Intervju Pravosuđe Prenosimo

Vladimir Vučinić: Zbog pritisaka sam napustio sudstvo

„Doneo sam odluku u korist nekog ko nije popularan i postao sam „Miškovićev sudija“. Smatrali su da je pravo predsednika suda da me zove, da mi traži da povučem odluku i da me premesti u drugo odeljenje suda. Ja sam uvek bio samo sudija ove države.“

Sudija Vladimir Vučinić, za koga mnoge kolege kažu da je jedan od najvećih profesionalaca, ubuduće će se u sudnici pojavljivati kao branilac optuženih.

Vladimir-Vučinić-naslovnaVladimir Vučinić (foto: S. Dojčinović)

Vučinić je sudio u nekim od najznačajnijih slučajeva organizovanog kriminala u zemlji. Bio je deo veća koje je osudilo Darka Šarića na maksimalnu kaznu, takozvanu „drumsku mafiju“ osudio je na 131 godinu zatvora, a priveo je kraju i suđenje Miloradu Ulemeku Legiji i pripadnicima JSO-a zbog oružane pobune. Nakon jedne svoje odluke Vučinić se, međutim, zamerio predstavnicima vlasti. Vratio je pasoš biznismenu Miroslavu Miškoviću koji je najveći „trofej“ vlade Aleksandra Vučića u borbi protiv korupcije.

Odmah su počeli pritisci na njega, smena sa mesta predsednika Specijalnog suda, medijski napadi, javne prozivke i disciplinski postupak. Slučaj Mišković spojen je sa drugim predmetom i dat drugom sudiji. Nakon pritisaka koje je trpeo dve godine, Vučinić je na sopstveni zahtev razrešen sa sudijske funkcije i podneo je zahtev da pristupi advokatskoj komori. U intervjuu za Mrežu za istraživanje kriminala i korupcije – KRIK prvi put u javnosti govori o odluci koja mu je promenila karijeru, pritiscima kojima je bio izložen, o ostvarenim pretnjama da će biti premešten iz Specijalnog suda i odluci da posle dvadeset godina napusti sud.

Razgovarali: Bojana Pavlović, Stevan Dojčinović

„Da li se tako borimo protiv korupcije?“

Problemi su počeli, kaže Vučinić, kada je dobio poziv od predsednika suda Aleksandra Stepanovića, tri dana pošto je doneo odluku da Miškoviću privremeno vrati pasoš. Pozvao ga je u subotu 7. decembra 2013. uveče, zahtevajući da hitno dođe u Palatu pravde.

Došao sam u Palatu, svuda su bila pogašena svetla osim u predsednikovom kabinetu. On je sedeo u svojoj kancelariji. Čovek koji je uvek bio srdačan prema meni, sada je imao hladan izraz lica kakav dotad nisam video. Zvučao je uznemiren i ljut. Pitao me je ’Da li se tako borimo protiv korupcije?’. Tad mi je saopštio da zbog odluke koju sam doneo više nisam predsednik odeljenja, kao i da nije očekivao da ću takvu odluku doneti, da je on to saznao od drugih, a ne od mene. Rekao mi je da će razmisliti da me vrati da sudim u Palati pravde (odakle je Vučinić došao u Specijalni sud) i da je jedina šansa za mene da ostanem to da u ponedeljak dođem što ranije na posao i opozovem odluku o vraćanju pasoša. Rekao sam da kao sudija ostajem pri svojoj odluci. Tu smo se razišli. Da sam tada popustio, verovatno bi još veći pritisak bio na mene prilikom donošenja presude.“

Ubrzo je smenjen sa mesta predsednika Posebnog odeljenja Višeg suda pod izgovorom da mu je istekao mandat.
Protiv Stepanovića je podneo pritužbu zbog pritisaka na njegov rad da nije smelo da se dogodi da na bilo koji način razgovaramo o mojoj konkretnoj odluci. Svaki uticaj na sudiju je nedozvoljen. A kako nije uticaj ako vam neko kaže da bi za Vas bilo najbolje da opozovete odluku? Zatim i da je jedina šansa da ostanem u ‘specijali’ (Posebnom odeljenju Višeg suda) da opozovem odluku.“

Pritužba je, međutim, odbijena. Visoki savet sudstva, u kojem sedi i ministar Nikola Selaković, odlučio je da predsednik suda Stepanović na Vučinića nije vršio pritisak.

