Potraživanje se vodi kao imovina

Najveći broj preduzeća u društvenom kapitalu koja nisu očekivala privatizaciju su izbegavala da urade ispravku vrednosti da bi veštački prikazivala veću vrednost kapitala preduzeća

Autor: Dušan Pavlović

U razgovoru pred kamerama u zgradi opštine videlo se da su skoro sva društvena preduzeća imala neuredne bilanse stanja.

Najveći propust nalazio se u “14. oktobru”, poznatom po proizvodnji bagera, koji je imao precenjene zalihe i potraživanja. Razgovor između Radulovića i Dragog Nestorovića, direktora fabrike, tekao je ovako:

Radulović: “Koliko je realno da imamo zaliha 1,6 milijardi?”

Dragi Nestorović: “Realno je da možemo računati na oko 500 miliona.”

Radulović: “Vi znate da po zakonu u bilansima morate da imate tačne vrednosti?”

Nestorović: “Ja kažem šta je realno. Znači, knjigovodstvena vrednost…”

Radulović: “Knjigovodstvena vrednost nema veze, bilansi moraju da pokazuju realnu vrednost.”

Nestorović: “Jesu.”

Radulović: “Ovo nije realno. Dve milijarde. To je šišanje četiri puta.”

“Ako hoćemo da dođemo do prave vrednosti tih zaliha, to je toliko. Znači…”

“Jeste, ali to mora u bilansima da stoji. Ajde da siđemo još malo dole. Piše u bilansima 500 miliona potraživanja. Koliko od toga može da se naplati?”

“Pa možemo naplatiti 100 miliona.”

“Kad imate dugove 100 miliona, a imovinu 30, jel’ ima teoretske šanse da ’14. oktobar’ otplati dugove od 100 miliona evra? Jel’ ima?”

“Nema.”

“Koliko je vredan onda ’14. oktobar’ za vlasnike, za državu u ovom trenutku?”

“Evo reći ću vam…”

“Reći ću vam ja vrlo jasno: nula. Dužan je više nego što ima. Znači, zadatak za rukovodstvo ’14. oktrobra’ je da se prođe kroz popis imovine, da se proceni sva imovina fer tržišno, da se obračunaju sve obaveze i da to završimo do kraja novembra.”

U bilansu stanja potraživanje se vodi kao imovina. Ako vam neko duguje milion dinara, to je zapravo imovina nastala iz vaše delatnosti. Ovo, međutim, može da se prihvati samo pod uslovom da potraživanja nisu starija od nekog određenog datuma. Ako potraživanja pređu taj vremenski rok (koji može biti različit u zavisnosti od industrijske grane), mora da se izvrši ispravka vrednosti ili da se potraživanja otpišu, a kapital mora da se smanji. Najveći broj preduzeća u društvenom kapitalu koja nisu očekivala privatizaciju su izbegavala da ovo urade da bi veštački prikazivala veću vrednost kapitala preduzeća. (O smanjivanju vrednosti biće više reči malo kasnije u ovom odeljku.)

Novi zakon o privatizaciji koji je u novembru 2013. godine pripremilo Ministarstvo privrede trebalo je da reši problem kupovine ispod cene tako što bi omogućio da se preduzeća koja imaju vredne nekretnine i zemljište prodaju po tržišnoj ceni. Osnovno sredstvo pomoću koga je to trebalo da se postigne bile su “lične karte”. Da bismo razumeli o čemu se radi, neophodno je da znamo ponešto o finansijskom računovodstvu, tj. o bilansu stanja preduzeća. Ispod se nalazi obrazac simplifikovanog i selektivnog bilansa stanja jednog preduzeća.

Na levoj strani (aktiva) nalaze se podaci o imovini preduzeća koja se deli na nekretnine, zemljište, opremu, zalihe, gotovinu, itd. Na desnoj strani (pasiva) nalaze se podaci o tome kako je nabavljena ta imovina. Na strani pasive nalazi se osnovni kapital – to jest novac koji je vlasnik uložio da bi kupio aktivu, kao i obaveze preduzeća u koje spadaju krediti, dugovanja dobavljačima, radnicima (plate koje radnicima nisu isplaćene) i ostala dugovanja.

Leva i desna strana bilansa moraju da budu jednake. Recimo, ako ste u osnovni kapital uneli 100 miliona, a onda za taj novac kupili zemljište za 50 miliona i opremu za 50, to znači da na levoj strani pored zemljišta i opreme treba da stoji 50, a na desnoj strani pored osnovnog kapitala treba da stoji 100.

Nastaviće se

Povezan tekst:
– Traženje strateških investitora
– Na subvencije godinama odlazio ogroman novac

Dušan Pavlović je vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu gde predaje savremenu političku ekonomiju sa teorijom javnog izbora i profesor po pozivu na Univerzitetu u Gracu gde predaje kurseve iz ekonomskog razvoja i ekonomske i političke tranzicije u jugoistočnoj Evropi. Oblasti interesovanja su mu teorija racionalnog izbora i politička ekonomija demokratskih ustanova. Objavio je više radova iz ove oblasti: Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine (2007), Spisi iz političke ekonomije (2010), Teorija igara. Osnovne igre i primena (2015). Poslednja knjiga Mašina za rasipanje para. Pet meseci u Ministarstvu privrede je insajderska priča iz kabineta ministra privrede Saše Radulovića 2013-2014. gde je autor bio pet meseci na mestu savetnika ministra privrede. Knjiga odgovara na pitanje koje nas sve zanima kako se upravlja srpskom ekonomijom. Ovo intrigantno i veoma zanimljivo štivo će se uskoro pojaviti pred čitaocima u izdanju Dangrafa.