Зашто ћу гласати за Сашу Радуловића?

Први пут сам добио прилику да искористим своје бирачко право на изборима 2012. и нисам имао за кога да гласам. Зато сам поништио листиће.

Истина, на председничким сам гласао за Тадића, не зато што сам мислио да нешто вреди, него да Тома не би постао председник. Ни данас се не кајем због те одлуке, јер нас Тадић бар не би толико срамотио пред светом и не би толико лупао глупости (писмо Британској краљици, Вивалди, Холокауст и Јевреји са престижним професијама, српски генетски код…).

По том критеријуму, Победник са Калемегдана би био далеко бољи председник од обојице – виши је и лепши је од Тадића, уме да позира са мачем, гарантовано не би лупио ни једну глупост, не би примао плату, не би користио председнички домен за супругину фондацију, не би му требао шофер, ни обезбеђење…
Једина мана би му била то што је го, али то се не би видело јер је на високом стубу и довољно далеко од посматрача.

И на изборима 2014. сам поништио листић, само што онда нисам знао да ипак постоји неко за кога бих могао да гласам.

Да нам је нормална земља, не бих се ни интересовао за политику, али није нормална и све је горе. Мени лично није лоше. Остало ми је још десетак испита до дипломе, а већ радим као програмер и пристојно зарађујем. Без претеривања, могао бих да кажем да радим у једном од најбољих колектива у земљи. Радим са врхунским програмерима и стручњацима и за ових осам месеци сам пуно научио од њих. Канцеларија ми је преко пута факултета, а захваљујући клизном радном времену, без проблема стижем на предавања и могу да се изборим и са радним и са студентским обавезама.

На жалост, знам пуно људи који немају ту срећу, који мрзе сваки дан када иду на посао, а са платом једва да могу да преживе. Редовно видим људе који се жустро свађају са својим “подстанарима” у глави и кад год отворим новине, црна хроника је пуна оних чији живци нису издржали борбу за егзистенцију, напредне реформе и чекање обећаног “бољег сутра”.
Видим руиниране локале некада успешних радњи и видим најгори талог друштва на телевизијама са националном фреквенцијом, неке у реалитy смећу, а неке у скупштини и у свакој прилици да се трчи пред камере. Срећан сам што највећи део времена немам кад да упалим ТВ.

Схватио сам да више не смем да апстинирам на изборима и поништавам листиће, онда сам уочио и да ипак постоји неко коме бих могао да дам глас, а то је Саша Радуловић.
Прошли пут нисам гласао за њега, јер сам се примио на причу о “злом стечајном управнику”, али тада нисам знао скоро ништа о стечају, ни шта је уопште посао стечајног управника.
Пажљиво сам саслушао и прочитао оно што говори и пише и схватио сам да то итекако има смисла. Ако ништа друго, бар је исправно поставио дијагнозу за ово расуло и дао врло конкретне предлоге шта може да се уради.

У кампањи, речи и обећања не коштају ништа. У нормалној земљи, неиспуњено обећање би требало да буде врло скупо и да онога ко га је дао кошта политичке каријере, али у Србији не кошта баш ништа. Народ је забораван и апатичан, а могућих изговора за неуспех има на претек.
Политичари могу да обећају и кажу шта год желе, али велика већина бира да прича потпуне будалаштине (на пример субвенције страним инвеститорима) и да даје обећања у која само малоумник може да поверује.

Са друге стране, Радуловић не обећава куле и градове, не обећава Београд на води, ни нови стадион, ни базене које је својевремено Никола Шећероски обећавао. Он предлаже нешто што би свако разуман предложио – да се престане са бацањем пара.
Разумном човеку је несхватљиво да неко убира висок порез од домаћих привредника и да га поклања његовој конкуренцији, ослобођеној од пореза и дажбина и још земљиштем, приде.

Несхватљиво је још и да се у јавни сектор угурају толики неспособни партијски кадрови, од оних бенигних “канцеларијских пацова”, што само примају плату за нерад, па до оних бахатих, попут Душице Јевђеновић и Јелен Маринковић и оних екстремних штеточина попут Душана Бајатовића.

Све остало што Радуловић обећава, попут универзалне здравствене заштите, пензија и социјалне помоћи, могло би да постане изводљиво када се закрпе ове рупе у буџету кроз које истичу огромне количине новца пореских обвезника и када се предузетници растерете од неразумно високих пореза које ове рупе намећу.

Сасвим је очекивано да повремено буде мета режимских медија, па да је живи светац. Какав год интегритет неко да има, то никако не може спречити Драгана Ј. Вучићевића да пише шта му падне на памет. Ни њега, ни Курир, а ни СНС ботове.

Штавише, појавила се нова генерација ботова. Велики сам љубитељ Терминатор саге, па ми није право да ова будућа инжењерска ремек-дела поредим са бескичмењацима који се продају за седнвич и хиљадарку, али је одлична аналогија. Први су као Т600 серија са гуменом кожом и било их је лако уочити, али ови нови су далеко напреднији, као Т800.
Глуме незадовољне грађане, “против” Вучића, а за разлику од прве генерације ботова, њима није циљ да нас наведу да гласамо за СНС, него да нас гурну назад у апститенцију, јер “сви су исти”.

Оригинални текст