Smatrali su da je legitimno pravo predsednika suda da odluči da li ću ja biti predsednik posebnog odeljenja, kao i da nije bila pretnja kada mi je rekao da će me vratiti u Palatu pravde. To je po njima normalan razgovor, da predsednik suda zove sudiju da ga pita – ’Šta si uradio, zašto si to uradio, nećeš više biti to i to’. Možda tako treba da se ponašaju svi predsednici sudova prema svakom sudiji u svakom sudu. Možda je to model ponašanja koji se traži danas. A ja sam nešto prespavao u međuvremenu.“

Tada su počele i sabotaže, a neke su mogle da ugroze i bezbednost sudije koji je sudio najvećim kriminalcima u Srbiji.

„Promenili su mi kabinet, zatim i službeno vozilo nakon događaja sa predsednikom suda. To se dogodilo dok sam bio na godišnjem odmoru. Umesto sigurnog vozila, dobio sam manje koje je mogao i bicikl da prevrne. Ostao sam i bez saradnika u trenutku kada je trebalo da napišem obrazloženje dve komplikovane presude.“

„Miškovićev sudija“

Posle razgovora sa Stepanovićem počeli su i medijski napadi. Na naslovnoj strani provladinog tabloida „Informer“ Vučinićeva odluka nazvana je neviđenim skandalom, a on označen kao iskorumpirani sudija. U tekstu naslovljenom „Para stvarno vrti gde burgija neće“ optužen je da je Miškoviću pasoš vratio „tajno“ i na „gerilski“ način, mimo procedura.

Tabloid je postavio ista pitanja koja me je pitao i predsednik suda. U stvari, to su više bile konstatacije da sam radio nezakonito i neoubičajeno. Doneo sam odluku u korist nekog ko nije popularan i onda sam postao njegov saradnik i ’Miškovićev sudija’. Ja sam uvek bio samo sudija ove države.

Pisanje tabloida nanelo je, kaže, nenadoknadivu štetu njegovoj porodici.
Možete misliti kako je kada se nešto tako javno govori o čoveku koji je suprug i otac. Na jednoj stazi dok sam se rekreirao, čovek koji je vozio bicikl mi se obratio – rekao je da zna moje ime i pitao me koliko sam novca uzeo.

Da se napadi neće zaustaviti shvatio je kada se „Politika“ pridružila tabloidu „Informer“ i objavila da tužilac za organizovani kriminal nije bio obavešten o odluci da vrati pasoš. Na ovaj način sugerisano je da je prekršena procedura, iako po zakonu sudija nije dužan da o svojoj oduci obavesti tužioca.

Shvatio sam da se to ne zaustavlja, da lavina ide ka meni i da je došao momenat kada sam ja po zakonu dužan da branim ugled suda, ne svoj ugled, već funkcije koju obavljam – ako ga već drugi ne brane. Nisam ni mogao da očekujem zbog datih okolnosti da bi bilo ko drugi dao takav demanti. Pozvao sam novinarku ’Politike’ i rekao da tužilac po zakonu nije ni trebalo da bude obavešten.

Tu izjavu „Politici“ kao da je jedva dočekao predsednik Višeg suda Stepanović i odmah je protiv Vučinića pokrenuo disciplinski postupak – jer je u javnosti komentarisao suđenje u toku.

Sudija u Srbiji je rekao da je postupio po zakonu! To je nanelo toliko štete pravosuđu i ugledu pravosuđa da bi verovatno bilo bolje da to nisam rekao! Još nekoliko mojih izjava našlo se u toj prijavi. Novinar me je pozvao i pitao ’Da li je istina da niste pustili Miškovića u Rim?’ (drugi slučaj kada mu nije odobrio putovanje). Rekao sam ’Tačno je, imate dobru informaciju i ne želim da komentarišem’. I ta izjava se našla u prijavi.

Odluku o vraćanju pasoša javno je kritikovao čak i ministar pravde Nikola Selaković. Zbog ovog istupa u javnosti, Vučinić je tražio da ministar bude izuzet iz Visokog saveta sudstva koji je odlučivao u disciplinskom postupku protiv njega.

Ja sam odgovarao zato što sam komentarisao svoju odluku, a neko drugi može, čak i sa pozicije ministra, da komentariše moju odluku – to je njemu dozvoljeno. Možda je i dozvoljeno po nekim aršinima, ali stvara sumnju da će ministar biti pristrastan. Na moje iznenađenje, ministra su izuzeli iz postupka.

