Ауторски текст

Србија између „вође“ и одговорног лидера

Некада давно широм сада већ бивше Југославије лична именица Вебер је углавном означавала чувену марку карбуратора, која се могла уграђивати у jуго или “kеца”.

Гласовитог истоименог социолога Макса Вебера ондашња Југа није претерано цитирала, можда и зато што је исти имао непријатну навику да се бави питањима религије. Ипак, велики социолог није ни слутио да га у Србији неће открити Индијана Џонс у најновијој епизоди филмског серијала већ ни мање ни више, старлете наше политичке сцене.

bajke-corax

Најпре је негде 2013-те ППВ у скупштинској расправи једном од посланика рекао: „Знам да Вебера нисте читали, тешко да знате и ко је“, а недуго потом овом тренду се придружила и тадашња опозиција, закључивши да је цитирање Вебера од стране Вучића знак његове спремности да се огради од својих радикалских ставова из прошлости. Како год, о Веберу се тих дана причало на све стране, било је четрдесет степени у хладу и пио се швепс.

Ипак, неко ко је заиста читао Вебера, никада се не би усудио да олако цитира великог мислиоца. Веберове књиге су енциклопедијског карактера и оне се не „читају“, већ консултују према потреби.

Олако схвативши Вебера горе наведени су закључили да је протестантска етика и дух капитализма некаква књижица која учи о „рмбању“ у неолибералном друштву.

Свеједно, иако је очито да га није озбиљно проучавао Вучић је својим политичким маниром постао егземплар Веберове типологије власти. Познато је да је Вебер власт поделио на традиционалну, рационалну и харизматску. Рационална, или демократска управа је она у којој је власт најмање упадљива и у којој „се господар сматра и осећа као слуга повлашћених.“ (Вебер, 2014,29) Харизматска власт заснована је на „Вођи“ који се јавља у тренуцима кризе.

По Веберу то је човек обдарен одређеним телесним или духовним способностима, али његова снага није доказ исправности његових ставова, као ни етичке вредности његових поступака. Харизматски вођа не зна за регуларне поступке владања, постављања или смењивања, за стручно образовање њега или његових помоћника, за контролу или апелациону инстанцу, нити познање границе своје надлежности. (Вебер, 2014:216) Харизматска власт не почива на објективном квалитету вође, већ на поверењу које он ужива код својих следбеника.

У Србији, након више од двадесет пет година лутања у транзицији „ниског интензитета“ још се нисмо ослободили исконске тежње за Месијом. И даље упорно трагамо за човеком који ће компензирати нашу неодговорност, базичне страхове и неспремност да се мењамо- вечити тутор и гарант нашег политичког детињства.

Неопходно је дакле успостављање нове политичке културе у Србији. Оне, која ће се базирати на грађанском васпитању, храбрости, одговорности и критичкој свести, уместо на инфантилном опијању идејом о политичком Месији.

Зашто Саша Радуловић, а не Александар Вучић, или Борис Тадић? Зато што Саша Радуловић не држи хистеричне политичке говоре да би масу доводио у екстазу, већ предавања на којима сваки грађанин може да постави питање и добије одговор. Зато што не стоји са подигнутом песницом, већ укршта аргументе са неистомишљеницима. Зато што не користи уличарски речник „Изађи ми на црту“ или, „Нема зезања“ у политичкој кампањи.

Доста је било Вођа- нама требају одговорни лидери, доста је било партократије, доста је било харизматика и политичких секташа свих врста. Доста је било ратних профитера, мировних профитера, економских фаталиста, дилетаната, удворица и незналица на одговорним државним функцијама.

Својим програмом и досадашњим понашањем С. Радуловић је уверио јавност да ће након добијене подршке грађана умети њихову пажњу да преусмери са своје личне харизме на владавину права и важност демократских процедура, у складу са основном претпоставком да је битан „систем“, а не личност.

