Nekada davno širom sada već bivše Jugoslavije lična imenica Veber je uglavnom označavala čuvenu marku karburatora, koja se mogla ugrađivati u jugo ili “keca”.
Glasovitog istoimenog sociologa Maksa Vebera ondašnja Juga nije preterano citirala, možda i zato što je isti imao neprijatnu naviku da se bavi pitanjima religije. Ipak, veliki sociolog nije ni slutio da ga u Srbiji neće otkriti Indijana Džons u najnovijoj epizodi filmskog serijala već ni manje ni više, starlete naše političke scene.
Najpre je negde 2013-te PPV u skupštinskoj raspravi jednom od poslanika rekao: „Znam da Vebera niste čitali, teško da znate i ko je“, a nedugo potom ovom trendu se pridružila i tadašnja opozicija, zaključivši da je citiranje Vebera od strane Vučića znak njegove spremnosti da se ogradi od svojih radikalskih stavova iz prošlosti. Kako god, o Veberu se tih dana pričalo na sve strane, bilo je četrdeset stepeni u hladu i pio se šveps.
Ipak, neko ko je zaista čitao Vebera, nikada se ne bi usudio da olako citira velikog mislioca. Veberove knjige su enciklopedijskog karaktera i one se ne „čitaju“, već konsultuju prema potrebi.
Olako shvativši Vebera gore navedeni su zaključili da je protestantska etika i duh kapitalizma nekakva knjižica koja uči o „rmbanju“ u neoliberalnom društvu.
Svejedno, iako je očito da ga nije ozbiljno proučavao Vučić je svojim političkim manirom postao egzemplar Veberove tipologije vlasti. Poznato je da je Veber vlast podelio na tradicionalnu, racionalnu i harizmatsku. Racionalna, ili demokratska uprava je ona u kojoj je vlast najmanje upadljiva i u kojoj „se gospodar smatra i oseća kao sluga povlašćenih.“ (Veber, 2014,29) Harizmatska vlast zasnovana je na „Vođi“ koji se javlja u trenucima krize.
Po Veberu to je čovek obdaren određenim telesnim ili duhovnim sposobnostima, ali njegova snaga nije dokaz ispravnosti njegovih stavova, kao ni etičke vrednosti njegovih postupaka. Harizmatski vođa ne zna za regularne postupke vladanja, postavljanja ili smenjivanja, za stručno obrazovanje njega ili njegovih pomoćnika, za kontrolu ili apelacionu instancu, niti poznanje granice svoje nadležnosti. (Veber, 2014:216) Harizmatska vlast ne počiva na objektivnom kvalitetu vođe, već na poverenju koje on uživa kod svojih sledbenika.
U Srbiji, nakon više od dvadeset pet godina lutanja u tranziciji „niskog intenziteta“ još se nismo oslobodili iskonske težnje za Mesijom. I dalje uporno tragamo za čovekom koji će kompenzirati našu neodgovornost, bazične strahove i nespremnost da se menjamo- večiti tutor i garant našeg političkog detinjstva.
Neophodno je dakle uspostavljanje nove političke kulture u Srbiji. One, koja će se bazirati na građanskom vaspitanju, hrabrosti, odgovornosti i kritičkoj svesti, umesto na infantilnom opijanju idejom o političkom Mesiji.
Zašto Saša Radulović, a ne Aleksandar Vučić, ili Boris Tadić? Zato što Saša Radulović ne drži histerične političke govore da bi masu dovodio u ekstazu, već predavanja na kojima svaki građanin može da postavi pitanje i dobije odgovor. Zato što ne stoji sa podignutom pesnicom, već ukršta argumente sa neistomišljenicima. Zato što ne koristi uličarski rečnik „Izađi mi na crtu“ ili, „Nema zezanja“ u političkoj kampanji.
Dosta je bilo Vođa- nama trebaju odgovorni lideri, dosta je bilo partokratije, dosta je bilo harizmatika i političkih sektaša svih vrsta. Dosta je bilo ratnih profitera, mirovnih profitera, ekonomskih fatalista, diletanata, udvorica i neznalica na odgovornim državnim funkcijama.
Svojim programom i dosadašnjim ponašanjem S. Radulović je uverio javnost da će nakon dobijene podrške građana umeti njihovu pažnju da preusmeri sa svoje lične harizme na vladavinu prava i važnost demokratskih procedura, u skladu sa osnovnom pretpostavkom da je bitan „sistem“, a ne ličnost.