Predsednik suda je u svojoj prijavi tražio da Vučinića proglase odgovornim za težak prekršaj i da se razreši sa funkcije jer je za medije komentarisao svoju odluku. Tročlana komisija Visokog saveta sudstva odlučila je da Vučinić nije počinio prekršaj, ali se na tu odluku žalio disciplinski tužilac.

Na kraju je Visoki savet sudstva rešio da je Vučinić počinio lakši disciplinski prekršaj i izrečena mu je javna opomena. Vučinić se žalio Upravnom sudu na ovu odluku i čeka epilog.

Ako oni odgovore negativno, postoji Ustavni sud, pa Sud za ljudska prava u Strazburu. Zaštitnik građana se u jednom izveštaju osvrnuo na moj slučaj, kao i Savet za borbu protiv korupcije. OEBS je ispratio taj događaj, kao i američki Stejt department u zvaničnom izveštaju – samo to da nabrojimo. Ne možemo da kažemo da postupak protiv mene nije bio sporan. Tokom te dve godine sam imao i podršku kolega. Govorili su mi ’Dobro si uradio’.

Ključna odluka

Za odluku koja se pokazala presudnom u njegovoj karijeri kaže da je bila zakonita, racionalna i doneta u opštem interesu.

Mišković je duže vreme bio u pritvoru. Na stolu sam imao odluku Ustavnog suda da je prekomerno u pritvoru. Postojala je pretpostavka nevinosti – svako je nevin dok se ne dokaže krivica – i danas, dve godine kasnije, ne postoji osuđujuća presuda u tom slučaju. Da je Miškoviću izmaklo zaključenje ugovora i poslovna dobit jer je bio u pritvoru, a tužilac ne dokaže krivicu – ko to treba da nadoknadi? Država. Postojala je garancija od 12 miliona evra jemstva koju sam ja potpisao, ne znam da li je iko potpisao na više. U tom slučaju nisam video nijedan razlog da kažem ‘ne’ vraćanju pasoša. Ako vi donesete odluku o pritvoru i jemstvu i zakon vam daje mogućnost da to privremeno suspendujete, ja ne vidim šta je tu bilo sporno i neuobičajeno.

Ironija je da je Vučinić, pre nego što je Miškoviću vratio pasoš, uhapšenom biznismenu odredio jemstvo od 12 miliona evra u kešu – što je bilo najveće jemstvo od kada postoji Specijalni sud. On kaže da je iznos obezbeđivao da Mišković neće pobeći.

Ja sam odlučio o visini jemstva. Država tereti celu grupu za ugrubo 35 miliona evra. Odlučio sam da je trećina te sume dovoljna garancija. Da sam imao grupu koja se teretila za tri miliona, ja bih tražio milion. Tražio sam da jemstvo bude isplaćeno u kešu jer sam smatrao da je to jača garancija. Kada nekog ko se bavi biznisom obavežete na keš, to je njemu motiv da se taj postupak što pre okonča i ukoliko se odaziva na pozive suda, nevezano da li će biti osuđen ili ne, njemu bi to bilo vraćeno i on to može ponovo da stavi u promet. Eto, on je otputovao i vratio se iz inostranstva, nikakvih štetnih posledica tu nije bilo. Jedina štetna posledica bila je po mene.

Smena

Početkom 2016. Vučiniću se završila karijera u Specijalnom sudu. Posle 10 godina suđenja organizovanim kriminalnim grupama, raspoređen je nazad u Palatu pravde jer mu je, po obrazloženju suda, istekao mandat.

Ne mogu da znam šta je pravi razlog premeštanja, mogu da nagađam. Kažu da mi je mandat istekao i da je to glavni razlog. Znam da postoje sudije, neću ih imenovati jer nije kolegijalno, kojima je mandat istekao isto kad i meni, ali njima je produžen. Šta je bio razlog da meni ne bude? Neki drugi razlog postoji.

Povratak iz Specijalnog suda u Palatu pravde vidi kao nesvakidašnji.

Uobičajen je put kad sudija posle određenog broja godina, karijere i potvrđivanja, iz Specijalnog suda ide ili u Apelacioni ili Kasacioni sud. Od osnivanja 2003. godine više od 50 sudija prošlo je kroz to odeljenje – i kad imate sudije koje idu nekim neuobičajenim putem, nazad u Palatu pravde, a svi ostali idu uobičajeno, onda se postavlja pitanje zašto je tako.

Premeštaj je samo ubrzao odluku da napusti sudsku poziciju.

