Покрет Доста је било је једина политичка странка у Србији која је окренута ка Србији и посвећена томе шта треба урадити овде, како увести ред, да би нама свима било боље.
У центру програма покрета је интерес Србије, супротно свим другим странкама који гледају на интересе Запада или Истока. Сматрамо да неће доћи никакви спасиоци ни из Брисeла, ни из Москве, јер они гледају своје, а не наше интересе и да сами треба да уредимо нашу кућу.
Наш посао је увођење реда у Србији по угледу на успешне земље, које имају успешне системе. Не треба да измишљамо топлу воду. Треба применити најбоље од онога што постоји. Земље узори су Холандија, Данска, скандинавске земље, Канада и желимо да то применимо у Србији.
Погледај кратак филм у коме Саша Радуловић објашњава да не желимо да се угледамо на пропале системе на Истоку и подели са пријатељима.
Pa posteno, uglavnom stranka koja je na vlas je za ulazak u EU a glavna opoziciaj kaze “mi smo za Rusiju”. Ok je sve to ali kad dodjemo do Rusije sta onda? Da li ce skolstvo da nam se reformise ako smo za EU ili Rusiju, da li ce da se smani korupcija ako se okrenemo Rusiji, da li ce penzioni fond da nam se reformise…Ovo je najbolji odgovor koji sam do sada cuo u poslednjih 15godina. Mi treba da uvedemo sistem, i kad uvedemo sistem mi i dalje mozemo da izvozimo i u Rusiju i u Makedoniju…
I ja sam stvarno za to da mi treba da gledamo sve zemlje, pa kad reformisemo skolstvo, zdravstvo, privredu…lepo pogledamo kako su razvijene zemlje to uradile pa utvrdimo koja je opcija najbolja i onda da pokusamo da to prilagodimo nasim uslovima.
Ni na Istok ni na Zapad, već srednjim putem.
To je jedini put uzbavljenja.
Jasno kao dan, čista dijalektika.
E, što to narod neće?
Zato što to niko neće ili ne ume da objasni !?
Znači, imaju tri opcije,
Evropa, Rusija ili use i u svoje kljuse.
Ovo Radulovićevo objašnjenje je izuzetno važno, možda je jedno i od najvažnijih koje je do sada dao. Evo zbog čega.
Prvi put je u našoj politici istaknuto da Srbija ne treba da se ponaša kao invalid bez noge koji, dok hoda, stalno mora na nekog da se naslanja. Meni to govori o jednoj lepoj i izgrađenoj samosvesti, potpuno suprotstavljenoj našem viševekovnom podaničkom mentalitetu koji je kroz istoriju stalno tražio oslonac, malo u Rusiji, malo na Zapadu (bez obzira na to što je oslonac bio katkada i neophodan). Dosta je i toga bilo! Zašto već jednom ne možemo da odrastemo, zašto nam stalno trebaju staratelji, zašto ne umemo sami da izgradimo i upristojimo svoju državu? Tim pre što nam za to nije potreban neki istraživački napor kako da to postignemo, imamo gotove šablone, uzore, zemlje koje su to već uradile i na koje treba samo da se ugledamo. Takvom politikom Srbija bi se najzad okrenula sebi i svojim interesima, prestala bi da bude isključivo zona sukobljavanja interesa Istoka i Zapada. Ali ne samo to: u samoj Srbiji ublažile bi se, a vremenom i nestale, podele na evrofile i rusofile, obesmislile bi se mnoge politikantske tenzije, ukinula bi se prevrtljivost naše spoljne politike. Za razliku od mnogih promašenih i lažno proglašenih, ovo bi bio pravi patriotizam.