciju, a često i njihovih najbližih, u okruženju propale privrede i rekordne nezaposlenosti. Posebno je ugrožena zdravstvena zaštita najstarijih građana, jer često ne mogu da plaćaju medicinske usluge, lekove, pomagala, putovanja na specijalističke preglede, pa i mesta u staračkim domovima. Zbog umanjenja penzija neki su bili prinuđeni i da napuste ove ustanove.

Interes vlasti da kontroliše i manipuliše ovom brojnom armijom glasača ključan je u nastanku esnafskog PUPS-a, a sve pod plaštom zaštite prava penzionera direktno iz skupštinskih klupa.

Posle potpunog skupštinskog mrtvila i poslušnog dizanja ruku za odluku o smanjivanju penzija, PUPS je ponovno živnuo. Nezadovoljan ponuđenom apanažom skupštinskih mesta od koalicionih partnera, čiji su rodonačelnici devedesetih naređivali ili izvršavali likvidacije, uvukao se začas pod skute glavnog gazde da bi obezbedio sebe i svoju interesnu grupu, brzo zaboravljajući gromoglasno najavljen samostalni izlazak na izbore.

Na subotnjem skupu u novosadskom Master centru pod motom „Mi se razlikujemo od drugih“ ovi mešetari su bukvalno prevazišli sami sebe.

Predsednik stranke se patetično zahvalio svim penzionerima (pa i onim jadnicima čije mizerne penzije nisu smanjivane, već uvećane za fantastičnih 1,25%) na potpuno svesnom žrtvovanju (za koje ih niko nije ni pitao). Potresnim glasom ih je podsetio da su to činili još od 45. naovamo, a sada u ključnom, prelomnom, odsudnom momentu pri kraju svog života, nisu pitali šta zemlja može da učini za njih, već šta oni mogu da učine za nju. Pa su tako spasili državu od bankrota, sprečili da im deca i unuci napuštaju zemlju i pokrenuli neviđenu privrednu aktivnost?! O tempora, o mores!

U maniru režisera vrhunskih severnokorejskih masovki, iznenadio je testom za Srbiju sve prisutne, tražeći od njih da mu podizanjem ruku odgovore na tri pitanja, bez mnogo razmišljanja, šta im je na srcu. Na prva dva sugestivno postavljena pitanja – da li biste da vam penzije budu redovne i sigurne i da li ste da vam kćerke, sinovi i unuci imaju redovan posao i poštenu zaradu, svi su najnormalnije podigli ruke. Na treće pitanje, da li ste za to da budete bezobrazno bogati i moćni po bilo koju cenu (pri čemu je Krkobabić očigledno mislio na sebe), niko nije podigao ruku.

Na osnovu ovog performansa za ovce, slavodobitno je zaključio da je odgovor prisutnih na test jasan i da su svi za Srbiju (ma što to značilo, valjda). Dodao je takođe, da je poslednje pitanje postavio neki drugi lider, neke druge partije, svi bi automatski podigli ruke. “I po tome se razlikujemo od njih”, poentirao je na kraju ovaj demagog par exellence, bahato ignorišući inteligenciju prisutnih i njihovo pravo na neumanjena primanja, primerenu zdravstvenu zaštitu i dostojanstven život.

Preostaje nam samo da sa gorkim ukusom u ustima takvim i sličnim individuama dreknemo: “Dosta je bilo!“.
Uskraćujući im svoj dragoceni glas, zabranimo im odmah i trajno da se bave našim životima.
Ćutanje normalnih neminovno vodi u sve veću autokratiju i totalitarizam nenormalnih. Recite već sada „Dosta je bilo“ onima koji su bestidno izigrali vaše poverenje, jer sutra može biti već kasno! Sutra će sigurno biti još primitivniji i bahatiji u otimanju vaših penzija.

Pokret „Dosta je bilo – Saša Radulović“ ima realna i opipljiva rešenja za probleme penzionera. Dajte mu šansu, nisu svi isti!

Vitomir Ćurčin, diplomirani inžinjer u penziji

član Pokreta „Dosta je bilo“, Zrenjanin