Imam veliki otpor prema tome što se dešavalo jer nijedna sudska odluka ne sme i ne može da na taj način determiniše nečiji profesionalni put koji je trajao čitavo punoletstvo. Bio je to dug prema mojoj karijeri. Bio sam dužan da kažem ne. Ja ću sad sam da izađem iz ove priče, ne mogu da ih na taj način pustim da me istisnu, da me oteraju, jer nisam ništa loše uradio, niti nezakonito. Borio sam se do kraja i kad sam video da sam dobio javnu opomenu mislio sam da je to pravi momenat da izađem pod svojim uslovima.

Vučinić od sutra, 15. marta, više nije sudija i čeka odluku o prijemu u advokatsku komoru.

Motivacija da postanem advokat je ta da odem u delatnost koja je više nezavisna, a najsličnija onome što sam dosad radio. Profesionalni aspekt će i sad dominirati. Ali oni kojima sam sudio me, po zakonu, ne mogu angažovati u istim postupcima.

Nezavršena suđenja

Kada je razmešten, Vučinić je iza sebe ostavio dva bitna slučaja – suđenje Darku Šariću i pripadnicima JSO-a. Oba su ušla u završnu fazu, a u ovom drugom je bio predsednik veća. Vučinić naglašava da izmena sudija loše utiče na proces.

Šta je sa kvalitetom postupka? Predmeti su vrlo obimni, čak i da novi sudija uspe da pročita ceo predmet, ne može da ima osećaj kao sudija koji je sudio dve godine. Postupak protiv JSO-a je bio na samom kraju, ali je odlučeno da se promeni predsednik veća.

 

Biografija

Vladimir Vučinić bio je sudija 20 godina. Počeo je 1991. kao volonter u Prvom sudu, a zatim kao pripravnik u Petom opštinskom sudu. Za sudiju je izabran 1995. Deset godina proveo je u opštinskom sudu kao istražni sudija i predsednik veća u krivičnim predmetima. U Okružni sud dolazi 2005, a u odeljenje za organizovani kriminal 2006. Vučinić je bio sudija Višeg suda u Beogradu od njegovog osnivanja 2010. godine, a na mestu predsednika Posebnog odeljenja za organizovani kriminal bio je do januara 2014.

Vodio je istragu u slučaju koji je u javnosti poznat kao „afera Bodrum“. Zatim prvu prodaju „Telekoma“, slučaj iznošenja novca na Kipar gde je jedan od okrivljenih bio bivši direktor Uprave carina Mihalj Kertes. Kratko je sudio u vojnom odeljenju u procesu protiv generala Momčila Perišića. U Posebnom odeljenju sudio je Miškoviću, Šariću, Legiji, grupi Darka Ercega, Sretenu Jociću…

Tokom deset godina karijere suđenja organizovanim kriminalnim grupama, vraćena mu je, kaže, samo jedna presuda.

Pripadnici jedinice, priseća se Vučinić, nisu želeli da ustanu kada je prvi put ušao u sudnicu.

„Prozvao sam ih i pitao da li imaju nekih problema i zbog čega ne ustaju. Ulemek mi je rekao da ne ustaje jer ne poštuje sistem, a mene lično poštuje. Odgovorio sam mu da ja nisam tu lično, već da predstavljam taj sistem i pitao da li postoji neki drugi problem. Odgovorio mi je da ne može da spremi odbranu, jer sa advokatom nema neposredan kontakt nego samo preko stakla.“

Vučinić je inicirao izmenu pravilnika i omogućio zatvorenicima direktan kontakt sa braniocima.

„Rukovodio sam se pravom odbrane – da presuda sutra ne bi bila manjkava, da ne mogu da kažu da nisu mogli da spreme odbranu. Narednog ročišta kada sam ih prozvao, Ulemek je ustao kao vojnik, za njim Zvezdan Jovanović, pa onda Duško Maričić. Rešili smo jedan problem.“

U postupku protiv Darka Šarića ostalo je upamćeno Vučinićevo ispitivanje prvookrivljenog. Jedini je član sudskog veća koji je insistirao da Šarić odgovori o okolnostima predaje.

