Заподенем пре неки дан краћи разговор са продавачицом у једном новосадском бутику. Сити се испричали. Јер, муштерија нема. Вероватно су остале код куће јер им је, мора бити, „непријатно колико им добро иде“.
Девојка, 22 године, средња стручна спрема, живи са две цимерке у трособном стану у Новом Саду, свака плаћа по сто еура кирије и комуналија. Плата у просеку 25.000 динара нето. Каже, не налази никакву везу између плате и промета у бутику. Све је по принципу „рекла газдарица – толико“. У децембру промет био велик, добила мање него у мртвом јануару. Радили, наравно, и за празничне дане. Без законом прописане увећане зараде. Летос, каже пусто – ни трага од купаца. И газдарица је частила са 3.000 динара. Еј! ТРИ хиљаде! Шта ћеш, ни газдарици није лако. Пенале је инспекције, таксе, порези и сва остала чуда. О заснивању породице не размишља. Каже, како и из чега? Типична судбина младих Новосађана.
Родитељи – већ пар година чланови једне странке у Новом Саду, једне од оних деценијама блиских свим властима. Али, ових дана из револта решили да промене боје. Јер, очекивали су да ће и они и деца, четворо њих укупно, сви бити контролори на изборима. И узети по дневницу. Али, дошао „нови неки млади“ и све их скинуо са списка и на њега ставио неке своје другаре, сви од јуче у странци.
Ја питам, па нисте ваљда само због контролорских дневница годинама у тој странци? Има ту ваљда неке идеологије, неког романтичног национализма или неких других убеђења? Или се све своди на контролорску дневницу од две хиљаде динара по особи? Толико вам вреди идеологија? Толико цените своја уверења? Каже, изневерили су их. Не за ово или оно, већ за проклете дневнице! Толико им тај ситан новац значи. Каже, гласати неће, њен глас ни тамо ни ‘вамо. Мада, чини јој се, Вучић је „нешто урадио“. Питам је шта. Каже, не зна, али нешто ипак, чини јој се. Ипак, то „нешто“, ту маглу не уме да дефинише. А види да се у њеном животу ништа није променило на боље.
И онда се човек свашта запита, после једног оваквог разговора. Понајпре, како се то једна млада девојка већ на почетку свог живота мири са својом судбином? Са платом недостојном човека, са животом без шанси. Са родитељима којима ништа није пресудно, колико закинуте дневнице. И запиташ се: људи, ко вас је довео у стање да толико мало очекујете од својих живота? Контролорску дневницу? Пар хиљада динара годишње бонуса на зараду? То је живот на који вас убеђују да сте осуђени?
Мислите да је то једини могући исход и да ништа боље немате право да тражите за себе? Јер, сви су лопови, сви су исти, свуда је лоше, ако не и горе? И најбоље је седети, ћутати и некако се сналазити и преживљавати? И лечити се таблоидима, reality програмима, медијским циркусантима и повремено шенлучити? Од данас до сутра. И не гласати? Јер ни то ништа променити не може?
А да пробамо да кажемо – ДОСТА ЈЕ БИЛО? Да тражимо нешто за себе? Да кажемо себи да заслужујемо летовање, скијање, квалитетно образовање и здравство за своју децу и себе? Да живимо живот који ствара успомене? Да градимо боље друштво! Друштво ведрих и насмејаних људи, оптимиста. Да са њима таквима живот делимо.
Да кажемо себи да пут од хиљаду миља почиње првим кораком и да имамо снаге за њега и овај пут? И да промена система поћиње једним гласом једног бирача, 24. Априла.
Владимир Ђурић,
члан покрета Доста је било – Саша Радуловић, Нови Сад
pitao sam se i ja kako je moguce da nam sa rastom od 05 posto treba 30godina da dostignemo standard iz 1988 godine, pa shvatio da treba samo prepisati iskustvo od ranije, pocev od trzista organizacione strukture itd.
Stvarno mi nisu jasni ljudi koji za 1000dinara prodaju svoj glas. Pa oni su ih i doveli u to stanje da im je tih 1000dinara neophodno. Umesto da glasaju za nekoga ko ce da im stvori uslove za posao, zaradu, penzije oni se ipak odlucuju za tih 1000dinara. Ova devojka kaze da je Vucic nesto uradio, ali ne zna sta, pa to je posledice monopola na nacionalnim televizijama i dnevnim novinama. Kada bi na tv-u bio politicki duel Vucic vs Radulovic njima bi znatno pao rejting a nama bi se poboljsao. I dan danas mnogi penzioneri ne znaju ni za Sasu ni za Dosta je bilo i nas program.
Ljudi na žalost veruju RTS-u i ostalim dostupnim medijima.
Moj prijatelj iz detinjstva mi pre par dana, dok smo raspravljali o politici, kaže da je Vučić rešio nešto da promeni i da je “preseko”. Kad sam ga pitao a šta je presekao on odgovara “pa smanjio je penzije i plate”. Pokušao sam da mu objasnim kolika je tu ušteda a koliki je trošak partokratije sa druge strane, subvencija i ostalog ali to nije doprlo do njegovog mozga. Njemu je bitno da se uhlebio u budžetskom preduzeću jer mu to omogućava golu egzistenciju.