Demokratija je uzvišena ideja i ona ne počinje i završava sa jednim, bilo kojim čovekom. Zato prihvatam onog koji me je uverio da mu je demokratija važnija od ličnog interesa. I pridružujem mu se ne kao sledbenik, već kao ravnopravni građanin koji se jednako kao i on pokorava istim demokratskim načelima.
Dr Boriša Aprcović,
član pokreta Dosta je bilo – Saša Radulović, Novi Beograd
Odlično Boriša !!
Odličan tekst! Uživala sam čitajući. Bravo!
KARIKATURA I DIKTATURA
Postoji kroz istoriju puno vladara čiji su lik, postupci, narav itd. bili karikirani. Postoje međutim i vladari koji su izvorno, prirodno bili smešni, groteskni i nakazni, kojima je njihov dodatni karikaturalni lik bio izlišan zato što su već sami po sebi bili karikatura. Ređe crtama lica i fizičkim izgledom, daleko češće besmislenim postupcima, negativnim osobinama, neskrivenim egocentrizmom, neodgovornim izjavama, umišljenom mesijanskom ulogom, bezrazložnom bahatošću, arogancijom, isticanjem da sve znaju, potrebom da sve preuveličavaju, težnjom za grandioznošću, apsurdnom megalomanijom itd. Ljudi su im se podsmevali, oni zbog toga bivali uvređeni, durili se kao razmažena deca i odgovarali samovoljnim potezima i despotijom, proterivanjima i zatvaranjima, prebijanjima i ubijanjima, gušenjem slobode, skrivanjem istine… Po pravili su iza sebe ostavljali pustoš, onakvu kakvu je, recimo, Hitler ostavio Nemačkoj. (Zanimljivo je, kada već pominjem Hitlera, da on iza sebe nije ostavio baš „Berlin na vodi“, ali jeste ostavio grandiozne, monumentalne, predimenzinirane građevine koje su već i samom veličinom, poput velikih crkvenih zdanja, „pastvi“ uterivale strah u kosti.)
Tu nedavno, pročitao sam izjavu Zorana Panovića, glavnog urednika lista „Danas“ koji u javnosti slovi kao slobodoumno glasilo, da u Srbiji ne postoji diktatura. Evo njene definicije iz Wikipedije: „Diktatura je naziv za oblik vladavine u kome se sva vlast nalazi u rukama jednog čovjeka ili manje grupe ljudi te koja nije ograničena nikakvim institucionalnim okvirima kao što su ustav, zakoni ili običaji.” Šteta što Panović za ovu definiciju nije znao – da je znao, pomenutu izjavu najverovatnije ne bi ni dao. Jer u Srbiji se danas sva vlast faktički nalazi u rukama jednog čoveka; jer njega ne interesuju nikakvi instiucionalni okviri i zbog toga institucije ruši i uništava; jer ne poštuje Ustav Srbije, ne poštuje postojeće zakone i donosi specijalne kojima se razgrađuje ustaljeni pravni poredak (lex specialis derogat legi generali), ne poštuje običaje vaspitanog ophođenja, uvažavanja sagovornika (pa i novinara), izvornog demokratskog prava da svaka individua može od njega i različito da misli…
Diktatorska vlast čini da i sama Srbija postaje karikatura od države. Sve se relativizuje, sve “može da bidne, al’ ne mora da znači”, država gubi esencijalna svojstva i zamenjuje ih simuliranim, sve tri vrste vlasti stopljene su u jednu, voluntarizam u političkim odlukama obesmišljava struku i nauku, ministri daju izjave u kojima poplave tumače božjom voljom. “Prvi put u istoriji Srbije” dogodilo se da cveće nije bilo doneto za onog kome je spomenik podignut već za onog koji ga otvara. Potpuno neuki i primitivni ljudi rukovode javnim i državnim preduzećima, ugrožavaju ih i srozavaju im vrednost, mediji sa nacionalnom frekvencijom obilno prikazuju rijalitije i time zaglupljuju i poprostačuju ionako mahom neobrazovane roditelje i njihovu decu. Stari umiru u bedi, a mladi beže u beli svet. Zar nije karikatura od države ona koja će uskoro ostati samo sa svojim političarima i bez svojih građana?