Демократија је узвишена идеја и она не почиње и завршава са једним, било којим човеком. Зато прихватам оног који ме је уверио да му је демократија важнија од личног интереса. И придружујем му се не као следбеник, већ као равноправни грађанин који се једнако као и он покорава истим демократским начелима.

Др Бориша Апрцовић,

члан покрета Доста је било – Саша Радуловић, Нови Београд

ДЈБ Младеновац

ДЈБ Младеновац

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • KARIKATURA I DIKTATURA

    Postoji kroz istoriju puno vladara čiji su lik, postupci, narav itd. bili karikirani. Postoje međutim i vladari koji su izvorno, prirodno bili smešni, groteskni i nakazni, kojima je njihov dodatni karikaturalni lik bio izlišan zato što su već sami po sebi bili karikatura. Ređe crtama lica i fizičkim izgledom, daleko češće besmislenim postupcima, negativnim osobinama, neskrivenim egocentrizmom, neodgovornim izjavama, umišljenom mesijanskom ulogom, bezrazložnom bahatošću, arogancijom, isticanjem da sve znaju, potrebom da sve preuveličavaju, težnjom za grandioznošću, apsurdnom megalomanijom itd. Ljudi su im se podsmevali, oni zbog toga bivali uvređeni, durili se kao razmažena deca i odgovarali samovoljnim potezima i despotijom, proterivanjima i zatvaranjima, prebijanjima i ubijanjima, gušenjem slobode, skrivanjem istine… Po pravili su iza sebe ostavljali pustoš, onakvu kakvu je, recimo, Hitler ostavio Nemačkoj. (Zanimljivo je, kada već pominjem Hitlera, da on iza sebe nije ostavio baš „Berlin na vodi“, ali jeste ostavio grandiozne, monumentalne, predimenzinirane građevine koje su već i samom veličinom, poput velikih crkvenih zdanja, „pastvi“ uterivale strah u kosti.)
    Tu nedavno, pročitao sam izjavu Zorana Panovića, glavnog urednika lista „Danas“ koji u javnosti slovi kao slobodoumno glasilo, da u Srbiji ne postoji diktatura. Evo njene definicije iz Wikipedije: „Diktatura je naziv za oblik vladavine u kome se sva vlast nalazi u rukama jednog čovjeka ili manje grupe ljudi te koja nije ograničena nikakvim institucionalnim okvirima kao što su ustav, zakoni ili običaji.” Šteta što Panović za ovu definiciju nije znao – da je znao, pomenutu izjavu najverovatnije ne bi ni dao. Jer u Srbiji se danas sva vlast faktički nalazi u rukama jednog čoveka; jer njega ne interesuju nikakvi instiucionalni okviri i zbog toga institucije ruši i uništava; jer ne poštuje Ustav Srbije, ne poštuje postojeće zakone i donosi specijalne kojima se razgrađuje ustaljeni pravni poredak (lex specialis derogat legi generali), ne poštuje običaje vaspitanog ophođenja, uvažavanja sagovornika (pa i novinara), izvornog demokratskog prava da svaka individua može od njega i različito da misli…
    Diktatorska vlast čini da i sama Srbija postaje karikatura od države. Sve se relativizuje, sve “može da bidne, al’ ne mora da znači”, država gubi esencijalna svojstva i zamenjuje ih simuliranim, sve tri vrste vlasti stopljene su u jednu, voluntarizam u političkim odlukama obesmišljava struku i nauku, ministri daju izjave u kojima poplave tumače božjom voljom. “Prvi put u istoriji Srbije” dogodilo se da cveće nije bilo doneto za onog kome je spomenik podignut već za onog koji ga otvara. Potpuno neuki i primitivni ljudi rukovode javnim i državnim preduzećima, ugrožavaju ih i srozavaju im vrednost, mediji sa nacionalnom frekvencijom obilno prikazuju rijalitije i time zaglupljuju i poprostačuju ionako mahom neobrazovane roditelje i njihovu decu. Stari umiru u bedi, a mladi beže u beli svet. Zar nije karikatura od države ona koja će uskoro ostati samo sa svojim političarima i bez svojih građana?