Inače, rekao mi je da od svake plate moraju da izdvoje 1.000 dinara i da daju nekoj blagajnici, “dobrovoljni” prilog za SNS – u suprotnom, do vidjenja, lepo smo se družili ali mu i to ne smeta da ponovo glasa za njih.
Tuga!
Pitanje autora
“Da tražimo nešto za sebe?”
Da,to traženje je ključni problem ?!
Šta naći. Kako naći?
To pitanje je noćna mora svih građana.
Od države se više ne može ništa tražiti.
Kazan je prazan, još nešto kuvari koji su zkuvali ovu klin čorbu grebu po dnu ali nema više. Gotovo!
Lakog odgovora nema.
Napredak, odnosno prvobitna akumulacija kako individualnog tako i kolektivnog kapitala traži ličnu i svenarodnu žrtvu, da jednu deceniju narod i pojedinci ulože sebe u bolje sutra, kako za sebi tako i decu.
E tu je problem u ovim vremenina irealnog življenja to nije moguće.
Čerčil je na izborima za premijera Britanije u izuzetnio teškim vremenima narodu obećeo – krv, znoj i suze, i narod razumede, on pobedi.
Da, ali Čerčil je bio ČERČIL a Britanci BRITANCI, 600 godina parlamentarizam je izgradio svest naroda koji vidi VEK unapred.
Autor dalje zaključuje:
“Da kažemo sebi da zaslužujemo letovanje, skijanje, kvalitetno obrazovanje i zdravstvo za svoju decu i sebe?”
Da to svi želimo, ali to je nadgranja kroz decenijsko rintanje neobrađenih i zaparlošenih oranica, pa do IT programskih inovacija.
Pozrav
Sve ovo kad citam spopadne me neka bezvoljnost i depresija i pitanje da li je moguce nesto promeniti. Onda se setim pokojnog Đinđica. Covek je deset godina radio na tome da srusi Milosevica i u tome uspeo. Svasta je preturio preko glave, izlazio na izbore kad je bilo tesko, teze nego sad, uveravao narod u bolje sutra i na kraju uspeo. Ne smemo klonuti duhom, pognuti glave i cutati. Svako ko veruje u DJB neka uveri bar jos jednog da glasa isto, uspeli smo. Moramo radi nase dece i nihove buducnosti. Napred. Dosta je bilo.
Da, ovo je sustina drustva u Srbiji, Rad za sitnis, nepostojanje ubedjenja licnih, kritike. Da se uzme neki dinar, jos bolje ako se uglavi u budzetsko preduzece i principi padaju u vodu.
I tako, dobijes posao, onda se ozenis, dobijes decu, onda vise ne glasas samo za stranku ciji si clan, jer imas kredit za stan i koga da izdrzavas, pa ides na mitinge, lazes, dajes idiotske izjave, teras siru porodicu da glasa i tako dalje…
Moj glas imate, kao i moje supruge. Pokusavam nesto uze porodice ubediti da glasa za vas pokret, ali i kod agitovanja covek mora biti oprezan, nikad se ne zna kako stvari ispadnu i sta se sve izneveri. Sad trenutno nemam primanja dovoljna, inace bih se uclanio.
Smatram da ste jedini koji donose nesto novo, transparentnost i odgovornost, strucnost. Bilo bi lepo da to ponovo nesto znaci. Nazalost, ako sagledam situaciju ovde, nemam iskrenu veru da se ista moze promeniti, jer se jednostavno stancuju generacije koje ce biti podobne, lenje, neodgovorne (hvala silnim reformama prosvete koje se sistematski trude da iz skole izadju sto manje obrazovana, a sto vise bahata i nevaspitana deca, lakse ih je kontrolisati takve jer takvi nemaju principe), spremne za sadasnji drustveni ugovor u kome vlast moze sve, ako katkad ucini licnu uslugu gradjaninu…
Glasacu za vas svakako, glasao sam i na proslim izborima. Ali uporedo ucim i madjarski jer zaista ne znam sta se ovde moze promeniti.
I da dodam. Da trazimo nestobza sebe, ali pre toga: TRAZIMO NESTO OD SEBE. GLAVE GORE. POKRENIMO SE.
Davno nisam procitao bolji tekst. Ljudi morju uvek prvo poci od sebe. Prvo moras promeniti svoju svest u glavi da bi menjao tudju. Iako je narod sludjen, jos uvek ima pametnih i energicnih ljudi. Treba samo stvarati kriticku masu i siriti zravu ideju. Ovaj sistem i ova vlast ce nemonovno pasti (ne sad, ali u narednih 1-2 god), kao sto je pala i svaka pre nje, ali pitanje je sta onda dolazi? Da li opet prihvatamo siju za vrat ili cemo uspeti da se izvucemo iz zivog blata…