Ауторски текст Јужна Србија Култура

Политичко насиље у нишком Народном позоришту

Насиље властодржаца над позоришном уметношћу и културом уопште, нису нова, нити историји непозната појава. У новије време, извесни облици политичких манипулација у култури метастазирали су у до сад невиђене облике, уводећи јавно и без зазора,, дакле на велика врата, изопачене и друштвено крајње неприхватљиве праксе као што су непотизам, корупција и једна врста организованог криминала у режији саме државе.

pozoriste_narodnoFoto: Niski upravni okrug

Случај Ивана Вуковића, актуелног директора нишког Народног позоришта, у стању је да разоружа и највећег оптимисту, али и да истовремено надмаши предвиђања и најзагриженијег песимисте, јер насиље над културом и Нишким позориштем – које је на делу већ четврту годину за редом – превазилази и сам разум. Преобиман сиже једне беспримерне кампање, диктиране из највиших врхова актуелног режима, немогуће је приказати у пар редова, али је скраћени след догађаја довољно илустративан.

2012. године Ивана Вуковића (Београд, 1983) доводе на место вршиоца дужности директора Нишког позоришта. Вуковић у Ниш долази без дипломе факултета, али то прикрива, фалсификујући биографију, у чему му помажу локални функционери из редова Српске напредне странке. Вуковић је наводно доведен како би државно обележавање 1700. годишњице проглашења Миланског едикта у Константиновом граду протекло по протоколу.

Осим што су за тај пројекат одабрали несвршеног студента, протокол је подразумевао и продукцију позоришне представе о цару Константину, чија ће астрономска цена ући у све анале домаћих продукција у култури. У међувремену Вуковић стиче диплому, али и амбицију да се без и једне године (од пет потребних) радног стажа кандидује и за директора у пуном мандату. Након серије ултиматума, притисака, уцена, претњи и смењивања свих неподобних чланова управног одбора, ван сваког закона, логике, разума, па и писаног мишљења надлежног министарства, Вуковић 2013. бива постављен на функцију, на којој остаје до данас.

Да циркус буде потпун, а нишка градска срамота коначна, дотичног Вуковића, у међувремену, Факултет уметности у Нишу бира у звање доцент (предмет Оперско певање). У својој биографији, у старом фалсификаторском маниру, Вуковић колективне и награде других уметника наводи као своје, не би ли комисији – у којој се налази и његов ментор са факултета – дао бар неки аргумент за позитивно мишљење. Измишљена нишка оперска сцена, са двема скандалозно инсценираним оперетама у режији самог Вуковића, намирила је међусобне интересе управника и људи који су га мимо сваке етике промовисали у универзитетског радника. У међувремену, Вуковић се насилно и са непоштовањем односи према запосленима у Нишком позоришту, покушава да инструира и контролише управни одбор, на седнице доводи страна лица, а представницима медија забрањује приступ и мимо статута новинаре избацује са седница.

О раскалашном управнику широке руке, кога су власници нишких механа радо пригрлили, чаршија одавно распреда приче, али се на причању ствар и завршава. Нико не објављује трошкове и рачуне београдског намештеника, нико се не усуђује да га позове на одговорност, јер од правосудних органа, нишког градоначелника, па све до самог кабинета председника Републике, овај осиони и бахати апаратчик ужива широку заштиту власти.
Подробнију анализу једног криминалног политичког насиља над градом – који је упркос статусу трећег по величини, у привредно-економском погледу на самом зачељу у Републици – можете пронаћи у интегралној верзији овог текста.

