Зар вам није било доста?

Финиш је изборне кампање. На десном крилу продиру обећања, један маневар, па други, обећања опет успевају да предриблају сећања. Сада нагло пребацују лопту на лево крило. Одбрана грађана је у расулу, док левичари социјалном причом збуњују бекове грађана, смањене плате и пензије им тотално нестају у мислима, сада су ту билборди плаћени од тих плата и пензија… Левичари убацују лопту у шеснаестерац. Напетост достиже врхунац. Политичари покушавају и једном и другом ногом. Шта ће се десити…? Невероватно! Још један аутогол грађана. Иако се очекивало да ће коначно престати са праксом аутоголова, десило се опет. Здрав разум на голу је савладан. Па, да ли је могуће?

^{Стефан Митровић, координатор покрета “Доста је Било”, Ниш}

Овако би можда изгледао радио пренос утакмице коју би играли политичари са својим кампањама против грађана и њиховог здравог разума.

Да ли је могуће да вас не заболе, бар мало, ти секунди на телевизијама са националним фреквенцијама? Да ли знате колико то кошта? Кошта много више него новац који скупљамо СМС-ом за болесну децу.

Да ли је могуће да њихови билоборди утичу толико на људе? Погледајте у ваш новчаник. Темељно га анализирајте. То су вам билборди и црвених, и жутих и напредних, и патриота и европејаца. То су вам билборди свих оних који владају само зато што сте им дали то право. Свих оних који су вам одузели године живота, који тек планирају да вам потроше године живота…

Па, Нишлије, зар вам није ово несретно крпљење предизборних рупа, једна велика логичка рупа и ништа више? Да ли је могуће да верујете у предизборна обећања онима који вам сваки пут обећају нешто више.

Пре него што заокружите број на листићу, сетите се само свих оних фраза, свих оних бахатости, свих оних тренутака у којима сте псовали и државу и апарат и све оно што вам је у том тренутку отежало живот.

Зар мислите да су вам политичари до сада олакшали живот? Мислите ли да су они способни да ураде било шта квалитетно за заједницу? Нису. Да јесу, до сада би већ нешто променили. А да су покушавали па били спутани, једноставно би рекли: “Људи, ми се боримо за заједницу, али ето спутавају нас. Морални чин је да бар понудимо оставке”.

Сетите се само тог тренутка кад иде снимак директно из неке централе партије, а они добрано задригли, у фотељама удобним играју, певају и славе. Играју и певају јер су вас зајебали опет. И сваки пут им успе.

Зашто? Зато што је то једина ствар коју знају да раде. Да лажу људе током кампање, да лепе плакате, да обећавају послове, да раде све оно чега се просечан грађанин стиди како би добили подршку вас.

Политичка каста секунд након избора се удаљи од свог народа. Што пре, да не би осећали запахли мирис неуспеха и безнађа међ који су морали привремено да се спусте. Пењу се горе, у своје облаке комфора, где са дистанце вежбају своје фразе ка оном слоју доле – Па за то нема средстава, па ми смо тражили да се отпочне са тим, па наша је намера и то ћемо сигурно нешто, бла бла бла бла.

Чак се и не труде више. Свесни да ће сваку њихову глупост, лоповлук и безобразлук прекрити билборди, умивени спотови, вишемилионска кампања, и све остало што иде уз овај циркус.

Обратите пажњу и на временску манипулацију. или тзв. селективност у гледању на прошлост и будућност.

У међусобним обрачунима, неспособан на власти одговара на критике бившег неспособног на власти тиме што га суочава са прошлошћу у којој је овај који сада није власт био неспособан.

И тиме, он своју неспособност приказује као нешто већ виђено, не толико страшно, а разлику у односу на бившег остварује искључиво у мери неспособности.

Међутим, у релацији неспособни политичар – бирач, ситуација је знатно компликованија. Неспособни сада жели да уместо дела којих нема, прикаже бирачу будућност. Да му је наслика толико добро да ће овај гласати, без обзира на прошлост која је очајна.

А зашто ово раде? Зато што нису никада истински положили рачуне бирачима.

Па они имају заједничке послове, они се нападају када им то одговара, они праве од људи магарце и заједно се смеју свему томе.
Е због свега тога можда је време да другачије бирате.

Гласајте за неког ко нема професионалне политичаре, ко нема реторичке генијалце, ко нема људе који су прошли израелске школе ПР-а, ко нема ништа што они имају.
Зашто?

Зато што када урадите нешто нормално и корисно за свој град, не мора да вам долази стручни тим спин-доктора из Израела и креира вам кампању.
Ниш има поштене и нормалне људе, који су успешни у својим професијама.

Виђаћете их на интернету и на улици. Њихови наступи неће бити перфектни, кампање никада неће бити мегаломанске, њихови људи вам неће делити флајере у вредности од једног оброка просечног Србина.

Потражите на листама оне који неће радити оно што сви остали раде већ 30 година.

Бирајте пажљво људе. Погледајте листе кандидата. Погледајте њихове биографије. Знате ли колико је партија објавило биографије својих кандидата. Погодите…
Иза успешних политичара стоје дела, а не билборди.

Они су плански формирали модел политичара. Политичар је углађен, лепо прича, има одговор на свако питање, упада другима у реч, обећава, манипулише, селективно памти, и неселективно прима плате.

Ту њихову сулуду утакмицу у ненормалном трошењу новца и гомили лажних обећања немојте више ни играти, ни гледати. Изаберите људе који умеју да раде и који и без бављења политиком имају своју професију од које живе. Само тако ћете бити сигурни да нисте изабрали оне који ако не пређу цензус не знају шта ће са својим животом.

Аутор: Стефан Митровић

Преносимо: Јужне Вести