Dugo putovanje EPS-a u noć

Dugo godina se bavim energetikom. Ne pamti se, da se ikada zadnjih desetleća, dogodio jedan ovakav vrtložni scenario događaja u svetskoj energetici. U kratkom roku, drastično su pale cene nafte, njih su sledile cene prirodnog gasa. Došlo je do dekonjukture na elektroenergetskim tržištima. Sve to prati pad kamata i cena kredita za elektroenergetske objekte. Odustalo se od dugo najavljivanog projekta gasovoda Južni Tok. Da ne nabrajam dalje, stvari se, da budem blag, u energetici usložnjavaju.

Nekada smatrana bazom privrednog razvoja, danas se energetika u Srbiji i dalje spominje kao prioritetna. Deklaracije ni izdaleka ne prati adekvatna briga i energetska politika. Naftni sektor je promenio vlasništvo. Država je zainteresovana za njega uglavnom samo kada su u pitanju porez i akscize. Uslovi prodaje naftne industrije ruskom partneru, temeljno se diskutuju i preispituju zadnjih godina. Odgovor na složena pitanja traži prostor. Ja bih u mnoštvu pitanja, postavio samo jedno: Šta će biti budućnost Naftne industrije Srbije, ako cene nafte ostanu na ovom nivou a vezani posao sa Južnim tokom izostane, što se čini izvesnim?

Reč-dve o elektroprivredi, u kojoj sam proveo ceo radni vek. Na našem Davosu na Kopaoniku, predstavnica ministarstva energetike izjavljuje da je elektroenergetski sistem stabilan. To je prividno tačno, ali se ipak zatalasalo.

Ovih dana smenjen je generalni direktor EPS, ekonomista A. Obradović. Tek što je zasukao rukave i počeo temeljnu reorganizaciju EPS-a. Ostaće upamćen po tome što je neprestano izgovarao magičnu reč korporativizacija. Saradnici su to kao eho ponavljali. Oni kojima se jezik slabije okretao govorili su skraćeno-korporatizacija. Da li je to magična formula oporavka EPS-a? Pre ove, je magična reč bila deregulacija, termin nesretno prenesen, bez pojašnjenja iz engleske terminologije.

Kada je Obradović stupio na dužnost, bio je anonimus u stručnim krugovima. Pratio ga je hvalospev predsednika Vučića. Najavio ga je rečima da će pedeset puta biti bolji od inženjera Markovića, svog prethodnika. U moje vreme, kada si hteo nešto da naglasiš, rekao si da je nešto dvaput, ili duplo bolje. Zbir mojih godina i životno iskustvo mi nalažu da ne preterujem. Ipak ću reći svoje mišljenje: Inženjer Dragomir Marković bio je pedeset puta bolji od mladog Obradovića. Time nisam nameravao da ustvrdim da je bio posebno dobar. Bio je partijski postavljen. Jedino što je na odlasku otvorio dušu i izrekao pravu istinu o stanju stvari u EPS-u. Bila mu je to “labudova pesma”.

EPS je danas bastion onoga što naš pokret želi da ukloni i promeni. Partijski zaposleni kadrovi, pravilno su poređani po slojevima. Pažljivi arheolog bi analizirajući, lako protumačio našu blisku višepartijsku prošlost. Sve je manje zaposlenih koji se bave suštinskom delatnošću. Njihov uticaj u odlučivanju je marginalan. Od devedesetih godina izmenjalo se desetak rukovodećih garnitura, po pravilu pod partijskom kontrolom. Ako znamo da samo projektovanje ozbiljnijeg objekta traje godinu-dve, jasno je da niko od njih nije ni započeo, ni završio ništa novo. Poslednja elektrana puštena je u pogon 1990. Pustio ju je ondašnji predsednik Milošević borbenim govorom. U međuvremenu su postojeći izvori postigli starost u proseku preko 35 godina . To je, u poređenju sa ljudskim vekom, otprilike kao kad gledate mene – znači mlađi penzioner.

Unutar EPS-a vodi se imaginarna ekonomija. Kompanija čija se vrednost procenjuje na petnaestak milijardi eura, knjigovodstveno se vodi da vredi ispod četri, pa je izdvajanje za obaveznu amortizaciju četiri puta manje od realne. Termoelektrane obračunavaju ugalj oko hiljadu dinara po toni, onaj isti koji se na stovarištima kupuje po sedam. Na mizernu cenu uglja se obračunava rudna renta od 3%. Tako se stiže do prosečne cene od 5-6 centi po kilovatčasu za domaćinstva, što je tri puta manje od proseka u EU.
Jasno je da ova cena ne omogućava nikakvu reprodukciju, ali lepo zvuči kada direktori EPS-a, a sada i ministarstvo u predizbornoj kampanji, najavljuju da struja neće poskupeti. Umesto najavljenog tržišnog privređivanja, učinjen je samo simbolični eksperiment po tom pitanju. Iskazana je dobit od 2, 5 milijardi dinara za 2015. Godinu, što je za kompaniju tog formata beznačajno. Toliko košta približno 10 MW kapaciteta u novoj elektrani.

Treba imati u vidu da se istovremeno godišnje amortizuje najmanje stotinak megavata u postojećim vremešnim izvorima. Nakon Samita u Kjotu, a naročito nedavnog u Parizu postavljaju se oštri zahtevi u pogledu smanjenja ispuštanja gasova sa efektom staklene bašte. U skoroj budućnosti naći ćemo se između čekića i nakovnja u odnosu na ove zahteve.

Kako u vremenskom tesnacu zadovoljiti ekološke obaveze i zameniti amortizovane elektrane? Sa ovakvom cenovnom politikom nema zainteresovanih investitora za nove izvore, iako je trenutno tržište izuzetno povoljno za kupce. Jedini interes postoji za izgradnjom obnovljivih izvora energije, gde je interes investitora zagarantovan, ali je cena iz ovih “obnovljivaca” višestruko veća nego uslučaju postojećih izvora.
Ne treba biti posebno vidovit ni stručan, pa predvideti šta nas čeka narednih godina. “Moje pleme snom mrtvijem spava“- rekao je Njegoš. Jasna dugoročna energetska strategija u Srbiji ne postoji. Struka je u zapećku. Naročito domaća. Struje će naravno uvek biti – za onoga ko može da plati.

U Rimskom Senatu je bio neki Katon. Svaku besedu je završavao rečima: Uostalom Kartaginu treba razoriti! Tako se na kraju i dogodilo. Tako ću i ja na kraju reći: Da zauvek razmontiramo parazitski sistem koji ubija Srbiju!

Jan Klinko, diplomirani elektroinženjer,

član pokreta Dosta je bilo – Saša Radulović, Novi Sad