Zašto ću glasati za Sašu Radulovića?

Prvi put sam dobio priliku da iskoristim svoje biračko pravo na izborima 2012. i nisam imao za koga da glasam. Zato sam poništio listiće.

Istina, na predsedničkim sam glasao za Tadića, ne zato što sam mislio da nešto vredi, nego da Toma ne bi postao predsednik. Ni danas se ne kajem zbog te odluke, jer nas Tadić bar ne bi toliko sramotio pred svetom i ne bi toliko lupao gluposti (pismo Britanskoj kraljici, Vivaldi, Holokaust i Jevreji sa prestižnim profesijama, srpski genetski kod…).

Po tom kriterijumu, Pobednik sa Kalemegdana bi bio daleko bolji predsednik od obojice – viši je i lepši je od Tadića, ume da pozira sa mačem, garantovano ne bi lupio ni jednu glupost, ne bi primao platu, ne bi koristio predsednički domen za supruginu fondaciju, ne bi mu trebao šofer, ni obezbeđenje…
Jedina mana bi mu bila to što je go, ali to se ne bi videlo jer je na visokom stubu i dovoljno daleko od posmatrača.

I na izborima 2014. sam poništio listić, samo što onda nisam znao da ipak postoji neko za koga bih mogao da glasam.

Da nam je normalna zemlja, ne bih se ni interesovao za politiku, ali nije normalna i sve je gore. Meni lično nije loše. Ostalo mi je još desetak ispita do diplome, a već radim kao programer i pristojno zarađujem. Bez preterivanja, mogao bih da kažem da radim u jednom od najboljih kolektiva u zemlji. Radim sa vrhunskim programerima i stručnjacima i za ovih osam meseci sam puno naučio od njih. Kancelarija mi je preko puta fakulteta, a zahvaljujući kliznom radnom vremenu, bez problema stižem na predavanja i mogu da se izborim i sa radnim i sa studentskim obavezama.

Na žalost, znam puno ljudi koji nemaju tu sreću, koji mrze svaki dan kada idu na posao, a sa platom jedva da mogu da prežive. Redovno vidim ljude koji se žustro svađaju sa svojim “podstanarima” u glavi i kad god otvorim novine, crna hronika je puna onih čiji živci nisu izdržali borbu za egzistenciju, napredne reforme i čekanje obećanog “boljeg sutra”.
Vidim ruinirane lokale nekada uspešnih radnji i vidim najgori talog društva na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, neke u reality smeću, a neke u skupštini i u svakoj prilici da se trči pred kamere. Srećan sam što najveći deo vremena nemam kad da upalim TV.

Shvatio sam da više ne smem da apstiniram na izborima i poništavam listiće, onda sam uočio i da ipak postoji neko kome bih mogao da dam glas, a to je Saša Radulović.
Prošli put nisam glasao za njega, jer sam se primio na priču o “zlom stečajnom upravniku”, ali tada nisam znao skoro ništa o stečaju, ni šta je uopšte posao stečajnog upravnika.
Pažljivo sam saslušao i pročitao ono što govori i piše i shvatio sam da to itekako ima smisla. Ako ništa drugo, bar je ispravno postavio dijagnozu za ovo rasulo i dao vrlo konkretne predloge šta može da se uradi.

U kampanji, reči i obećanja ne koštaju ništa. U normalnoj zemlji, neispunjeno obećanje bi trebalo da bude vrlo skupo i da onoga ko ga je dao košta političke karijere, ali u Srbiji ne košta baš ništa. Narod je zaboravan i apatičan, a mogućih izgovora za neuspeh ima na pretek.
Političari mogu da obećaju i kažu šta god žele, ali velika većina bira da priča potpune budalaštine (na primer subvencije stranim investitorima) i da daje obećanja u koja samo maloumnik može da poveruje.

Sa druge strane, Radulović ne obećava kule i gradove, ne obećava Beograd na vodi, ni novi stadion, ni bazene koje je svojevremeno Nikola Šećeroski obećavao. On predlaže nešto što bi svako razuman predložio – da se prestane sa bacanjem para.
Razumnom čoveku je neshvatljivo da neko ubira visok porez od domaćih privrednika i da ga poklanja njegovoj konkurenciji, oslobođenoj od poreza i dažbina i još zemljištem, pride.

Neshvatljivo je još i da se u javni sektor uguraju toliki nesposobni partijski kadrovi, od onih benignih “kancelarijskih pacova”, što samo primaju platu za nerad, pa do onih bahatih, poput Dušice Jevđenović i Jelen Marinković i onih ekstremnih štetočina poput Dušana Bajatovića.

Sve ostalo što Radulović obećava, poput univerzalne zdravstvene zaštite, penzija i socijalne pomoći, moglo bi da postane izvodljivo kada se zakrpe ove rupe u budžetu kroz koje ističu ogromne količine novca poreskih obveznika i kada se preduzetnici rasterete od nerazumno visokih poreza koje ove rupe nameću.

Sasvim je očekivano da povremeno bude meta režimskih medija, pa da je živi svetac. Kakav god integritet neko da ima, to nikako ne može sprečiti Dragana J. Vučićevića da piše šta mu padne na pamet. Ni njega, ni Kurir, a ni SNS botove.

Štaviše, pojavila se nova generacija botova. Veliki sam ljubitelj Terminator sage, pa mi nije pravo da ova buduća inženjerska remek-dela poredim sa beskičmenjacima koji se prodaju za sednvič i hiljadarku, ali je odlična analogija. Prvi su kao T600 serija sa gumenom kožom i bilo ih je lako uočiti, ali ovi novi su daleko napredniji, kao T800.
Glume nezadovoljne građane, “protiv” Vučića, a za razliku od prve generacije botova, njima nije cilj da nas navedu da glasamo za SNS, nego da nas gurnu nazad u apstitenciju, jer “svi su isti”.

Originalni tekst