Потраживање се води као имовина

Највећи број предузећа у друштвеном капиталу која нису очекивала приватизацију су избегавала да ураде исправку вредности да би вештачки приказивала већу вредност капитала предузећа

Аутор: Душaн Пaвловић

У разговору пред камерама у згради општине видело се да су скоро сва друштвена предузећа имала неуредне билансе стања.

Највећи пропуст налазио се у “14. октобру”, познатом по производњи багера, који је имао прецењене залихе и потраживања. Разговор између Радуловића и Драгог Несторовића, директора фабрике, текао је овако:

Радуловић: “Колико је реално да имамо залиха 1,6 милијарди?”

Драги Несторовић: “Реално је да можемо рачунати на око 500 милиона.”

Радуловић: “Ви знате да по закону у билансима морате да имате тачне вредности?”

Несторовић: “Ја кажем шта је реално. Значи, књиговодствена вредност…”

Радуловић: “Књиговодствена вредност нема везе, биланси морају да показују реалну вредност.”

Несторовић: “Јесу.”

Радуловић: “Ово није реално. Две милијарде. То је шишање четири пута.”

“Ако хоћемо да дођемо до праве вредности тих залиха, то је толико. Значи…”

“Јесте, али то мора у билансима да стоји. Ајде да сиђемо још мало доле. Пише у билансима 500 милиона потраживања. Колико од тога може да се наплати?”

“Па можемо наплатити 100 милиона.”

“Кад имате дугове 100 милиона, а имовину 30, јел’ има теоретске шансе да ’14. октобар’ отплати дугове од 100 милиона евра? Јел’ има?”

“Нема.”

“Колико је вредан онда ’14. октобар’ за власнике, за државу у овом тренутку?”

“Ево рећи ћу вам…”

“Рећи ћу вам ја врло јасно: нула. Дужан је више него што има. Значи, задатак за руководство ’14. октробра’ је да се прође кроз попис имовине, да се процени сва имовина фер тржишно, да се обрачунају све обавезе и да то завршимо до краја новембра.”

У билансу стања потраживање се води као имовина. Ако вам неко дугује милион динара, то је заправо имовина настала из ваше делатности. Ово, међутим, може да се прихвати само под условом да потраживања нису старија од неког одређеног датума. Ако потраживања пређу тај временски рок (који може бити различит у зависности од индустријске гране), мора да се изврши исправка вредности или да се потраживања отпишу, а капитал мора да се смањи. Највећи број предузећа у друштвеном капиталу која нису очекивала приватизацију су избегавала да ово ураде да би вештачки приказивала већу вредност капитала предузећа. (О смањивању вредности биће више речи мало касније у овом одељку.)

Нови закон о приватизацији који је у новембру 2013. године припремило Министарство привреде требало је да реши проблем куповине испод цене тако што би омогућио да се предузећа која имају вредне некретнине и земљиште продају по тржишној цени. Основно средство помоћу кога је то требало да се постигне биле су “личне карте”. Да бисмо разумели о чему се ради, неопходно је да знамо понешто о финансијском рачуноводству, тј. о билансу стања предузећа. Испод се налази образац симплификованог и селективног биланса стања једног предузећа.

На левој страни (актива) налазе се подаци о имовини предузећа која се дели на некретнине, земљиште, опрему, залихе, готовину, итд. На десној страни (пасива) налазе се подаци о томе како је набављена та имовина. На страни пасиве налази се основни капитал – то јест новац који је власник уложио да би купио активу, као и обавезе предузећа у које спадају кредити, дуговања добављачима, радницима (плате које радницима нису исплаћене) и остала дуговања.

Лева и десна страна биланса морају да буду једнаке. Рецимо, ако сте у основни капитал унели 100 милиона, а онда за тај новац купили земљиште за 50 милиона и опрему за 50, то значи да на левој страни поред земљишта и опреме треба да стоји 50, а на десној страни поред основног капитала треба да стоји 100.

Наставиће се

Повезан текст:
– Трaжење стрaтешких инвеститорa
– На субвенције годинама одлазио огроман новац

Душaн Пaвловић је вaнредни професор нa Фaкултету политичких нaукa у Беогрaду где предaје сaвремену политичку економију сa теоријом јaвног изборa и професор по позиву нa Универзитету у Грaцу где предaје курсеве из економског рaзвојa и економске и политичке трaнзиције у југоисточној Европи. Облaсти интересовaњa су му теоријa рaционaлног изборa и политичкa економијa демокрaтских устaновa. Објaвио је више рaдовa из ове облaсти: Консолидaцијa демокрaтских устaновa у Србији после 2000. године (2007), Списи из политичке економије (2010), Теоријa игaрa. Основне игре и применa (2015). Последњa књигa Мaшинa зa рaсипaње пaрa. Пет месеци у Министaрству привреде је инсaјдерскa причa из кaбинетa министрa привреде Сaше Рaдуловићa 2013-2014. где је aутор био пет месеци нa месту сaветникa министрa привреде. Књигa одговaрa нa питaње које нaс све зaнимa кaко се упрaвљa српском економијом. Ово интригaнтно и веомa зaнимљиво штиво ће се ускоро појaвити пред читaоцимa у издaњу Дaнгрaфa.