Насиље које превазилази разум

НАСИЉЕ КОЈЕ ПРЕВАЗИЛАЗИ РАЗУМ

„ГРАДСКОЈ УПРАВИ – ГРАДОНАЧЕЛНИКУ, проф.др Зорану Перишићу
Поштовани Градоначелниче,
упркос континуираним настојањима Управног одбора Народног позоришта у Нишу да конструктивно утиче на рад и руковођење в.д. директора Позоришта, г.Ивана Вуковића и ову угледну институцију уведе у период стабилног пословања и продукције, принуђени смо да Вас обавестимо да је од именовања УО до данас, дошло до низа озбиљнијих повреда радно-правних обавеза од стране управника Вуковића. Ниш, 22. март 2013.“
Пре равно три године, одговора на допис који овако почиње, као тадашњег председника Управног одбора Народног позоришта у Нишу, није ме удостојила нити једна од инстанци нишке локалне самоуправе на које је допис био адресован. Ствар су оћутали функционери – два универзитетска професора – др Зоран Перишић (СНС), актуелни градоначелник Града Ниша, као и др Миле Илић (СПС), председник Скупштине Града. Поврх свега, то није учинио ни (не)одговорни градски већник, Срђан Алексић (СНС), тада ресорно задужен за културу и пољопривреду(!).
Када тумачи будистички термин сханти из своје поеме “Пуста земља”, енглески нобеловац Т.С. Елиот каже – “мир који превазилази сваки разум”. У случају политичког насиља над културом града, трећег по величини у земљи и његовим Народним позориштем – уз чије представе је стасавала моја, али многе друге генерације – аналогно сликовитој Елиотовој формулацији, извршено је насиље које превазилази сваки разум. Основни проблем у опсервирању надалеко познатог случаја “Иван Вуковић” није само чињеница да је насиље још увек у току, већ и обимна четворогодишња хронологија незапамћених политичких преседана, као и компликовано правничко замешатељство коме се крај не назире. Резигнација, равнодушност, помиреност, страх и безнађе Нишлија, учинили су непрепознатљивим овај град, из кога је пре тачно 20 година кренуо грађански протест због изборних манипулација Милошевићевог режима. Погрешно је рећи да се историја понавља – она у нашим приликама само има цикличну структуру, коју јој обезбеђује кратко памћење, конформизам, једна врста жалосне резигнације над стварима које нам се чине непроменљивим, као и потпуно одсуство критичког духа.
Таксативни преглед једне безумне и деструктивне политичке манипулације Градом, разарања институција његове културе и отворено поигравање са здравим разумом његових житеља, даје тек приближну слику једне одвећ мучне приче која предуго траје. Нека будућа бела књига Вуковићевог раскалашног управниковања, као и улога бројних његових активних помагача, направила би прецизнији списак свих учињених кривичних дела и повреда закона, па и самог Устава, који је у овом случају – по угледу на низ криминалних политичких преседана актуелног режима – постао потпуно небитна инстанца:

1. 18. септембра 2012. године Иван Вуковић долази на место в.д. управника Народног позоришта у Нишу са дипломом средње школе, дакле противзаконито, путем фалсификата, на превару и уз помоћ локалних функционера из Одбора за именовања Скупштине Града Ниша, који ће једном због овога морати да буду позвани на одговорност.

