Mit o rasutim glasovima

Mitološke predstave najčešće sadrže priče o nastanku čoveka, bogova, sveta ili svemira. O grčkoj i rimskoj mitologiji moglo bi se naširoko govoriti. Poznati su vavilonski „Ep o Gilgamešu“, veličanstvena priča o prijateljstvu i besmrtnosti, i „Enuma Eliš“- mit o stvaranju sveta.

^{Foto: www.formex.rs}

Politički mit, sa druge strane, je ideološka predstava neke političke pojave. Ona je zasnovana je na iracionalnom verovanju neke društvene grupe. Poklonici političkog mita ne potrebuju dokaze i argumente. Jedan od osnovnih razloga za prihvatanje političkog mita je komformizam, jer mit je jednostavno objašnjenje sveta; ono koje zadovoljava lične psihološke potrebe ljudi koji su apatični i nesposobni da se suoče sa realnošću. Mnogo je jednostavnije prihvatiti mit o spasitelju, ili neminovnosti apokalipse nego biti društveno i politički delatan. Mit stvari posmatra crno- belo i oštro povlači razlike između prijatelja i neprijatelja, dobrih i loših momaka. Najpoznatiji mitovi koji „drmaju“ nerazvijena društva su „mit o zaveri“ i „mit o spasitelju“

Mit o rasipanju glasova nije „od juče“. Suštinski, on je zasnovan na mitu o spasitelju. Postoji samo „jedan“ koji se može suprostaviti zlu, a ostali se moraju svrstati u kolonu iza njega. Svi ostali su zaludni „rasipači glasova.“ Još na predsedničkim izborima od 2004. (Tadić vs Nikolić) analitičari su razmatrali neophodnost ujedinjenja demokratskih “kolona” ne bi li se savladala radikalska pretnja. Isti su tako objašnjavali da korist imaju velike partije koje “usisavaju” najveći broj rasutih glasova, kao i da građani koji su glasali za partije koje nisu prešle cenzus- kao da nisu ni glasali. Neki su čak tvrdili da su male političke partije „zamka“ za građane, koji će na taj način dati svoj glas najjačoj partiji, makar i nesvesno.

Ovde su moguća dva gledišta: prvo je da građanin svoj glas daje partiji za koju je „predvidivo“ da će pobediti, ne bi li sprečio neku drugu još goru partiju da pobedi. Postoji i drugo gledište, a to je da građanin svoj glas daje programu političke partije, a ne njenoj brojčanoj „snazi“. Jednom rečju, biram partiju koja može da pobedi na izborima, ili biram partiju sa kojom Srbija može da pobedi?

Za koga glasati? Ovo pitanje danas muči sve one koji ne vide svoju političku opciju u Srpskoj naprednoj stranci, ali ni u Demokratskoj stranci. Po definiciji, izborni sistem je skup principa i procedura kojima se individualni glasovi birača prevode u poslanička mesta (Kavanagh, 1985:93) Međutim, ova definicija je horizontalna i ona nam ništa ne govori o kvalitetu upotrebe biračkog prava od stane individua. Pitanje nije samo za koga glasam, već i za šta glasam? Analitičari se uglavnom slažu, da je drugi krug predsedničkih izbora 2012. u Srbiji, obeležilo glasanje iz inata- „protiv“, a ne „za“ konkretnu ličnost i politički program. Sada nam se preporučuje nešto slično: da se okupimo oko jedne političke opcije, iz inata onoj drugoj. A šta će biti posle, kada ta opcija pobedi?

Vratimo se malo unazad. U zoru šestog oktobra, dok se miris paljevine još uvek širio iz Skupštine Savezne Republičke Jugoslavije, bilo je jasno da svrstavanje u jednu kolonu (radi rušenja autoritarnog lidera) neće biti dovoljno. To je bio lakši deo posla, a sprovođenje reforme teži. Ubrzo se pokazalo da nije ni postojao nikakav program reforme, već samo želja da nova politička elita prigrabi državne privilegije. Sva ona pravila tranzicije kao što su: pisanje novog ustava za okruglim stolom, stvaranje institucija, otvaranje tajnih dosijea i sl. su izostala, a na scenu je stupila tzv. „obrnuta piramida legitimiteta“ (Linz, Stephan, 1998), tj. „burazerska“ privatizacija u odsustvu institucija.

Tako smo ušli u novu „ukradenu deceniju“ našeg života, u kojoj je jedna politička elita zamenila drugu. Smenile su se potom nekolike političke garniture, a generalni pravac je ostao isti: slabljenje domaće privrede, devastacija institucija, socijalno raslojavanje, progresivna korupcija, stihijsko zaduživanje kod međunarodnih kreditora, siromaštvo i beznađe. Velike predizobrne i postizborne koalicije su se smenjivale na „našim kostima“, ubeđujući nas kako treba da sledimo „moć“ umesto razuma.

Zato je vreme da kažemo „dosta“ cenzus koalicijama. I da više ne poklanjamo svoj dragoceni glas opcijama koje navodno imaju moć da pobede na izborima, već onima koji imaju program da izvedu Srbiju iz krize. Jer između izvesnosti produženja agonije i tračka nade biram ovo drugo. Pitanje za individualnog glasača nije: može li neka politička partija da pobedi na izborima, već nudi li ta politička partija program za građane koji žele da žive u uređenom društvu, zasnovanom na vladavini prava. Nikakav „kvantitet“ ne može biti konkurencija programu ĐB koji se sastoji u departizaciji, trasparentnosti institucija i stvaranju slobodnog tržišta. Građanima Srbije ne treba prosta „većina“ koja će nakon izbora „zaključati vrata“ za svaku kritičku misao i okrenuti se podeli plena (Schmit, 1996: 69-70), već kvalifikovana politička opcija sa programom radikalnog zaokreta u odnosu na dosadašnju politiku.

Dr Boriša Aprcović,
CEIR, Centar za empirijska istraživanja religije, i član pokreta “Dosta je bilo – Saša Radulović”