„Hteo sam da saznam motive zašto se predao. Interesovalo me je o čemu je i s kim pregovarao. To je naišlo na različito razmatranje, ne u javnosti, nego interno. Mnogi su se nervirali zašto sam postavio ta pitanja. Čak su tražili i moje izuzeće. To je nešto što sam doživeo prvi put u karijeri, da se nakon završetka suđenja, a dva dana pre objavljivanja presude traži moje izuzeće kao člana veća! Da je Šarić znao da će dobiti kaznu od 20 godina, ne verujem da bi se predao. Ta je presuda, međutim, još nepravosnažna. Čeka se odluka Apelacionog suda.“

Preneto sa sajta Krik-a

Oznake
DJB Mladenovac

DJB Mladenovac

1
Ostavite komentar

avatar
2500
1 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
1 Comment authors
Vladan Recent comment authors
najnoviji najstariji
Vladan
Gost
Vladan

Slucaj Miskovic je u najmanju ruku sramota za pravosudni sistem Srbije i najbolji pokazatelj njegove apsolutne nesposobnosti i korumpiranosti. Pomenuti je izraziti predstavnik grupe, nazovi biznismena (tajkuna), koji su nastali pod Milosevicevom vlasti i koji su u tesnoj saradnji prvo sa tom vlascu, a potom i svim ostalim posle nje, bukvalno urnisali privredu Srbije. Sa druge strane, oni i sa njima zdruzeni politicari u poslednjih 25 g su zgrnuli ogromno bogatstvo, koje se sigurno meri u desetinama milijardi $! Spomenimo cisto da se ne zaboravi. Milosevic i njegova odabrana politicko-tajkunska banda su tokom 90-tih iz privrede bivse SR (socijalisticke republike) Srbije i drustvenih firmi, pokupili, tj. pokrali, ogromna devizna sredstva na racunima kako u domacim, tako i stranim bankama, ogromnu kolicinu robe i sirovina sa lagera drustvenih firmi, penzioni fond, veliku kolicinu deviza iz narodnih „slamarica“. To je ucinjeno ponajvise kroz, do tada u svetu nevidjenu, hiperinflaciju, koja u tom obimu nije ikako mogla biti ekonomska posledica, vec samo gola mahinacija odnarodjene vlasti; spregu politicara, krupnih biznismena i direktora drustvenih firmi; „Piramidalne banke“ (Dafina i Jezda); te, pod izgovorom za toboz, premestanjem „na sigurno“, ogromnih deviznih iznosa u posedu drzave i drustvenih firmi na racunima u zemlji i inostranstvu, na racune privatnih lica, najcesce odabranih tajkuna. Putem ovih, a i jos nekih metoda, prema procenama pojedinih nezavisnih ekonomista iz Srbije je tokom 90-tih pokradeno preko 150 milijardi $!!! Prakticno svi tajkuni iz tog vremena su na bazi ovoga, dakle duboko nelegalno, stekli svoj „prvi milion $“, a i mnogo vise!! Cisto istine radi, treba reci da su se delom ovog iznosa finansirali i besmisleni, gubitnicki ratovi Srbije 90-tih… Dalje, tokom 90-tih, tajkuni su dosavsi do vellikih novcanih iznosa na prethodni nacin usli u biznis trgovine. Tj. prigrabili su zastupstvo za Srbiju svih iole poznatijih ino brendova robe siroke potrosnje. Tako je, ne vise od 50-100 tajkunskih firmi, prakticno stavilo pod svoje bar 90% uvoza robe siroke potrosnje. Najveci medju njima, a posebno Miskovic, su imali i parekselans pogodnosti od same drzave, poput placanja carine odlozeno 45 i vise dana pri inflaciji od vise hiljada, pa i miliona % mesecno, kupovine deviza po zvanicnom kursu, dok je ziralni bio 3-5x veci. Za njih nije vazio rezim kontigenata, koji je bio drzavna rampa za sve ostale, rezimu ne bliske uvoznicke firme, kojim je direktno vrseno limitiranje uvoza, a time i (ne)moc konkurencije podobnim tajkunima. Dalje, tajkuni su bili van nadleznosti trzisne, finansijske i ostalih drzavnih inspekcija, pa su mogli robu dalje plasirati kako su hteli, na papire (tj. „na belo“), ili za kesh („na crno“), dok su za inspekcije meta bili svi ostalli van tog kruga privilegovanih… Mislim da je i ekonomski vrlo neupucenom citaocu jasno, koliko je gore navedenim svesno omoguceno neverovatno bogacenje tajkuna sa jedne strane, a sa druge, maksimalno otezano ostalim firmama da uopste legalno rentabilno rade, a kamo li nesto i zarade!! Dakle, tokom 90-tih tajkuni su uspostavili monopol na uvoz robe u Srbiju, dok je maloprodaja bila uglavnom prepustena postojecim drustvenim lancima (C Market, Pekabeta i sl.)… Opširnije »