2. Иван Вуковић је за управника дошао у тренутку када му у индексу Факултета драмских уметности недостаје равно ПЕТ испита. У септембарском испитном року те исте године, за само 3 дана – 24, 25 и 26. септембра – Вуковић волшебно полаже све преостале испите и након осам година студирања коначно стиче диплому позоришног редитеља.
3. Председник Одбора за именовања и високи функционер СНС, Дејан Јовановић, изјављује како није знао да Вуковић још студира, а да диплому на увид није тражио јер “то није било битно”. Потоња истрага Основног тужилаштва установљава да је 2012. нетачну биографију Ивана Вуковића, по којој је он завршио фатултет, послала управо Српска напредна странка.
4. Дејан Јовановић пред полицијом потврђује да је лажну Вуковићеву биографију доставила одборничка група СНС, чији је он заправо шеф. Тужилаштво од тог тренутка истрагу усмерава у другом правцу.
5. Основно тужилаштво ни данас не зна да ли ће и против кога из Српске напредне странке бити покренут поступак због фалсификата и преваре.
6. Будући да се по закону на функцији вршиоца дужности не може остати дуже од једне године, током 2013. године бива расписан конкурс на који се јавља и Вуковић, иако је очигледно да као кандидат у том тренутку, он нема ни ЈЕДНУ (целу) годину радног стажа.
7. На конкурс стижу укупно 4 пријаве, од којих су две нерегуларне, а једна од њих је Вуковићева. Покреће се невиђена кампања не би ли се како УО присилио да пошто-пото прогура Вуковићеву пријаву.
8. Као да Закон о раду не постоји, у јавности се заподева апсурдна полемика око значења синтагме “најмање пет година радног искуства у струци”.
9. УО тражи мишљење правне службе Народног позоришта, односно извесне гђе Драгане Петровић, руководиоца те службе. Евидентно застрашена, правница доставља УО једно штуро правничко тумачење по којем је искуство све што је кандидат радио од обданишта до вечности.
10. Како ће се испоставити, невештост правнице Народног позоришта била је само одлично одиграна епизода у Вуковићевој представи. Гђа Петровић, до тог тренутка наводно аполитична, након повољног расплета, награђена је местом председнице једног од градских управних одбора. Толико о правничком знању и схватању морала.
11. Управни одбор НП принуђен је да прихвати мишљење правнице, али се ствар поново компликује пред заседање градске Скупштине, која треба да потрвди одлуку УО. Мишљење се тражи од надлежног министарства. Довитљиви Вуковић има бољу идеју. Мишљење по њему треба тражити од еснафске асоцијације – Удружења драмских уметника Србије, који ће најпре знати шта значи бесмислена мантра “најмање пет година радног искуства у струци”, те се Удружење изјашњава да је искуство све што се икада десило “у глави, у сну и на јави”, како то неки песник рече.
12. С друге стране, пристигло мишљење Министарства за рад је недвосмислено: управник мора да има завршен факултет и “најмање 5 година радног искуства у струци”, дакле професионални цуррицулум витае који је правно несумњив, уписан у радну књижицу. Конкурс није расписан за предсеника НВО, већ ЈАВНЕ институције, која се финансира из буџета.
13. 30. новембра 2013. године Скупштина Града Ниша, упркос мишљењу надлежног министарства, бира Ивана Вуковића за управника Народног позоришта након конкурса који се одвијао у агонији притисака и дрских политичких ултиматума са свих нивоа власти.
14. Представници локалне власти рекли су све о свом разумевању закона, морала и храбрости – за њих је претежитије било мишљење удружења грађана него надлежног министарства.
15. 2014. Виши суд у Нишу поништио је конкурс на коме је Иван Вуковић изабран за првог човека нишког театра. Председник Суда, Зоран Крстић, утврдио је да је именовањем Вуковића прекршен Закон.
16. Марта 2015. године, Виши суд потврђује првостепену пресуду да је Вуковићев избор незаконит и поништава конкурс на коме је дотични изабран за директора.
17. Апелациони суд у Нишу укида пресуду Вишег суда којом је због кршења закона поништен избор Ивана Вуковића за управника Народног позоришта у Нишу.
18. Апелациони суд у Нишу преиначио је пресуду Вишег да се поништи конкурс на ком је Иван Вуковић изабран за директора Народног позоришта. Суд није одлучивао да ли Вуковић испуњава услове за ту функцију, већ је одбацио тужбу једног од кандидата на конкурсу из процедуралних разлога.
19. Док ово читате, предмет “Вуковић” стоји заглављен негде у баснословним депоима српског кафкијанског правосуђа.
Како то иначе бива, прича која има реп, има и главу – баш као и свако чудовиште. Почеци приче појашњавају бројне разлоге и полазне мотиве ове трагикомичне одисеје:
• Иван Вуковић доведен је у Ниш превасходно из разлога покретања финансијских малверзација са представом “Константин – знамење анђела”.
• Као један од еx председника тог сада обесмишљеног, инструментализованог и осрамоћеног Управног одбора Народног позоришта у Нишу, одговорно тврдим да је представа “Константин, знамење анђела”, коштала невероватних 19 милиона динара. Исплаћена је бродвејска сума за једну исподпросечну представу.
• Узгред буди речено, реч је о инсценацији са мандатом од свега неколико темпираних извођења, која је у бити један свечарски, псеудоисторијски драмолет упарађен и ушминкан за играње пред господаром. Глад режима за мегаломанским спектаклима пројектује саму њихову представу о сопственој величини. Грандиозни културни подухвати, који се наслањају на далеку и светлу прошлост, одувек су били потврда богомданости једне власти, којој је управо из тог разлога, све и допуштено.
• Организована као колажна епска разгледница, оптерећена шумом сваковрсних података и симбола, представа “Константин” оставлила је један неодређен утисак на брзину припремљене и на идејном плану невешто упаковане приредбе, којом је Нишко позориште деградирано на ранг мањинског партнера у националном пројекту и постало бочни сервис за извођење радова и превлачење изванредно високе суме новца.
• Најбесмисленија ставка у читавој тој сценској папазјанији , такозвани “видео дизајн”, коштао је Нишлије невероватних 1.725.000 динара нето, односно 2.270.000 бруто! Реч је невештом покушају спасавања свега што је ову представу унапред учинило безнадежном, а представљало је обичну техничку светлосну бесмислицу за који је извесни Доријан Колунџија, син некадашње функционерке ДС-а, отео буџетским обвезницима приближно 50 просечних личних доходака.
• Безочни лоповлук без преседана у новијој исотрији националне културе, сем часних медијских изузетака, пропраћен је углавном ћутањем и аминовањем. Удружења грађана “Позитивна Србија” и “Смарт група” из Ниша, позвали су током 2014. Ивана Вуковића да поднесе оставку јер, како су тада истакли, он не поседује основна знања из своје струке и то место му је додељено по политичкој основи. Није сакупљено довољно потписа за Вуковићеву смену, а Град је потонуо у још дубљу резигнацију.
• Пред бахатошћу престоничког намештеника устукнули су храброст и интегритет читавог једног универзитетског града, а интелектуална елита окренула је главу или се завукла у мишје рупе. Један део те “елите” и прећутно и гласно подржао је незаконит и неразборит избор Вуковића за директора институције од огромног значаја за културу и идентитет Града. Толико о елитама.
• Након свега, цоуп де тхеатре представља потез проф.др Сузане Костић, за мобинг и злоупотребе положаја правоснажно осуђене деканице нишког Факултета уметности, која је сав Вуковићев политички и кривични портфолио видела као озбиљну референцу за ангажовање дотичног на поменутом факултету и то као доцента на предмету Оперско певање.
• О избору Вуковића одлучивао је и његов ментор са студија, а као главна референца у извештају комисије истиче се Вуковићев допринос установљавању нишке оперске сцене.

 

• Вуковић заправо нема ни једну једину озбиљнију редитељску или уметничку референцу, јер је све што ради муцаво, недоречено, неинвентивно и позоришно неписмено, а оперета “Слепи миш” из 2013. године, идејном концепцијом, сценским решењем и својим крајњим дометима преставља једно комплетно сценско ругло, које бих без устезања сврстао међу најбаналније и најсрамније инсценације за последњих 25 година на Нишкој сцени, недостојне чак и обичног коментара.
• Упркос чињеници да је на завршној години осмогодишњег студирања из предмета Дизајн звука у позоришту једва добио прелазну оцену, Вуковић је доцент управо на одсеку за музичке уметности.
• Уместо својих, у биографији коју је приложио уз пријаву за доцента, Вуковић је уписао награде које су освајали други уметници у представма које је он режирао или био управник позоришта у време када су чланови тог ансамбла били награђивани.
• Вуковић се тренутно бави ре-аматеризацијом Нишког позоришта и то је једини посао који ће бити довршен до краја.
• Вуковић и даље покушава да управља Управним одбором Народног позоришта у Нишу.
• Вуковић на седнице Управног одбора доводи страна лица.
• Вуковића од Управног одбора “брани” онај исти Јовановић, његов саучесник и подстрекивач у фалсификовању дипломе и радног стажа.
• Упркос јасним одредбама статута и Закона о јавном информисању, Вуковић не жели медије на седницама УО, штавише – недавно су новинари Марија Вучић и Предраг Благојевић из редакције портала “Јужне вести”, упркос противљењу чланова тог тела, буквално избачени са седнице УО.
• Вуковић у свом раду негује препознатљив напредњачки цредо – учини нетраспарентним све што можеш, прикривај податке, утаји суме и коначне билансе, клони се новинара, користи фалсификате.
• За Вуковића је у УО гласао и представник запослених у НП, што значи да Позориште и заслужује Вуковића, такав какав је, али га не заслужује нишка публика.
• Два репрезентативна синдиката радника НП Ниш никада нису формулисала свој став у случају “Иван Вуковић”.
• Вуковић је у опхођењу и понашању прави репрезент политике која га већ четврту годину држи на инфузији, јер је по искуствима оних који га познају и окружују, живо оличење дрскости, бахатости и невиђене осионости. Јесу ли ово особине и манири било ког радника у култури? Да ли је то мера понашања једног управника театарске куће? Зар је могуће да је један Ниш – прећутном сагласношћу многих његових надлештава и управитеља – свесно и интенциозно деградиран на ранг последње провинцијске касабе, којом на најјезивији начин управљају несвршени студенти, фалсификатори и раскалашни политкомесари доведени да изврше финансијску ликвидацију политичких, али и многих личних потраживања?
• Колико је јавности позната чињеница да су Вуковићеви кафански рачуни постали легендарни, а да се на трпезе о трошку измрцвареног нишког буџета позива капом и шаком?
• Колико је познат податак да је последња председница УО, гђа Светлана Аврамовић Дејановић оставку дала након сазнања да се рачуни за гориво гореспоменутог Гаргантуе приближавају седмоцифреном износу?!
• Да ли је неки медиј то објавио?
• Да ли је и та преостала шачица слободних новинара-истраживача коначно изгубила ентузијазам за бављењем једном промашеном и скандалозном причом, која се наставља до у недоглед, упркос закону, логици и здравом разуму?!
• Где се завршава Вуковићев реалитy?
Упркос свему, уз дубоко и искрено жаљење главног јунака ове мучне приче, сматрам да је Иван Вуковић поврх свега ипак само жртва једне срамотне политичке гимнастике, која му је – диктирана право из кабинета председника Републике – омогућила брз политички успон, али сигуран, дугорочни и загарантовани професионални суноврат. Тужна тачка на ову констатацију јесте чињеница да наречени Вуковић хиц ет нунц тога још увек није ни свестан.
Наредне, 2017. године, Вуковић стиче и формално законско право да управља институцијама културе. Девастираној нишкој привреди, демолираном нишком буџету и осиротелим Нишлијама, Вуковић ће тако запретити још једним мандатом. Бојкот представа нишког Народног позоришта до коначног и безусловног удаљавања Ивана Вуковића са места управника и расписивања поштеног конкурса, достојног куће која ће следеће године обележити 130 година постојања и рада, био би један од адекватних видова грађанског отпора великим маневрима корумпираног и криминалног режима по тијесним нишким улицама.
Како пракса тог истог режима из дана у дан показује, случај “Иван Вуковић” само је кап у мору незапамћеног безакоња у новијој политичкој пракси на просторима Југа и оне пусте земље с почетка приче.

ДОСТА ЈЕ БИЛО!
РЕСТАРТ!!

дипл.филол. Дејан Петковић, сценариста и театролог

ДОСТА ЈЕ БИЛО! РЕСТАРТ!

дипл.филол. Дејан Петковић,

сценариста и театролог, члан покрета “Доста је било – Саша Радуловић”, Ниш

ДЈБ Младеновац

ДЈБ Младеновац

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • E zato će kulturni, nekulturnim ološima pokazati gde im je mesto, konačno, duboko verujem u to. Možda sam optimista, ali ja toliko želim da upravo zbog svog tog nepojmljivo lošeg, DJB ima podršku koja će vidno uzdrmati već na ovim izborima te takve. I ja, koja čeznem da doživim da me ne bude briga ko je ministar za ma šta, jer život je poprimio neku normalu. pa i nije bitno…E ja danas, navijam žešće nego ikad. Ako je iko, onda je DJB zaslužio dvocifren izborni rezultat, već na ovim izborima, i pored nametnutog medijskog mraka!

  • Pazi, dečko je žrtva ili možda saučesnik jedne nakaradne politike ali za nas kojima je ovo N-ti upravnik – po redu pređašnjih ili potonjih … gotovo nimalo hrdjav upravnik kuće!
    Borilački klub, Gde je nestao Harms, Herostrat… vanserijske premijere!!!

    • i ćorava koka ubode po nekad. Poenta je u odnosu prema zakonima i moralu. Ovaj stav znači da je nebitno ko je kakvim nameštanjima postavljen i to da je bahat i osion, već je bitno šta je on uradio. Bitno je kad neko ume da radi, ali zašto se kao i svi nije kalio kroz konkurse, režiju, napredovao i razvijao se u karijeri, pa tek onda aplicirao za radno mesto upravnika pozorišta? Ako po Vama ovo nije sramotno da pravo iz školske klupe, bez diplome, zato što ste nečiji sestrić, postanete upravnik bitne kulturne institucije ili potrošite ogromne pare na nikakvo delo povodom takođe bitnog praznika, onda ne znam šta je na ovom svetu sramotno.

    • Postovana Talija, kod vas prolazi ono rimsko – dajte narodu samo hleba i igara … i onda radite sta zelite … dok narod gleda predstave vi kroz njih perite pare i slicno …

    • Talija je bila muza komedije. Ovo je tragedija, promašujete žanr. Pitanje je samo vanserijske robije koja mu sleduje nakon svega. Kad odsluži, vratićemo vam ga kad ga toliko obožavate…